Prof. Stanisavljević: Sadnja voćnjaka na zemljištu starih šuma je najgori mogući izbor

Klimatske promene uzrokuju niz vremenskih (ne)prilika i pojava koje u velikoj meri ugrožavaju voćarsku proizvodnju. Od kasnih mrazeva, preko sve dužih sušnih perioda, do blagih zima koje dovode do više generacija štetočina. Osim toga, mnogi voćari veliki problem imaju i sa nedostatkom radne snage ili pak zemljišta za nove zasade. Zato je izuzetno važno uzgoju višegodišnjih zasada pristupiti vrlo pažljivo te ga do u detalje planirati. 

O čemu treba najviše voditi računa, koje greške izbeći, na šta obratiti posebnu pažnju, pitanja su na koja je za Agroklub dao profesor dr. sc. Aleksandar Stanisavljević, koji je i sam voćar. 

Sadnja na krčevinama starih šuma osuđena na propast

Profesore, šta vidite kao najveći problem kod podizanja novih zasada? 

Prvenstveno se treba savetovati sa stručnjakom koji će prvo napraviti procenu lokaliteta za novi zasad. On će znati analizirati pojavnost domicilne biljne asocijacije unutar prisutne fitocenoze. Na primer, u slučaju sadnje oraha ili leske, prema okolnim stablima divljeg oraha ili leske odmah će se videti pate li oni od hloroze ili drugih bolesti, odnosno da li je taj lokalitet pogodan za tu biljnu vrstu. Ili pak, ako su na tom lokalitetu glavna stabla breza ili bukva, orah tamo neće uspeti jer je tu zemljište kiselo i plitko.

Takođe, veliki je problem predstavlja nedostatak slobodnih površina za sadnju. U tom slučaju voćari krče stare voćnjake i odmah sade nove što je najgori mogući izbor kod podizanja novog zasada - posaditi ga na krčevinu. Mora se poštovati plodored, a da bi se to napravilo po pravilima struke, potrebno je napraviti pauzu od najmanje tri godine, i tek četvrte pristupiti sadnji. U međuvremenu se seje ječam za čišćenje zemlje od korovne flore, specijalne leguminoze za sideraciju ili rauolu, heljdu, faceliju, gorušicu, nematocidne biljke koje čiste zemlju od nematoda. Potrebno je da prethodno korenje istrune kako u startu ne bi narušili fitosanitarni status novih stabala bolestima, pre svega saprofitnim gljivama kao sekundarnim "parazitima". Sadnja na krčevinama starih šuma je u startu osuđena na propast.

Postoji li osim plodoreda neko drugo rešenje? 

Postoji, da, sterilizacija zemljišta, ali to košta i to nisu biološki prihvatljive mere. Sredstva kojima se radi sterilizacija moraju da se inkorporirati u tlo. Ona ne prave selekciju, uništavaju sve. Ali, dobra je i primena sumpora koji je i inače dobar nematocid, antibakterijsko sredstvo, a posebno je dobar protiv saprofitnih gljiva, naročito na takvom "umorenom" supstratu.

Naime, mladi koren, još nerazvijene strukture u tlu je permanentno okružen gljivicama. Nakon obilnije kiše, pore tla rapidno gube kapacitet za zrak što dovodi do asfiksije, "gušenja" korena te posledično pada imuniteta. Usled toga biljka je izrazito podložna infekciji. Tada proizvodni rezultati izostaju, stablo "kunja", njegova snaga nije dobra. Dakle, sve treba dobro izračunati i isplanirati jer nekoliko godina sanacije kod ovakvih situacija za jedan zasad mnogo znači. 

Na šta još treba paziti kod pripreme zemljišta? 

Kod vrlo osetljivih kultura kao što je koštunjavo voće pa i ono na slabo bujnim podlogama, treba razmišljati o dizanju na gredice, "bankove". Tada koren nikada nije opterećen vodom, dobro je aerisan jer, ništa ne sme da leži u vodi. Istina, to dovodi do problema međuredne kultivacije. Tada će možda morati da se koristi više herbicida. Zato je potrebno dobro kalkulisati što nam se više isplati i što nam je potrebno.  

U borbi protiv mraza izbor lokaliteta je najvažniji

Svedoci smo sve češće pojave kasnih mrazeva koji su i ove godine smanjili rodnost voća. Šta prvenstveno treba učiniti da bismo umanjili njegov negativan uticaj? 

Tu je ponovo važan lokalitet i izbor sortimenta. Neki sortimenti mogu u nizine, ali se moraju se ispoštovati zone mrazišta. Pozicije koje su idealne smo zauzeli i mladi koji ulaze u voćarstvo moraju da konvertuju proizvodnju iz ratarske u hortikulturnu na nekom nominalno nepovoljnom području, na zemlji koju imaju. Neke se nepravilnosti i nedostaci mogu dovesti u optimalno stanje agromeliorativnim postupcima, ali na neke ne možemo uticati. Zato, ako postoji rizik od izmrzavanja, grada, potrebna je protivgradna mreža, a onaj ko je nema, taj ide u rizik i mora da osigura zasad, nema treće opcije. 

