Vunene čarape ponovo popularne

Pletenje vunenih čarapa deo je tradicije starih zanata koje uprkos savremenom načinu života i odevanja i dalje opstaje. Iako je svaki kraj naše zemlje imao svoje specifične šare i motive koje ih čine malim umetničkim delima, može se reći da se one pletu na isti način sa pet igala i da svaki par potpuno nov ili okrpljen ima svoju lepotu i toplinu. 

Plele su ih čobanice, bake, majke za svoje ukućane, poklanjale su ih i darivale, spremale kao deo devojačkog miraza. One koje su ukućani nosili svakog dana bile su jednostavnije od onih ukrašenih bogatom ornamentikom koje su bile namenjene ondašnjim svečanostima, uglavnom svetkovinama i venčanjima. Vunene čarape nosile su se zimi da štite od hladnoće ali i tokom leta kako bi sprečile znojenje nogu. 

Kako se spremala vuna?

Najviše čarapa nastalo je tokom dugih zimskih večeri kada su domaćice imale najmanje posla, te su se sa iglama u rukama družile, kako predanje kaže, uz lampu, ali i pesmu i šalu razmenjujući i upoređujući šare i motive na svojim rukotvorinama. 

Ljubav prema pletenju duga sedam decenija

Vredne pletilje radovale su se i proleću, periodu kada su se šišale ovce i kada ih je čekao veoma važan posao oko pripeme vune koji bi počeo pranjem na obližnjim rekama i potocima. Posle sušenja vunu su češljale grebenima, a zatim je na red dolazila preslica i vreteno kojom su žene veštih ruku uz staru narodnu pesmu prele niti.

Brz tehnološki razvoj danas nam je omogućio da u prodavnicama možemo da biramo različite hulahop čarape, dokolenice, nazuvice; svilene, pamučne, letnje, zimske, ali i vunene. Prave vunene čarape kakve su nekada plele čobanice i danas pletu kako starije tako i mlađe žene ovu tehniku naučile su od svojih baka. Oni koji nisu vešti iglama i pletivu, kojima nije imao ko preneti zanat, mogu nabaviti vunene čarape, jednobojne, šarene, kratke, dugačke. Ima ih na internet oglasima, na pijacama, najčešće na malim improvizovanim tezgama ispred pijace ili u centru grada. Pletu ih žene u okviru svojih udruženja koja neguju ručne radove, tako da vunene čarape krase gotovo sve manifestacije koje slave lepotu tradicije.  

Za izradu čarapa sa specifičnim šarama treba i do 10 dana

Bačkopalančanka Boja Čičković veliki je poznavalac ručnog rada. Od majke je naučila štrikati još kao mala devojčica, kada je zavolela igle konce i pletiva, a sada i hekla, veze, a bavi se i tkanjem. Za članove svoje porodice svake godine rado štrika, a posebno je raduje to što njen unuk obožava njenom rukom rađene tople udobne, čarape. Osim toga za potrebe KUD-a "Kosta Abrašević", tokom proteklih nekoliko godina, oštrikala je više od sto pari.

"Ja sam penzionerka i imam dovoljno vremena, da smišljam nove mustre, uklapam boje jer to volim i radim od malih nogu. Čast mi je što sam čarape radila za članove ovdašnjeg KUD-a. Ukoliko tip nošnje zahteva, prvo štrikam čarape te ih onda vezem ili od čiste vune štrikam vernu kopiju originala. Tako sam radila muške i ženske čarape sa specifičnim šarama za Pčinjsku narodnu nošnju", kaže Boja koja dalje dodaje da joj za kombinovanje boja treba dosta strpljenja i 'oko sokolovo', pa joj za izradu jednog para treba oko desetak dana dobrog rada.

"Vunicu nabavljam iz Loznice, a ove zime gotovo svakodnevno su mi igle bile u rukama, te sam oštrikala više od 20 pari čarapa koje sam uglavnom lepim povodom i poklanjala. Kod jednog majstora nedavno sam naručila pet novih čeličnih igala, s obzirom da mi uvek trebaju".

Kupci koji vunene čarape nose od novembra do maja

Da ručno rađenje vunene čarape nisu otišle u istoriju i da su i danas, uprkos modnim novitetima, rado nošene, da mogu biti crvene, sive, plave, šarene i da imaju svoje kupce potvrdila nam je Mileva Parović iz Bačke Palanke koja čarape, svojih ruku delo, svakodnevno prodaje ispred zelene pijace. Vunicu kupuje, a onda sedne, štrika, šara, ne samo čarape, već i takozvane priglavke, nazuvice ili popke i patofne.

Kako kaže uvek ima kupaca, odnosno onih koji vole da im noge greju vunene čarape, a ona ih štrika kako bi koliko-toliko dopunila kućni budžet. Dok jedni nezainteresovano prolaze pored njenih rukotvorina, drugi zastaju, biraju, gledaju, baš kao i mlađa žena koja nam je objasnila da, kad je bila mala, vunene čarape nije volela, a sada ih nosi od novembra do maja i ne može da zamisli zimu bez njih, pokazujući one prave od mekane domaće vune trostruke pređe, koje, kako kaže, najbolje pletu bake.