• Šumadija
  • 31.12.2015. 12:00

Hoćemo subvencije i garantovane cene!

Porodica Maksimović iz Čumića kod Kragujevca 2015. godinu ocenjuje kao razočaravajuću zbog izostanka subvencija i negarantovanih cena voća, bez obzira što je godina bila dobra za voćare. Prinuđeni su da svaštare, kako bi sa više grana proizvodnje sačuvali gazdinstvo koje je začeto 1815. godine. U domaćinstvu sada živi 13 članova iz četiri generacije.

  • 1.470
  • 599
  • 0

Zoran Maksimović iz Čumića kod Kragujevca, glava jednog od najvećih domaćinstava u Šumadiji, koji u svojoj ekonomiji kombinuje voćarstvo, stočarstvo i ratarstvo, o 2015. godini kaže da je za seljake opet bila razočaravajuća.

Pre svega misli na ponašanje države prema poljoprivrednicima zbog izostanka subvencija, na pogrešno koncipirane uredbe, ali i zbog toga što opet niko ne razmišlja o garantovanim cenama za voće. Zoran sa svojom porodicom u kojoj je 13 članova iz četiri generacije, obrađuje 100 hektara zemlje. Skoro trećina je pod voćem, a kao "robnu rezervu" u štali gaji 55 bikova.

Kako su ostali bez subvencija za hladnjaču?

"Napravio sam hladnjaču za voće. Uložio sam 57.000 evra i očekivao sam na osnovu najava ministarstva, subvencije od 60 odsto. Ali, na kraju se ispostavilo da ja u stvari moram da budem preduzeće da bih dobio taj novac. Ne preostaje mi ništa drugo nego da razumem da takva uredba nije bila ni namenjena seljacima, jer uredba kaže da subvencije pripadaju samo onima koji imaju registrovanu firmu. Poljoprivredni proizvođač ne može da bude klasična trgovina. "Žutu banku" nismo dobili od države za tu hladnjaču. Sve tačke u zakonu su bile takve da nismo mogli da ispunimo uslove za povraćaj novca. Pre svega zato što smo registrovani kao poljoprivredno gazdinstvo", požalio se Zoran Maksimović.

Silom prilika postali svaštari

Zoran živi na imanju svojih predaka koje je osnovano 1815. godine. U gazdinstvu žive četiri generacije. Njegov otac još uvek pomaže, a posao preuzimaju Zoranovi sinovi Dušan i Marko sa suprugama i ukupno petoro dece. Svi rade na imanju i kažu da su silom prilika svaštari, jer ako propadne jedna proizvodnja, onda drugom spašavaju gazdinstvo. Kredite uzmaju onoliko koliko imaju svog kapitala u gazdinstvu, bilo u voću, bilo u štalama.

"Problem je što se ovde nikad ne zna šta će biti. Prva i najvažnija stvar koja mora da se uradi je zagarantovana cena voća. I to od pet do deset godina unapred. Voćarstvo je specifično. Ako jedne godine voćar loše prođe on iskrči stabla. A za nova treba nekoliko godina da rode. Ove, 2015. godine nismo loše prošli sa voćem. Sveža šljiva za sušenje je bila 33 dinara. Za 25 godina koliko se bavim voćem, nikad nije bila tako dobra cena. Ali, bilo je mnogo loših godina. Država mora da ima garantovanu cenu od 20 dinara da bismo svake godine bili sigurni da nam uloženo neće propasti. Suvu šljivu smo prodali za 190 dinara, a ona nas je koštala 130, tako da smo i tu dobro prošli, kao i sa višnjom čija je cena bila 50 evro centi. Na veću količinu profit je dobar. Imali smo 35 tona suve šljive. Međutim, ja moram da gledam u nebo i u pasulj kako ću koje godine da prođem i koja će cena da bude. Za stabilnost i kontinuitet to nije dobro", dodaje Zoran.

Bikovi kao robna rezerva

Porodica Maksimović se rukovodi logikom da uvek, za svaki slučaj moraju da imaju rezervu ukoliko godina u voćnjacima bude loša. Tako su i počeli sa uslužnom vršidbom sa pet kombajna, ali i stočarstvom. Njihova trenutna rezerva je 55 utovljenih bikova u štali. Međutim, i to postoje problemi. Prvi je, kaže Zoranov sin Dušan, zato što bukvalno moraju da jure klanice za naplatu, a druga je što ne mogu da dobiju subvencije.

Pare kasne ili ih nema

"Prodali smo bikove na Kosovo sa celokupnom, urednom i pečatiranom dokumentacijom i carinskim deklaracijama, ali 10.000 dinara po grlu nismo mogli da naplatimo jer nadležni kažu da za prodaju na Kosovu nema novca iz budžeta. Tako smo ostali bez subvencija. Kada bikove prodamo klanicama i po tri meseca traje naplata. To je apsurdno, jer smo za taj novac već mogli da uzmemo drugi turnus i započnemo novi tov", kaže Dušan.

Probali i kao firma, ali gubili vreme

Maksimovići su jedno od većih domaćinstava u Šumadiji. Dve godine su bili u sistemu PDV-a, ali kažu da su tada mnogo gubili vremena na propise, papirologiju. Problem je bio i zbog kampanjskog pristizanja novca. Zoran navodi da je morao novac da ubacuje na žiro račun da bi kupovali repromaterijal.

"Svi znaju da seljaku novac stiže kampanjski, to jest ne stiže svakog meseca. Mi ulažemo od decembra do kraja juna pare u proizvodnju, a skidamo ih tek u septembru. Gubili smo vreme, a zna se da je ono za nas od presudne važnosti", za kraj zaključuje Maksimović.


Foto prilog


Tagovi

Gazdinstvo Maksimović Čumić Kragujevac Šumadija Voće Suve šljive Hladnjača Subvencije Uredba Garantovane cene voća Bikovi Robna rezerva Dušan Maksimović Četiri generacije Marko Maksimović


Autorka

Biljana Nenković

Biljana Nenković

Biljana Nenković je više od dvadeset godina novinar izveštač iz Kragujevca i Šumadije za nacionalne medije. Preferira afirmativne priče koje podstiču pozitivnu energiju. Moto kojim se rukovodi - Koliko možeš, toliko se usuđuj, i malo više od toga!

Izdvojeni tekstovi

Izdvojeni oglasi