U slučaju da se voćar odluči za neki od stacionarnih antifrost sistema kao što je onaj orošavanje, tu treba biti jako oprezan. Oni mnogo koštaju, a primenjivati se mogu samo do -5 Celzijusovih stepeni. Svaki stepen prema dole šteta se u pravilu penje za 25 odsto. Osim toga, on se može koristiti na dobro dreniranim područjima jer se inače voda zadržava danima posle i onemogućuje zaštitu. Obzirom na potrebni kapacitet takvih sistema, često je neophodna i laguna. To za sobom povlači i ishođenje brojnih dozvola.

Postoje li kakve druge mere? 

Da, to su fizičke barijere koje mogu pomoći, poput šume u blizini zasada koje mogu sprečiti dotok hladnog vazduha i magle. Kada je reč o magli, takođe treba paziti na lokalitet jer njena pojava utiče na bojenje voća, posebno u ovom periodu godine kada su dani kraći, a to se odmah referiše na otkupnu cenu i skladišnu sposobnost. Zato je potrebno zvati stručnjaka i odabrati kulturu koja je nominalno pogodna za određeni lokalitet, a ne birati je prema željama i emocijama. 

Takođe, ako je problem konzistentan iz godine u godinu, tada čak možda treba da imamo u planu još jednu strategiju, kao što je odgođena rezidba pre samog kretanja vegetacije. Naime, stablo je tada već u soku, a rezidbom mu preusmeravamo pažnju da zaceli rane. Ono zbog toga prolongira kretanje vegetacije za desetak dana pa na taj način možemo izbeći veću štetu. No, za ovo je potrebno iz godine u godinu pratiti lokalitet i na osnovu toga donositi odluke.

Moram napomenuti, kod koštunjavih voćnih vrsta, sa makazama se nema šta raditi u periodu mirovanja vegetacije. Mogu se eventualno izvršiti korekcije, popravljanje habitusa, sanitarne mere, ali i to je nužno zlo. Naime, ako se rezidba radi u mirovanju, stablo tada ne zaraste i s prolećem visoke temperature i velika vlaga sa sobom donose infekcije na otvoren presek. Upravo je koštunjavo voće vrlo osetljivo na bakterioze, a što može da preraste i u hroničnu bolest. 

Kada govorimo o lokalitetu, a kada je reč o lešnicima i orasima kao voćnim vrstama koje imaju odvojen muški i ženski organ, presudan je vetar jer se ne oprašuju insektima. Stoga velike table od 40 do 50 hektara, ne smeju biti bez, ali niti izložene jakom vetru. On je okidač koji će raspršiti polen. U slučaju da ga nema, rod izostaje iako je stablo biološki potpuno funkcionalno, zdravo. Takođe, orah ne voli lokalitete sa puno kiše, ne sme da bude u vodi jer je tada opterećen bakteriozama. On voli suva leta i tople jeseni. 

Smrdljivi martini i hrastova stenica su dve velike opasnosti

Šta je sa štetočinama, kako na njih utiču klimatske promene? 

Promenili smo biodiverzitet sa toliko novih kultura i sortimenata koje smo zbog nekad znatiželje, a nekad komercijale uveli u proizvodnju, unazad 30 godina. Dolazi do spontane, prirodne hibridizacije, pojave novih štetočina i bolesti koje zahvaćaju naše tradicionalne i autohtone kulture i sorte. Ništa više nije isto kao u vreme kada su one rasle. Sve su bolesti postale rezistentne i prešle na stare sorte zbog čega i njih treba prskati. 

Porastom temperature se povećao broj populacija štetočina. Oni koji su nekada imali po jednu, dve, danas imaju i četiri generacije godišnje. Dolazi do karantinskih štetočina i bolesti. Trenutno imamo urgentnu situaciju, dve su štetočine koje prave velike probleme. Jedan je opšte poznat smrdljivi martin, "kineski hibrid" koji je otporan i na zimu. Jede sve, potpuno je neselektivan po pitanju kulture, nema bioloških neprijatelja. Drugi, koji je bio domicilan i primaran u šumi, hrastova stenica, prešao je na voćnjake. Takođe, šarka šljive više nije samo na šljivi nego je prešla na svo koštunjavo voće.

Zato smatram da prvenstveno struka mora biti konzistentna oko koštunjavih kultura i promovisati rezistentne ili pak tolerantne sorte koje pokazuju simptome, ali bez posledica na prinos i zdravlje stabla. 

