Malo ko bi očekivao da neko posveti diplomski rad proizvodnji ćumura, a još manje da to učini jedna devojka. Milica je odlučila da odabere ovu temu, između ostalog, jer je njeno školovanje plaćeno delom i od ćumurane na porodičnom imanju.
Milica Simović iz Kamenice kod Kragujevca verovatno je jedini šumarski inženjer koja je diplomirala na proizvodnji ćumura. Njena odluka da izabere baš ovu oblast pri kraj ustudija 2015. godine, nije nimalo slučajna. Njeno školovanje delom je finansirano i iz porodične ćumurane, te ni sa te strane ne čudi što je odabrala baš ovu temu.
"Kad pogledate na kojim sve temama ljudi diplomiraju, moja uopšte nije loša. To je čitava mala industrija o kojoj se gotovo ništa ne zna. Moja porodica ima ćumuranu već deset godina i odlično sam znala kako se taj posao obavlja. Pri kraju Šumarskog fakulteta u Beogradu uz pomoć mentora odabrala sam baš tu temu. Istraživanje za završni rad obavila sam u istočnoj Srbiji u okolini Boljevca, gde ima najviše ćumurana, od onih sasvim malih, do savremenih industrijskih", kaže Milica.
Tema proizvodnje ćumura, vrsta tehnologije, potreba tržišta za drvenim ugljem je malo istraživana, pa je zbog toga bilo i nepoverenja vlasnika kada je radila diplomski. No, prikupila je sve podatke i uspešno odbranila rad, uprkos oskudnoj literaturi koje skoro da i nema u Srbiji.
"Za dobru ćumuranu, od koje bi jedna porodica mogla da prihoduje, potreban je najpre dobar majstor da je ozida. Našu u Kamenici je pre deset godina zidao majstor iz Kaone sa Jelice. U Šumadiji ima desetak ćumurana koje je on zidao. Početno ulaganje nije veliko, materijal i majstorske ruke koštaju najviše 800 evra. Najveći problem je sirovina. U ćumurani najbolje je koristiti tvrde lišćare, poput bukve i jasena", priča Milica.
Oduvek je želela da bude šumar i sada je na pripravničkom stažu u Kragujevcu, ali odlično poznaje proces proizvodnje drvenog uglja i aktivno učestvuje u celom poslu na porodičnom imanju. Upisala je i master studije upravo na temu proizvodnje drvenog uglja. Kada za to dođe vreme biće prvi master za proizvodnju ćumura.
Milica Simović napominje da je proces pravljenja drvenog uglja je u suštini isti. Cilj je da drvo pomoću vatre izgubi vodu, a da se pritom ne pretvori u pepeo. Dodaje da proces pečenja isto traje bez obzira na veličinu ćumurane.
"Ceo posao - od slaganja drva, zalaganja vatre, pa do vađenja ćumura, traje desetak dana. Važno je u ćumurani napraviti takozvanu 'mrtvu vatru' koja se podlaže odozgo i koja pada na dole. Ta vatra treba da okameni drvo, a da ga ne izgori. Sve vreme se pazi na luftove zbog velikog pritiska. Na kraju se ćumurana otvara, sipa se voda da se vatra zagasi, zatvara se i tako stoji 24 sata", objašnjava Milica.
Ćumur je, kažu proizvođači u Šumadiji, tražena roba. Kupuju ga najviše vlasnici restorana i kafana. U manje ćumurane, poput ove u porodici Simović, staje 12 prostornih metara drva. Džak se prodaje za oko 500 dinara na veliko, a ko krčmi, cena dostiže i do 700 dinara po džaku.
Cena ćumura kreće se od 500 do 700 dinara po džaku
Posao je, istina, težak i prljav. Milica kaže da garež i čađ znaju da ostanu i po nekoliko dana u porama, ali da dim iz ćumurane ne zagađuje okolinu. Dodaje da kad čisto drvo sagoreva, nema emisije štetnih čestica.
"Šumarstvo sam studirala, jer je i moj otac šumar, pa sam kao mala htela da mu budem šef. Međutim, ispostavilo se da sam diplomirala na ćumuru, u koji se on takođe odlično razume, isto koliko i ja. Ovo je naš porodični posao. U šali kažemo da smo nas dvoje stručnjaci u poslu, u koji je u stvari najviše uključena moja majka Snežana", zaključuje Milica Simović.
Foto: Biljana Nenković
Tagovi
Autorka
Tamara-Srdjan Martinovic
pre 4 godine
Ljubomoir vas zanima zastita zivotne sredine a radite u toj struci? Ako ste zavrsili skolu ztrbalo bi da znate da dim izgorelog drveta ne skodi nikome! Batalite vise ljude na selo što mukom zaradjuju hleb!!!