Utočište za medvede: Imaju prostranstvo i više hiljada volontera

Zdravilište ili svetilište. Tako Ivan Crnković - Pavenka naziva medveđe "jaslice“ u Kuterevu kraj Otočca u Hrvatskoj gde se na jednom mestu spajaju ljubav prema životinjskom svetu i život u skladu sa prirodom. Taj idilični suživot započeo je početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Kako je došlo do ideje?

Najpre je to bio pionirski rad jer je upravnik danas jedinstvenog utočišta u Hrvatskoj, deo svog života proveo u Berlinu radeći kao sociolog i pedagog sa decom, kako on kaže, sa originalnim potrebama. Budući da je UNESCO upravo tih godina Velebit uvrstio u mrežu međunarodnih rezervata biosfere, mali Nemci dolazili su na hrvatske planine na svojevrsnu edukaciju. Ulaskom u novi vek rađale su se i nove ideje i rezutirale otvaranjem utočišta za male medvede.

"Još u Berlinu pre više od četrdeset godina zagrizao sam, odnosno načeo temu divljine u Hrvatskoj. Vodio sam decu na sveži planinski vazduh, pa naša planina ubrzo postaje mestom učenja, demonstracije pristupa u zaštiti i održivom razvoju", priseća se Crnković svojih početaka i života na Velebitu. Sada u okviru svog utočišta brine o devet medveda. 

"Imate slučajeva da mladunče od majke odvoji bujica ili u igri jednostavno odlutaju i izgube se. Kada se tako jednom izdvoje, male su šanse da će preživeti", kaže nam dodajući da imamo brojne primere da šetači, planinari ili lovci pronađu medvediće i pokucaju na njihova vrata. U početku ih hrane pomoću veštačkog mleka, a onda ostatak života pokušaju da im osiguraju uslove što sličniji onim u prirodi.

"No, ovakva mesta postaju trajna utočišta jer mladunci koje odgoji čovek ne mogu da nauče potrebne veštine koje su im neophodne za život u prirodi", otkriva nam koordinator medveđeg carstva u Kuterevu.

Kaže nam i da bi idealno bilo ne dirati meče u šumi jer niste sigurni da li je napušten ili ne. Ukoliko ste ga poneli kući, teško da ćete ga više moći odbiti od svog praga. Uzeti ga znači stalnu brigu. Pošto ste ga odneli iz njegovog prirodnog okruženja, pretpostavlja se da ga i hranite, i tada nastaje problem. Brzo se navikne na redovnu ishranu. Koliko god se vi kasnije trudili da ga oterate on će se konstantno vraćati. U nekim slučajevima pokazuje agresivnost što je znak da treba odstreliti ga.

Velika pomoć volontera

Naš sagovornik sa neskrivenim senzibilitetom jednakim za ljude i životinje, ne krije svoju privrženost za ove sada stokilaše u svojevrsnim nazovimo gaterima koji se prostiru na ukupno dvadesetak hektara površine za šta je potrebno puno ručica. Stoga mu pomažu volonteri iz celog sveta. Ali ipak svakog jutra obiđe svoje stanare koji ga brundanjem pozdravljaju kao starog prijatelja.

Za upoznavanje potpisnika ovih redaka i životinjskih stanovnika u uskoj velebitskoj uvali zadužena je bila belgijska volonterka Martine koja se svojski potrudila da upoznamo utočište i njegove stanovnike. Mladi i Zdravi gor, Mlada gora, Marko kralj i drugi nazivi ispisani su na svakom od gatera imenujući tako njihove stanare.

Medvedu Bruni je 49 godina 

Najstariji je Bruno. Četrideset devet mu je godina i sa pozamašnom karijerom. Nekada cirkuski medved, kasnije stanovnik splitskog Zoološkog vrtu i otpre nekoliko godina, stalni stanar kuterevskog utočišta kroz koje godišnje prođe od dvadeset do trideset hiljada posetitelja.

Medveđe nastambe i jazbine od drveta i kamena gde mogu imati svoj mir, uglavnom su prostrane površine i u brizi za njih uglavnom se imitiraju prirodni uslovi.

"Hrana im se ne servira", ističe Martine, već se razbacuje svuda uokolo, po tlu i među granama kako bi se potrudili doći do koje voćke, zelenja ili čak komadića mesa ili kosti. U tri "vrtića" imaju po tri medveda i u svakom se zna ko je glavni. Uopšte se ne boje ljudi.

"Navikli su na škljocanje fotoaparata, pa dolaze blizu ograde u nadi da će dobiti koji slatkiš. Hiberniraju samo dva do tri dana, jer ih probude posetioci. Zimi je situacija bolja. Sve utihne, pa tako i oni utonu u san", upoznaje nas s njihovim navikama.

Na kraju kada se sve sabere i oduzme, zapravo vrlo malo znamo o medvedu i čini nam se čak, da ni medved mnogo ne zna o nama. Stoga je ovo utočište jedan pokušaj na tragu onog, da se može i drugačije. Ono pruža edukacijski program odnosno zbližavanje sa divljinom i medveđom harizmom koja sa pravom motiviše i inspiriše ljude da ih pridobiju na svoju stranu kao prvržene i drage životinje, što na kraju i jesu.