Repromaterijal poskupeo 100%, a cveće samo 10%

Boris Dimitrijević i njegova porodica žive od cvećarstva već skoro dve decenije. Baka i deda su pre 50 godina podigli prvi plastenik i proizvodili povrće, ali to su bile male površine. Kada je Boris preuzeo posao, olovka i papir su govorili da je cveće isplativo. I zaista je bilo tako. Danas on kaže da je za 18 godina cena njegovog cveća skočila za 10 odsto, a repromaterijala za 100 odsto.

"Evro je, kao što svi znamo, bio 65 dinara kada smo počinjali, dizel 70. U istom procentu, dakle stopostotno su poskupele i saksije, supstrati, sredstva za zaštitu, a cveće tek 10 odsto. To je skoro neodrživa srazmera. Tržište me tako tera da proširujem proizvodnju da bih došao na računicu koju sam imao na početku. A to znači još veća ulaganja u vremenu kada je neizvesno šta će se dalje dešavati", kaže Boris.

Za grejanje potroši automobil srednje klase

Ovaj cvećar se svrstava u srednje. Situacija na tržištu ga primorava da napravi još koji plastenik, ali on nije siguran da će ući u taj rizik.

"Energenti su poskupeli. Ako hoćete da budete konkurentni na tržištu, morate da imate savremenu proizvodnju, koja znači da imate i grejanje. Svake godine za ugalj i drva 'ode' jedan lep automobil srednje klase. Za nove površine pod cvećem treba vam dodatni fizički rad, angažovanje još radne snage koju treba platiti, tako da ulazite u začarani krug u kome se očekuje da postanete perpetum mobile", dodaje Boris.

To su osnovni razlozi zbog kojih ozbiljno razmišlja na koju će stranu krenuti u budućnosti. Za sada samo zna da je odluku o daljim potezima  u cvećarstvu odložio za godinu-dve dana. Sačekaće, kaže, da vidi kakva će situacija biti.

Rad u plasteniku lakši od problema sa finansijama

Dimitrijević ima osam savremenih plastenika, pod kojima je oko 3.000 kvadratnih metara pod cvećem. Godišnje ih tri puta prazni i puni. Gaji od 15 do 20 vrsta cveća godišnje.

"I to je veliki problem. Najviše bih voleo da mogu da se fokusiram na jednu ili dve vrste. Ali moram da svaštarim i sa vrstama i sa tržištem. U svako doba godine moram da imam cveće, kako bih opstao i kako bi sve ovo bilo isplativo. Najveći deo proizvodnje odlazi za Beograd, ali s druge strane, uvek moram da budem prisutan i u drugim gradovima. Ne smem da se oslonim samo na jedno tržište. Sam rad oko cveća je najmanja briga. Teškoće i problemi dolaze oko finansija",  kaže Boris.

Sa nelojalnom konkurencijom ne bore se samo povrtari ili voćari. Ima ih, kaže Boris, i u cvećarstvu: "Naše cveće je od originalnog semena i sadnica, koje pošteno plaćamo. Ali ima ljudi koji mešetare, pa pod deklaracijom da je originalno, prodaju svašta. Mušterije se povedu za nižom cenom i tu cela stvar ode nizbrdo za korektne proizvođače".