Okarine - zaboravljeni instrument pesme ptica

Slađana i Tiosav Ninović iz Valjeva godinama su u svetu kulture i trude se da sačuvaju nematerijalna dobra i kulturno nasleđe. Pre nešto manje od dve godine, došli su na ideju da obnove stari zanat pravljenja okarina.

"Prva zamisao je bila da ih pravimo od gline. Pravili smo ih od gline, ali je najveći problem bio kako da one prosviraju. Nije poenta dobiti instrument koji će da pišti ili proizvodi neki zvuk, već da se dobiju tonovi, lestvica, da bude štimovana i da se na njoj može svirati", objašnjava Slađana Ninović i dodaje da se sistem pravljenja od gline nije se pokazao dobar, jer su dobijali različite veličine, a prilikom pečenja dolazilo je do pucanja.

Gusle Tome Obućine gude o junaštvu širom sveta

"Počeli smo da istražujemo i došli do toga da probamo da napravimo okarinu tehnikom livenja." 

Štimovanje nije nimalo lako

Tokom izrade glinenih došli su na ideju da probaju da naprave porcelanske jer bi one, kako kažu, imale lepši zvuk i bolje izgledale.

"Prilikom izrade mora da se vodi računa o debljini zida okarine i kod porcelanskih ne sme da bude veći od tri do četiri milimetra. Nakon sušenja oblikuje se pisak, buši se takozvano vetrilo i prave se rupe", kaže naša sagovornica. 

Rupe na ovom instrumentu moraju da imaju pravilan razmak i da na njih naležu prsti, ne smeju biti ni preblizu ni previše udaljene.

"Rupe na su različite veličine u zavisnosti koji tonalitet se svira. Prvi put se štimuje nakon kratkog sušenja. Drugi put, posle sušenja sedam dana na sobnoj temperature. Za vreme pečenja glina se smanji za pet procenata, a porcelan i do 14, pa se opet mora štimovati. Sledi glaziranje, i finalno štimovanje."

Samo mali broj bude daje prave tonove

Okarina je gotovo zaboravljen instrument i Ninović nemaju informacija da li se još neko bavi njihovom proizvodnjom. Bilo je dosta bojazni da li će se uloženi trud isplatiti i da li će se dobiti proizvod koji može da svira, a skoro dve godine kasnije, spremni su da javnost upoznaju sa onim što rade. Veliku pomoć porodica Ninović dobija je i od profesora Dimitrija Golemovića sa muzičke Akademije koji proverava tonove svake koja se napravi.

"Od oko 300 koliko smo napravili, otprilike svaka peta je instrument, ostale ne daju tonove koje su potrebni. Veoma je važno da se ne pogreši prilikom pravljenja rupica i za svaku se koristi štimer. Moraju se praviti prvo male rupe, pa se posle svake faze pečenja one povećavaju i iznova štimuju. Ako se napravi prevelika rupa, ona se ne može smanjiti i onda se to više ne može smatrati instrumentom", napominje naša sagovornica.

U proizvodnji nema bacanja repromaterijala

Ono što je dobra stvar je da se repromaterijal ne baca i svaka okarina koja nije pečena može se ponovo vratiti u vodu, procediti kroz fino sito i material je spreman za novu proizvodnju.

"Porcelanske se peku i glaziraju na temperaturi do 1.400 stepeni, dok je za glinene dovoljna temperatura do 1.100 stepeni. Kako bi se ravnomerno ispekle, kači se ili postavlja na stalke. Za sada napravljene šaljemo u Zaječar kod našeg prijatelja koji ih peče, a inače nam je dosta pomogao i oko izbora materijala."

Okarina se inače svira na isti način kao i frula jer je isti raspored tonova. Ideja bračnog para Ninović je da jedan broj poklone muzičkoj školi i da se eventualno pokrene formiranje orkestra, jer muzika koja se može čuti kada sviraju okarine, upoređuje se sa pesmom ptica.