Stanisavljević: Eko proizvodnja nije slika bakice u marami

Često čujemo da su ključ ovog problema rešenje stare sorte. Kakvo je vaše mišljenje o toj tezi?  

Stare sorte treba demistifikovati jer na prste jedne ruke možemo da nabrojimo one čiji uzgoj "pije vodu". One komercijalno nisu rentabilne.

Šta je sa ekološkom proizvodnjom koja se sve više promoviše?

Kada se priča o ekološkoj proizvodnji mnogi vide bakicu u marami kako sa unukom bere jabuke. No, mi kao naučnici moramo imati konsekventan pristup za ishranu osam milijardi ljudi. U Evropi smo po tom pitanju malo egoisti jer nam standard to omogućuje i nutricionistički smo osvešćeni. To može trajati kao vikend eko-turizam kod te iste bake, ali preostalih pet dana moraš da jedeš zdravu, ekološki gajenu hranu koju moraš da kupiš u trgovačkom centru.

Današnji ekološki i integrisani uzgoj je na takvom industrijskom nivou da ljudi koji dođu na takvu plantažu uopšte ne vide razliku od konvencionalnog. U eko proizvodnji se danas mogu uzgajati ne samo otporne sorte nego i konvencionalne, ali su najveći problem još uvek štetočine. Bolesti možemo rešiti jer danas imamo nano tehnologiju pa bakar oksihlorid možemo zameniti bakar glukonatom koji se lako usvoji imetabolizira, bez opterećenja za životnu sredinu, bez opterećenja za okoliš. Takođe, intenzivno se istražuje magnetno oplemenjivanje vode elektrolizom bakra, srebra, soli, a koja se onda pušta kroz sistem za navodnjavanje. 

Borovnice ne saditi u niziji i bez dovoljno radne snage

Kada je reč o navodnjavanju, da li je ono u današnjem voćarstvu neophodno? 

Ne postoji opravdanje za nedodavanje vode. Ljudi još uvek ne obraćaju pažnju da nema zimske akumulacije vlage koja je rešavala potrebe do petog, šestog meseca. Tek pojedini primećuju da se nivo vode u njihovim bunarima drastično smanjio. S navodnjavanjem treba početi već u martu da bi se spojila lateralna vlaga. Jer, jednom kada se zasuši zemljište, kada po mesec i po dana ne bude kiše, dolazi do hibernacije. Istina, neke kulture to mogu da podnesu, ali prema genetskim predispozicijama i samoj biologiji, sve staje iznad 30 stepeni. 

Zato je važno znati izabrati voćarsku kulturu. Uzmite borovnice koje neko posadi u niziji. One rastu i napreduju u regijama Poljske, Amerike, pacifički dio s mnogo vlage u vazduhu i velikim brojem oblačnih dana. Ona nije heliofitna nego biljka šumskih asocijacija, niže rangirana u šumskoj fitocenozi, raste u senci. Moramo joj obezbediti odličan vodovazdušni režim, zato se i sadi u vrećama i supstratima.

Ne sme biti pod velikim pritiskom vode, zemlja mora biti kiselija, ona ne voli sunce pa je potrebna protivgradna mreža koja će služiti za zasenjivanje, snižavanje temperature, izbegavanje ožegotina u slučaju da je relativna vlaga vazduha spusti na 40 odsto, a spoljna temperatura na 40°C kada dolazi do ožegotina. Moj apel voćarima je da koriste mreže i drugih boja, osim crne. Tu su i bele, sive, crvene, svaka propušta različito difuzno svetlo, neke reflektiraju temperature i smanjuju istu, neke doprinose dopunskoj boji pa ih trebak oristiti zavisno od kulture. 

Radne snage je sve manje, kako to utiče na izbor kulture? 

Da, važno je znati kojim resursima, kada je u pitanju radna snaga, raspolažemo. Kada neko posadi šest hektara trešnje ili borovnice, moje je pitanje, da li ste se prebrojali, koliko je okolnih sela, koliko mladih ljudi imate? Za takav je zasad potrebno dva autobusa ljudi koji znaju da beru. Treba se poznavati realnost situacije. Zato su lešnici, orasi ili bademi dobra stvar jer je njihova berba mehanizovana, ali s druge strane je potrebno poznavati potrebe tih kultura. 

Blage zime poseban su izazov za voćare 

Ušli smo u jesen, a uskoro sledi i sadnja voćaka. Kakvu sadnju preporučujete 

Prolećna sadnja više nema alternative, osim ako sadni materijal nije proizveden kod nas, a i to je upitno.  

