Zimska rezidba naziva se još i osnovna rezidba. Ova mera izvodi se u periodu zimskog mirovanja, od novembra do marta meseca. Rezidbu koštičavih voćnih vrsta potrebno je sprovesti krajem februara i marta meseca. Greške u rezidbi rezultat su nepoznavanja bioloških karakterisitka pojedinih voćnih vrsta.
Rezidba je jedna od najznačajnijih i najkompleksnijih pomotehničkih mera, kojom se uspostavlja ravnoteža između rasta i rodnosti kod voćaka. Greške nastale prilikom rezidbe dovode do trajnog smanjenja prinosa. Cilj rezidbe je da se obezbedi dobar vegetativni porast, rana i redovna rodnost i dobar kvalitet ploda. Rezidba može da se izvodi u periodu zimskog mirovanja, takozvana zimska rezidba ili rezidba na zrelo i u periodu vegetacije, koja se još zove i letnja rezidba ili rezidba na zeleno.
"Zimska rezidba je dominantna rezidba kod većine vrsta voćaka, koja se još naziva i osnovna rezidba. Rezidbom se projektuje opterećenje voćke rodom, pospešuje vegetativni rast i omogućava dobra osvetljenost krune. Kruna kod voćaka mora da bude dobro osvetljena, kako bi se omogućilo formiranje rodnih pupoljaka i bolja obojenost plodova. Ukoliko kruna voćaka nije dovoljno osvetljena, brzo dolazi do ogolevanja donjih i unutrašnjih delova i premeštanja rodnost ka periferiji krune. Kod takvih kruna obično je otežana zaštita protiv prouzrokovača bolesti i štetočina", objasnio je značaj zimske rezidbe Dr Aleksandar Radović sa odseka za Voćarstvo, Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu
Jabučaste i koštičave voćne vrste razlikuju se u pogledu optimalnog termina za rezidbu. "Zimska rezidba voćaka se izvodi u periodu zimskog mirovanja, od novembra do kraja marta. Rezidbu koštičavih vrsta voćaka treba izvoditi nešto kasnije u toku februara i marta meseca, kako bi se izbegli rizici od izmrzavanja", kaže Dr Radović.
Pravilo na koje je naš sagovornik ukazao je da najniže grane u kruni budu najduže, a da se dalje idući prema vrhu, njihova dužina postepeno smanjuje tako da kruna ima kupast oblik.
Svaka voćna vrsta podrazumeva određene specifičnosti u pogledu rezidbe, pa tako rezidbu voćaka treba prilagoditi biološkim osobenostima vrste, sorte, podloge i ekološkim uslovima. Postoje značajne razlike u načinu same rezidbe između jabučastih i koštičavih vrsta voćaka.
"Postoje razlike u rodnim grančicama, odnosno u građi i položaju generativnih pupoljaka na njima. Kod jabučastih vrsta voćaka generativni pupoljak se obrazuju na vrhovima rodnih grančica, dok su vegetativni pupoljci raspoređeni bočno na grančicama. One mogu biti kratke (naborite i krute rodne grančice) i duge (vite rodne grančice). U savremenim zasadima jabuke i kruške gustog sklopa mora se vršiti redovna zamena starog rodnog drveta sa mladim rodnim drvetom. Bočne grane koje na sebi nose staro rodno drvo se ne smeju uklanjati do osnove, već se uklanjaju kosim rezom na "čep" kako bi iz njih izbili novi mladari (za zamenu) na kojima će se vremenom formirati rodni pupoljci. Takođe i svi bujni letorasti koji rastu pod oštrim uglom se uklanjaju kosim rezom na "čep’" kako bi iz njih izbili novi mladari koji će biti manje bujni i imati otvoren ugao rasta. Pored toga, obavezno se mora izvršiti i izolacija provodnice, uklanjanjem konkurentnih letorasta, čime se podstiče njeno bolje obrastanje poluskeletnim granama", objasnio je Dr Radović.
Rodne grančice koštičavih voćaka na vrhu imaju vegetativni pupoljak koji omogućava porast u dužinu, dok su bočni pupoljci uglavnom cvetni ili u kombinaciji sa vegetativnim. One mogu biti kratke (majski buketići, trnoloki izraštaji i kratke rodne grančice) i duge (mešovite rodne grančice, prevremene, slabaste i duge rodne grančice). Da je reziba voćaka kompleksan posao, koji zahteva dobro poznavanje fizionomije voćaka, ukazuju detalji rezibe, na koje posebno treba obratiti pažnju.
"Kod rezidbe koštičavih vrsta voćaka, posebnu pažnju treba obratiti na dominantan tip rodnih grančica koji je zastupljen kod pojedinih vrsta i sorti voćaka. Tako se kod šljive mogu izdvojiti tri grupe sorti. Prvu grupu čine sorte koje uglavnom rađaju na jakim i dugim jednogodišnjim grančicama i one se jače orezuju. Drugu grupu čine sorte koje pretežno rađaju na kratkim rodnim grančicama. Treću grupu čine sorte koje stvaraju zatvorene i guste krune. Rezidba ovih sorti se uglavnom svodi na proređivanje krune kako bi se postigla bolja osvetljenost. Kod breskve se teži da se rezidbom ostavi potreban broj mešovitih rodnih grančica (dužine od 20 do 50 cm) pravilno raspoređenih u svim delovima krune, jer se na njima obrazuju najkrupniji i najkvalitetniji plodovi. Ostale grančice se uklanjaju do osnove. Rezidba trešnje i višnje se sastoji u prekraćivanju grana i proređivanju suvišnih grana i letorasta", kaže Dr Radović.
Uopšten princip je da se kod sorti koje imaju bujniji porast i koje su okalemljene na bujnijim podlogama primenjuje se rezidba slabijeg intenziteta kako se ne bi potencirala nepoželjena (preterana) bujnost. Međutim, kod sorti koje se odlikuju manjom bujnošću i koje se gaje na slabo bujnim podlogama primenjuje se rezidba jačeg intenziteta u cilju pospešivanja bujnosti i obnove rodnog drveta.
Greške u rezidbi najstaju iz neznanja. Potrebno je dobro poznavanje bioloških osobenosti pojedinih vrsta i sorti voćaka. Dr Radović ističe da ukoliko se vrši jače orezivanje bujnih sorti, potenciraće se nepotrebna bujnost, a time odložiti rodnost i narušiti ravnoteža između rasta i rodnosti. Takođe ukazuje da treba obratiti pažnju na rodni potencijal: "Ukoliko stabla imaju visok rodni potencijal, odnosno ako su dobro "obučena" generativnim pupoljcima primenjuje se razidba jačeg inteziteta. U suprotnom, ukoliko stabla imaju manji rodni potencijal, treba primeniti rezidbu slabijeg intenziteta kako bi se postigli zadovoljavajući prinosi", zaključuje za kraj Dr Radović.
Foto:chicagobotanic.org
Tagovi
Autorka