Boro Šijaković se pre pola godine vratio u selo Poljanice, udaljeno više od 20 kilometara od Višegrada. Do njegovog povratka jedini stanovnik tog sela bila je jedna baka.
Sedamdesetih godina prošlog veka stanovništvo višegradskog kraja u susednoj Bosni i Herecegovinu se masovno selilo u velike gradove u potrazi za poslom. Kasnije su tamo stvarali porodice i niko nije ni pomišljao da se vrati na selo i živi. Posle provedenog radnog veka i odlaska u zasluženu penziju, u njima počinje da se javlja želja za povratak kućnom pragu, na očevinu, dedovinu, svojim korenima.
I tako pojedina sela počinju postepeno da oživljavaju. Jedan od takvih domaćina je i Boro Šijaković, zvani Šurda, koji se pre pola godine vratio u selo Poljanice, udaljeno više od 20 kilometara od Višegrada. Do njegovog povratka jedini stanovnik tog sela bila je baka Petra Todorović i njene domaće životinje.
A kao razlog ovakve nagle odluke povratka u rodno selo iz dalekog Beograda, Boro navodi uživanje u prirodi i njenim lepotama kao i zdraviji život u seoskim predelima.
"Odlučio sam da obnovim kuću i okućnicu, kupim domaće životinje i nastanim se u ovom lepom selu. Imam kokoške, ovce, kao i koze i dva bika, nekoliko mačaka i dva psa. Družim se sa njima, imam plastenik i baštu i svaki novi dan budim se sa prvim suncem i osmehom na licu", od srca priča Šijaković koji je odlučio da sve ono što ima ostavi u Srbiji i vrati se na kućno ognjište.
Boro veruje da ga je povukao zov divljine, ali i miris nekadašnjeg života u očevoj kući. Dok sedi pred kućnim pragom i miluje mačka, a pas mu miruje pored nogu, jeća se davno zaboravljenog vremena kada je u ovom selo bilo i naroda i "živih" kuća, kada se išlo na mobe, prela i sela u okolnim selima, ali i mukotrpnog rada koji je mnoge "oterao" u svet.
"Žao mi je bilo da ova lepota propada i odlučio sam da se vratim. Mnogi su mislili da neću uspeti, ali evo tu sam. Prvo sam sredio i renovirao podrum kuće da imam gde da boravim, a kasnije i sam sprat. Zatim sam izgradio pomoćne objekte za životinje i plastenik za uzgoj povrća. Posadio sam i neka stabla voća, imam i aroniju, a još mnogo toga planiram za naredni period", priča nam Šurda iz Poljanica.
Sva seoska domaćinstva nakon Drugog svetskog rata, bila su veoma slična. Podrumi štala bili su od kamena, a jasle su se prostirale celom dužinom objekta. Na tavan se odlagalo seno koje se spuštalo badžom direktno u jasle. U dvorištu je bio svinjac sa koritom, ambar za žito i drvljanik, mlečar u kome se spremao kajmak i sušilo meso.
"Uveče planiram kako ću provesti naredni radni dan. Pravim hranu za sebe i svoje životinje, namirujem ih, a u pauzama popravljam objekte ili gradim nove. Osećam da mi rad daje novu snagu uz moj optimizam da će uvek biti bolje. Od kada sam ovde i zdravlje mi se poboljšalo. Više ne pijem lekove, a smršao sam i više od 40 kilograma. Selo mi baš prija", pojašnjava Boro i dodaje da mu i svakodnevno pešačenje pričinjava zadovoljstvo.
Jedini problem mu predstavlja veče, pogotovo u zimskom periodu jer je selo pusto i nema se sa kim reč progovoriti. Rano se smrači, a selo prazno, da se bar ima sa kim kafa popiti i koja reč progovoriti. Ali prođe i to, malo sluša radio, malo se igra sa životinjama i sutra je opet novi dan.
Kako bi i druge potaknuo na povratak selu, Boro je ovog leta, organizovao i skup Poljaničana.
"Bio je prve subote po Petrovdanu, i nastojaću da pređe u tradiciju. Cilj mi je da pokažem ovo moje lepo selo, ali i da nateram one koji su odavde davno otišli, da se vrate, malo očiste oko svojih kuća i da selu vratimo nekadašnji sjaj", ponosno ističe meštanin Poljanica.
Pojašnjava kako je bitno ne zaboraviti odakle potičete. Povratak ognjištu i selu gde ste prohodali je veoma važna karika u čovekovom životu jer se neke stvari shvate tek kada se ostari. Šurda poziva sve Poljaničane da obiđu svoje kuće i okućnice, poprave i raščiste što je moguće i bar ponekad, ako se već definitivno ne mogu vratiti, dolaze i borave u svom selu, okruženi zelenilom, livadama i šumom koja je najveći izvor zdravlja.
Tagovi
Autorka