I ove ćete godine imati situaciju da jabuka zadrži list do decembra. Više nemamo klasične jeseni. Iz leta skačemo u zimu, a prava zima je tek 15.1. Više ne pamtimo sneg za Božić. Nekada su idealan scenario predstavljali rani jesenji mrazevi, opadanje lista, kada stabla odlaze u hibernaciju. Padne sneg koji je izolacija od niskih temperatura, ali i fitosanitarno koristan jer smanjuje populaciju neželjenih štetočina, od voluharica i miševa do jaja insekata. Danas svi oni uporno prezimljavaju.

Biljka posađena u jesen zdravije i prirodnije se ukorenila, a kada je ušla u stanje mirovanja, zemljište je još bilo relativno toplo i vlažno. Imala je dovoljno akumulirane vlage od topljenja snega. Toga danas nemamo. Temperature su u kasnu jesen visoke, biljke teško izgube list u novembru, decembru. Ali, tada su nepovoljni uslovi za vađenje sadnica jer je blato i slično. Onda se one vade i sade u proleće, ali se moraju odmah zalivati. Već u martu je prisutan deficit vlage jer nema snega koji će se otopiti.

S druge strane, da bi rasadničari ispoštovali svoje obaveze prema kupcima, primorani su da prisilno nateraju biljku na spavanje. Tada se hemikalijama radi veštačko odlistavanje, prekida kolanje sokova i vegetacija. Biljke dendrološki ne sazru jer taj sok u staničnoj vakuoli ne dobije konzistenciju gela i pupljci ne sazru kako treba. Takve sadnice optički, svojim habitusom izgledaju dobro, ali kada krenu rasti, dolazi do pojave bakterioza, ona počinje da stvara smolu, ima lošije primanje, pupoljci nisu aktivni, organogeneza nije pravilna, fitosanitarni status biljke odmah je ugrožen. Takve biljke golog korena drže se u rashladnim komorama i skladištima, izvan su supstrata. Mnogo rasadničara nema prave uslove za skladištenje koji zahteva optimalan režim vlage i niske temperature uz fungicidnu zaštitu.

Istina, postoji preferencija nekih rasadničara da rade kontejniranu robu u supstratima. Međutim, te sadnice nisu uslovne kategorije, prve ili druge klase, velike i razgranate. Ali je šok presađivanja mnogo manji, primanje je bolje. Takva sadnica već ima svoj funkcionalni korenov sistem okružen supstratom, ali se vegetacijski gubi jedna godina u proizvodnji.  

Zato bih sugerisao, na primer, u slučaju lešnika ili oraha kontejnirane sadnice, pogotovo ako roba dolazi iz mediteranskog bazena. Budući da rasadničari prave milionske količine, jako rano kreću sa već spomenutom defolijacijom što dovodi do problema. 

Intenzivan uzgoj oraha zahteva skupu tehnologiju

U razgovoru nam se stalno provlači uzgoj oraha i leske. 

Uzgoj ovih kultura je sve popularniji i sve intrigantniji. Kod leske je problem što su velike plantaže zapuštene do svoje sedme, osme godine jer su troškovi veliki, a nema nikakvog povraćaja, prinos po hektaru je u tragovima. Takođe, treba demistifikovati to da rod dolazi u sedmoj godini. Značajniji rod dolazi tek nakon desete godine, a pravi od 12 do 15. Leska se ponaša kao običan grm ako ne forsiramo rezidbu. Dok ona raširi krošnju i zatvori rodni volumen, rodnost je marginalna i odgođena. Slično je sa orasima, osim lateralnih sorti kao što je čendler ili pijeral lara, oni već imaju rod u četvrtoj godini, a puni u šestoj, sedmoj. No, sve zavisi o kategoriji sadnice. Ona u startu mora biti visoka dva metra, a bojim se da mi toga nemamo u ponudi. 

Takođe, intenzivni sistem plantaže uzgoja oraha zahteva jednu od najskupljih tehnologija jer uključuje hidraulične tresače, specijalizovane rezače, kombajne po 100 hiljada evra za sakupljanje, kalibražu skidanja lupine, pranje, sušenje. Da bi zaokružio proces, to je najskuplja proizvodnja koja postoji. S tim da sama struka nije konzistentna oko intenzivnog/ekstenzivnog pristupa. 

Orasi koji će roditi pet do šest tona traže navodnjavanje i to ne kap na kap. Taj je sistem možda efikasan prvih nekoliko godina, ali onda su potrebni sprinkleri gde je potrebno i do 30 kubika vode dnevno. Normativ đubrenja ide do 250 kg čistog azota, ako se koristi urea i KAN i do tonu i po da bi iznio takav rod plantaže. Normiranje zaštite je ne četiri nego 20 kg bakra po sezoni, bez opterećenja po životnu sredinu jer orah svojim volumenom ima veliki pufer biomase koji to može da amortizuje. No, struka i politika se moraju usaglasiti i biti jasni prema voćarima o tome koliko šta zaista košta i u kojim paritetima to sufinancirati.