Da zemlju ne dotakne, ne vrati se roditeljima i ne pobegne od muža

Svadba je u životu poljoprivrednika oduvek predstavljala jedan od najvažnijih događaja. Nije u pitanju bilo samo dovođenje mlade i neplaćene radne snage u domaćinstvo, od neveste koja dolazi u kuću očekivalo se da donese, ništa manje, nego sreću i obnovu. S tim očekivanjem svi običaji, od sela do sela različiti ali u suštini slični, mladu stavljaju u prvi plan: u nju su upereni svi pogledi, njen svaki korak se prati, ako pravilno izvede sve postupke koji je očekuju, to je predstavljalo dobar znak.

Po svili uvodi, a po trnju izvodi

U davna vremena, preci današnjih poljoprivrednika verovali su, sasvim ozbiljno, da je nevesta, na putu koji prelazi od roditeljske do mladoženjine kuće, izuzetno podložna raznim zlim silama koje svom snagom nastoje da ukradu sreću mladog para. Zato se upravo ona, na prelasku iz kuće u kuću, štiti na razne načine, čak i ako se udaje za prvog komšiju. Ukrašena odeća, naročito dizajnirana kapa, veo, cveće, nova obuća, svadbene pesme i buka koju svatovi prave - sve to služi da bi se zbunile "zle oči" koje bi mogle da "uvračaju" siromaštvo, bolest i izostanak potomstva.

U nekim selima mlada ne sme da stane nogom na zemlju jer i zemlja je "urokljiva" i "nečista", nego se prostire platno po kome će ušetati u novi dom. Jedna imućna svekrva prostrla je svilu da uvede snahu, tako je verovatno nastao poznati izraz "po svili uvodi, a po trnju izvodi". Negde je nevesta potpuno pokrivena belom tkaninom, takođe da je ne vide zle oči. U planinskim krajevima nevesta je stizala na konju, iz istog razloga.

Cipele provodadžiji, veo protiv zlih očiju i bez supe za mladence

Pre ulaska u novi dom dodavali bi joj, pre nego što siđe s konja, zdravo muško dete iz mladoženjine porodice, da ga pridrži u naručju, kako bi i ona rađala sinove. Ovo dete se zove "nakonče" ili "nakonjče", prema nekim objašnjenjima, zato što se dodaje mladi dok je još na konju. Poneki etnolozi ovu reč dovode u vezu sa starim slovenskim imenima Nakon i Nakonka, koja su se davala deci rođenoj nakon (posle) smrti oca. Verovalo se da ova deca imaju poseban blagoslov i naklonost "onog sveta", to jest predaka, a blagoslov predaka bio je izuzetno važan, bezmalo pa neophodan za mladi par.

Kusalom zakusuje, a drškom oči vadi

Na ulazu u novi dom, nevestu je dočekivala svekrva, da bi joj kroz kapiju, ulazna vrata ili kroz prozor (dakle, na granici spoljnog i unutrašnjeg, porodičnog sveta) natrpala u usta hleba i soli. Negde svekrva "hrani" nevestu medom ili slatkim od višanja, tako što joj, nimalo simbolično, gura u usta veliku kašiku ili varjaču. Ovako je, izgleda, nastao poznati izraz "kusalom zakusuje, a drškom oči vadi" (kusalo je onaj deo kašike/varjače kojim se zahvata hrana).

Svekrva takođe nevesti daje na ulazu u novi dom dva hleba da drži ispod pazuha, dva velika kondira sa vodom i vinom u ruke, posipa je žitom, da bude plodna i rodna kao žito, okreće je tri puta, da ne bi umela da se vrati roditeljima, a u ponekim selima u Banatu još i udara nevestinom glavom o ognjište (danas je to obično električni štednjak) da ne bi bežala od muža. Uopšte uzevši, svekrva i nevesta su glavni likovi u ovom igrokazu koji svatovi i celo selo pažljivo prate. Svekar, mladoženja, kum i svi ostali spominju se u etnološkim zabeleškama, ali mnogo manje.

Običaj iz davnih vremena nalagao je da snaha, posle venčanja u crkvi, a pre ulaska u kuću mladoženje, baci na krov sito, koje joj takođe dodaje svekrva. U situ su žito i jabuka. Jabuku nova mlada baca iza sebe, a sito (sa žitom) mora da se zadrži na krovu, kako bi se i ona zadržala u kući. U doba kad devojke nisu učestvovale u sportovima, udavača je nema sumnje ozbiljno vežbala ovaj postupak godinama pre udaje. U stvari, sve seoske igre devojčica sa bacanjem i dobacivanjem raznim predmeta pripremale su ih za trenutak kad pred brojnom publikom koja nastoji da ih zbuni - uspeju da nabace sito na krov.  

Petlu vino i rakija

U sremskim selima na svadbi posebnu ulogu igra petao, koga mladoženjini drugovi kidnapuju iz kokošinjca mladinih roditelja. To mora da bude najlepši petao, po mogućnosti beo, sa velikom crvenom krestom. Momci vezuju petla za dugačak štap, umotavaju u lep vezeni peškir, a onda štapom mlate dok se svadba ne završi istovremeno sipajući petlu vino i rakiju u kljun. Nije zabeleženo da petao nije preživeo ovu neobičnu igru.

Bašo - najstariji petao na svetu?

U drugim krajevima, petao se kolje; negde se "prodaje" zajedno sa nevestom, a negde cela muška ekipa, uz zaglušujuću buku, juri petla da mu oko vrata okači zlatni ili srebrni lančić. Kad uspe, onda isto muško društvo pokušava da pogodi petla iz vatrenog oružja, i, kad ga odstrele, lančić se poklanja nevesti. U svim ovim običajima, petao je simbol sunca i muškog principa. 

Obilje svadbenih običaja prilagođava se novom vremenu, ali, ima ih i tako ukorenjenih da opstaju.