Kako se aikido i biologija sreću u minijaturnom drvetu, zna Srđan Arsić

Da pre tri i po decenije nije krenuo da trenira aikido Srđan Arsić, profesor biologije iz Vranja, zasigurno nikada ne bi počeo u svom domu da uzgaja bonsai, patuljasto drveće u saksijama. U ovaj svet umetnosti uveli su ga ljudi koje je upoznao na treninzima ove japanske borilačke veštine, a koji su u svojim domovima uzgajali minijaturna stabalca sa svim karakteristikama te biljne vrste u normalnoj veličini u prirodi.

Uzima samo zakržljale i oštećene biljke

Iako je imao njihovu punu podršku on je u početku imao dosta osušenih sadnica uprkos tome što se svojski trudio da savlada tehniku uzgoja bonsaija. Međutim, njegovo izvrsno poznavanje biljnog sveta pomoglo mu je da shvati ovaj način uzgoja biljaka i napreduje u ovom poslu. Otuda je svoju proizvodnju bazirao na domaćim autohtonim vrstama drvenastih biljaka koje rastu u našim šumama brest, javor, jasen, bukva, grab… a bonsai proizvodi i od žive ograde, fikusa bendžamina, kao i svih biljaka koje imaju drvenasto stablo.

Profesor Arsić sadnice za svoj bonsai pronalazi u prirodi odakle uzima samo zakržljale ili oštećene biljke. Kada ih donese kući obavezno im pomoću žice zada željeni oblik pa tako dobije uspravno i koso stablo, naplavljeno, vijugavo, da bude na kamenu... Koren smanjuje orezivanjem kako bi mogao da ga smesti u plitku posudu. Tu se njegov posao ne završava već se samo nižu obaveze koje tokom sezone treba da obavi na vreme.

“Zasađene biljke orezujem nekoliko puta tokom sezone da bih dobio željenu formu. Kada vegetacija krene u rano proleće orezivanje obavljam oštrije, a tokom leta uklanjam samo grane koje izrastu", ističe Arsić i dodaje da od više vrsta različitih drvenastih biljaka mogu da se stvore interesantne kompozicije uz mnogo ulaganja i znanja.

Posle 10 godina dobija predbonsai

On takođe naglašava da osnovnu formu na ovako uređenim biljkama, dobija tek posle nekoliko godina uspešnog gajenja. Tada ih presađuje u stalnu činiju i posle desetak godina uzgoja dobija bonsai koji ima zadovoljavajući izgled.

"Biljka koja se nalazi u ovoj fazi zove se predbonsai i na tržištu se jeftinije prodaje”, kaže Arsić.

On ističe da se u Japanu nikada ne prodaje gotov bonsai zato što se takav čin smatra uvredom. Iz tog razloga se kupcu prodaje predbonsai kako bi mogao sam da ga uzgaja i nauči kako se on gaji.

Inače reč bonsai na japanskom znači gajenje drvenastih biljaka u plitkoj posudi, a finalni proizvod koji liči na biljku u prirodi, u umanjenom obliku i koji može da služi kao ukras se dobija tek posle mnogo godina gajenja. Ovako odgojena biljka može da se očuva samo ako se redovno zaliva, prihranjuje potrebnim đubrivom, presađuje na nekoliko godina. Tokom vegetacije se svake godine, nekoliko puta, obavlja i orezivanje viška grana. U potpunosti se uklanjaju one koje daju loš izgled baš kao i preveliki listovi kako bi se biljci omogućilo da u narednoj sezoni formira nove.

Profesor Arsić leti svoje biljke čuva na policama u dvorištu gde su izložene umerenoj svetlosti i gde može da ih nesmetano zaliva i prihranjuje tečnim đubivom koje se koristi za sobno cveće. Zimi ih od hladnoće čuva u posebnim prostorijama, ili samo prekrije zemljom i lišćem tako da u plitkim posudama njihov koren može da preživi taj period.

Umetnost stara hiljadu godina

Ovaj posao našem sagovorniku pričinjava veliko zadovoljstvo kada ovako uzgojenu biljku uspe da sačuva preko 25 godina. On u svojoj zbirci ima negde oko stotinak bonsaija čija vrednost zavisi od starosti, forme, činije koju zauzimaju. Kupci kod njega čak i putem Interneta mogu da nađu izuzetne eksponate koji na tržištu mogu da dostignu cenu i preko hiljadu evra. Većina njih se, međutim, odluči za kupovinu jeftinijih eksponata "kako se ne bi mnogo nasekirali, ako se kod njih osuše".

"Mnogi ljudi bonsaijem se snabdevaju u cvećarama. Neki od njih su formirani od kineske biljke žen šen, koji nije pravi. Onaj koji ja uzgajam u svom domu je isključivo formiran od biljaka sa naših terena tako da je dosta otporan i dugotrajan”, tvrdi  Arsić.

Prema njegovim rečima, ovakva biljka može da doživi starost one koja je u prirodi ako se gaji kako treba. U svetu se čuva i po nekoliko hiljada godina i prenosi sa generacije na generaciju. U Japan je došla iz Kine gde je znatno usavršena.