Šuga - velika pretnja ovčarstvu, kako je prepoznati i kontrolisati?

Šugu ovaca uzrokuje parazitska grinja Psoroptes ovis, koja živi na površini kože i hrani se limfom. Infestacije ovim ektoparazitom su velika briga za dobrobit ovaca jer mogu biti iscrpljujuće i s visokim postotkom zaraženih životinja. Smrtni ishodi mogu nastupiti zbog gubitka kondicije, pothranjenosti, sekundarnih infekcija i hipotermije.

Bolest je rasprostranjena po celom svetu. Smatra se da je samo u nekoliko država iskorenjena i to u Novom Zelandu, SAD-u i Kanadi, iako je i u tim područjima prisutna u divljih preživara. Zanimljivo je napomenuti da je u Ujedinjenom Kraljevstvu bila iskorenjena 1952. godine, ali je ponovo unešena 1973. te se nakon zabrane masovnog korišćenja akaricidnih kupki značajno i proširila po celoj državi.

Zbog velike opasnosti za životnu sredinu, kupke se samo izuzetno koriste u brojnim državama pa preostaju samo injekcijski preparati makrocikličkih laktona. U UK je procenjena godišnja šteta od šuge u ovaca na 8,2 milijuna funti.

Kako se prenose grinje?

Psoroptes ovis je vidljiva golim okom jer je prosečno velika nekoliko mm. Celi razvoj se odvija na površini kože, iako izvan ovce može zadržati vitalnost i biti sposobna za zarazu čak dve sedmice. Ima podataka o preživljavanju i do dve godine. U naizgled zdravom domaćinu, grinje preživljavaju na području stomaka, u očnoj duplji i uškama. Osim ličinki, razvija se preko stadija nimfi koje se ne hrane što i predstavlja problem u kontroli bolesti sa injekcijskim preparatima. To je važan faktor koji treba imati na umu prilikom lečenja. Razvoj joj je vrlo kratak i traje svega dve sedmice.

Prenose se kontaktom i to sa ovce na ovcu, ali i vunom i krastama koje se mogu zadržati na ogradi, bodljikavoj žici, trnju i grmlju. Mogu se preneti i priborom za šišanje te odećom na kojoj su zaostale kraste i vuna. Za naglasiti je da svoje kretanje usmeravaju prema područjima visoke temperature, ali daleko od jačeg intenziteta svetlosti. Ovo ponašanje verovatno pomaže grinjama da zadrže svoj položaj na životinji te pronalaze površinu kože novog domaćina. 

Važno je na vreme prepoznati problem 

Razdoblje od zaraze do prvih znakova traje od nekoliko sedmica do nekoliko meseci u prirodno zaraženih ovaca. Na početku zaraze, kada je prisutan mali broj grinja, ne postoje značajniji znakovi. Međutim, unutar sledeća dva meseca uzročnici će se umnožiti i oštećenja kože će se proširiti. Sa svojim usnim aparatom probijaju kožu kako bi se uglavnom hranile limfom i tkivnim sokovima. Pri tome nastaje manje crvenilo kože i žuto narančasta obojenost vune u blizini kože kao i žućkasti gnojni prištići, a potom žućkaste kraste. Promenjeno runo ćemo prepoznati po tome što je vlažno i mutno. Nastale kraste se mogu lako odvojiti od kože. 

U početku se ove promene pojavljuju na području prednjeg dela leđa ramena i vrata. Na promenjenim područjima, vuna se odvaja u čupercima pa se pojavljuju i potpuno ogolela područja. U nekim slučajevima se mogu videti i skupine tamno smeđih grinja i golim okom. Kako se ne mogu hraniti na području gde su nastale kraste, nalazimo ih uglavnom na krajevima promena, što je važno znati prilikom uzimanja uzoraka. U ranim fazama bolesti, životinje na prvi pogled izgledaju zdravo pa se unošenjem takvih grla bolest i prenosi. Snažna iritacija i upala kože dovodi do toga da ovce postanu preosetljive, karakteristično "grickaju" kožu ili se čak valjaju po zemlji.

Ubrzo se namnože i bakterije pa nastaju opsežne upale kože. Životinje se često češkaju stražnjom nogom i trljaju o zid, ogradu ili neke predmete. Okreću glavu, povlače runo i istezanjem unatrag te zabacivanjem glave pokušavaju ušima ili rogovima dotaknuti promenjena mesta.

Zbog toga su vrlo nemirne i pod stalnim stresom. Neke oboljele ovce pokazuju i refleks "grickanja" bez ikakve spoljne stimulacije, a najviše pogođene imaju ovaj refleks kad se dodirnu kraste. Pri dodiru, neke naglo legnu i grizu kožu što može potrajati i do 10 minuta. Bolest prati i slabokrvnost što se najbolje vidi pregledom očne sluznice. Imaju manju mlečnost te rađaju mrtvo rođenu ili pak jagnjad manje težine. Na bolest su posebno osetljivi mladunci. U teškim slučajevima životinje uginjavaju od dehidracije, sekundarne bakterijske upale pluća ili septikemije.

Kako dokazati uzročnika i lečiti?

Po sumnji, neophodno je najhitnije pozvati veterinara koji će dokazati grinju mikroskopskom pretragom opsežnih strugotina kože sa krastama i runom na rubovima kožnih promena. To je vrlo važno, jer slične znakove uzrokuju i buve koje u većini slučajeva napadaju starije i iscrpljene ovce što nije slučaj kod šuge. Tačna dijagnoza je vrlo važna jer se neprikladnim lečenjem podstiče otpornost na lekove što je i u nas postao značajan problem. 

Zbog velike opasnosti za životnu sredinu i vodene organizme od korišćenja pesticida poput organofosfornih jedinjena danas se šuga leči injekcijskim preparatima makrocikličkih laktona. Lečenje i kontrolu treba prepustiti veterinaru jer je za rešavanje problema vrlo važno proveriti efikasnost te odrediti tačnu dozu leka i režim doziranja. Uobičajene greške koje se događaju su: premala količina leka (subdoziranje), jednokratno lečenje, dugi interval među prmenama preparata, izostanak kontrole efikasnosti, lečenje samo najugroženijih životinja i nedostatak dodatnih mera kontrole poput pravovremenog šišanja. 

Kako kontrolisati šugu ovaca?

Ključni aspekt kontrole bolesti je svakako uspostavljanje biološke bezbednosti. Nastambe, oprema, pašnjak se treba smatrati kontaminiranima najmanje 17 dana nakon uklanjanja zaraženih ovaca. Takođe je važno promeniti odeću kada se krećemo među stadima na kojoj mogu zaostati kraste. Najbolja praksa za prevenciju zaraze na farmi je uspostaviti karantin i lečiti sve životinje koje dolaze tri sedmice pre mešanja sa drugim ovcama na farmi. Takođe se preporučuje postavljanje i održavanje prikladne ograde, dezinfekcija vozila i opreme te redovno posmatranje ponašanja ovaca. Šišanje može zaustaviti napredovanje šuge jer se uklanjanjem runa grinje izlažu suncu i isušivanju.

Stroga izolacija i održavanje tzv. "zatvorenog" stada sprečiće ulazak grinja. Ako to nije ostvarivo, zajednička rasplodna i sva nova grla treba zadržati u karanteni najmanje tri nedelje i redovno posmatrati. Na područjima zajedničke ispaše dolazi do brzog širenja bolesti pa se zato uvek preporučuje saradnja među uzgajivačima te sveobuhvatna kontrola.