• Pogled u prošlost
  • 21.11.2021. 14:00

Cipele provodadžiji, veo protiv zlih očiju i bez supe za mladence

Negde svekrva igra na tavanu, negde se traži mladina cipela, negde mladenci hrane jedno drugo šećerom, da im bračni život bude "sladak", dok se svi svatovi smeju i dobacuju šaljive primedbe.

Foto: Biljana Nenković
  • 133
  • 47
  • 0

Ko se rado odaziva pozivima na svadbe, a gde se obično najbolje provede? Na svadbama u seoskim porodicama, naravno. Prvo, hrana i piće ne mogu da "omanu", svega ima u izobilju, drugo, raspoloženje je na visini, a bonus je prisustvovanje raznolikim starim narodnim običajima koje porodice na selu rado čuvaju i jedva čekaju priliku kad se sin ženi/kćer udaje da bi pokazali kako dobro poznaju taj deo narodne tradicije.

U seoskim sredinama svadba, pa još u imućnom poljoprivrednom domaćinstvu, predstavlja prvorazredni društveni događaj i neretko celo selo učestvuje, a posle prepričava detalje nedeljama, čak i mesecima. U gradovima takođe poljoprivrednici zakupljuju najskuplje lokale za svadbu, obezbeđuju najobilniju hranu i alkoholna pića, sve po starim običajima i pravilima, nepisanim i različitim od mesta do mesta, čak se događa da nevesta nosi unikatnu haljinu od čipke sa Sicilije dok mladoženja ili matičar stiže - helikopterom kao što je pre pola veka stizao traktorom.

Šta običaji nalažu?

Ako išta pokazuje tradiciju, to su raskošne svadbe. U davna vremena, pripremane su neki put i godinama. Otac bi odmah posle rođenja sina izdvajao rakiju koja će da se pije na svadbi kad momak doraste za ženidbu. Devojčice su učile da tkaju i vezu darove za svatove još u predškolskom uzrastu, Poljoprivrednici su gledali da sinove ožene dok su mladi, a kćeri da udaju još mlađe. Posle dugotrajnih i strogo formalnih pregovora između dve porodice, ugovarao se datum venčanja mladenaca, obično u jesen kad nema toliko posla u poljoprivredi.

Jabuka - za zdravlje, veridbu i poštovanje?

Pre venčanja, kad bi se svatovi okupili kod devojačke kuće, negde je mladoženja gađao jabuku iz puške; negde morao da se cenjka za mladu, kao da je kupuje (ko zna, možda je i toga nekad bilo) ili morao da prepozna svoju nevestu, pošto su mu devojčini rođaci dovodili prerušene starije žene ili čak muškarce umesto njegove verenice i on, jasno, govorio "ne, ta nije moja!". 

Odmah posle obreda u crkvi počela bi svadba. U svatove se išlo najboljim karucama i čezama u koje su upregnuti negovani konji. Žene i devojke oblačile su najlepše što imaju, a muškarci nisu nimalo zaostajali za njima. Porodice čija deca stupaju u brak imala su zauzvrat "veselu brigu" da dočekaju i ugoste velik broj svatova, među kojima je obično bilo i pustosvatica (nezvanih gostiju, koji su došli na svadbu znajući da hrane i pića ima za sve).

U nekim krajevima mladenci i danas kupuju cipele provodadžiji, to jest osobi koja ih je upoznala. Nevesta se oblačila u najlepšu odeću, ostavljajući zauvek onu koju je nosila u roditeljskoj kući, a do završetka venčanja i veo, koji danas predstavlja ukras, a nekad je simbolizovao zaštitu od "zlih očiju". Radi zdravlja i napretka mladog para, svadba je trebalo da prođe u veselom raspoloženju. Za to su se brinuli angažovani muzičari, svirajući i pevajući samo vesele, ponekad i lascivne pesme, a u pauzama svatovi bi odigrali šaljive igre kao ostatak starih običaja.

Svaki kraj ima svoja pravila

U Mačvi je svekrva igrala na tavanu; u Vojvodini deca su krala mladinu cipelu, koju su onda svi prisutni tražili, ili mladenci jedno drugo hranili šećerom, da bi im bračni život bio sladak, uz šale i smeh gledalaca. Običaj zajedničkog sečenja svadbene torte stari Srbi nisu poznavali, jer u Srbiji do XIX nije bilo torte, nego se ova moda nedavno ustalila po ugledu na svadbe u američkim filmovima. Isto tako nije bio običaj da nevesta baca buket, a devojke da se potuku oko njega, jer koja dohvati buket, prva će se udati - takođe viđeno i preuzeto iz stranih filmova, nego su nevestine drugarice nastojale da provedu kod nje noć pre venčanja, da bi ih zadesila ista sudbina.

Zaboravljeni svabdeni običaji: Šljivić oko kog se igralo i čutura sa rakijom umesto pozivnice

Na svadbama u Banatu mladenci nisu jeli supu, da im deca ne bi bila bolešljiva; i tako dalje, svaki kraj, maltene svako naselje ima neki svoj običaj koga se drži dok ga ne zameni novim. Seoske porodice su bile i ostale raj za etnologe koji žele da proučavaju tradiciju. 


Tagovi

Običaji Venčanje Svadbe Seoske porodice Svadba na selu Provodadžija


Autorka

Gordana Perunović Fijat

Više [+]

Diplomirana pravnica, novinarka, autorka tri romana i pesnikinja u ilegali. Sarađivala je sa redakcijama glasila Republika, Helsinška povelja i sa većim brojem portala. Posebno interesovanje pokazuje za život žena na selu. Vodi rubriku "Kikindski nostalgični život" za "Kikindske".