Ima li promena u političkoj klimi prema poljoprivredi?

Političke prilike menjaju se iz dana u dan, dok poljoprivrednici svakog dana - rade. Imaju li način, alat, da nekako okrenu političku klimu i njene činioce u svoju korist, prema većem poštovanju poljoprivrede i svih koji su angažovani u njoj?

Srbija još nema ni Parlament ni Vladu iako su izbori održani 3. aprila, to jest nema ni potvrđenog nadležnog ministra kome bi se obratili. Velik deo stanovništva plaši se da će snabdevanje biti otežano zbog rata u Ukrajini, pa počinje da stvara rezerve hrane, dakle, poljoprivrednih proizvoda. Od sela će se kao i obično očekivati da obezbedi potrebne namirnice za stanovništvo, možda čak i za izvoz, ali, hoće li u skladu s tim očekivanjem poljoprivreda i poljoprivrednici biti više cenjeni, čak dobiti i neke pogodnosti u skladu sa značajem posla koji obavljaju?

Sva je prilika da neće, ako je verovati dosadašnjem iskustvu

 "Mož' da bidne, a ne mora da znači", rekli bi poljoprivrednici u humorističkim serijama.

Oni stvarni se radije ne izjašnjavaju, osim što obavezno podvlače kako od društva u kome rade i nadležnih nisu dočekali odgovarajući tretman.

Opcije da se poljoprivrednici izbore za bolje uslove pregovaranja sa državom i njenim institucijama ostaju otvorene iako ni jedna ne budi previše nade u društvu koje podržava poljoprivredu uglavnom teoretski. Koji način bi doneo najveći uspeh za najkraće moguće vreme i privukao dovoljnu pažnju javnosti?

Odustali od protesta - zvala ih policija nekoliko puta dnevno?

Protesti su uvek mogući, a mogu i da postignu cilj, ukoliko država radije ne odluči da izvede oružane snage i podnese prijave protiv organizatora i učesnika. Kako god poljoprivrednici da se organizuju, pa čak i steknu odobravanje drugih struka i grupacija (što obično ne dobijaju, a uglavnom i ne traže) i podršku medija, uvek protest, kao i svako veće okupljanje, može da se zloupotrebi na razne načine.

Zadruge, asocijacije, političke stranke

Moguće je naravno i da poljoprivrednici unište svoj proizvod, čime samo trpe štetu, a ne izazivaju solidarnost niti simpatije drugih slojeva društva. Generalni štrajk poljoprivrednika niti se igde dogodio niti je moguć, a kad bi se dogodio, najveću štetu pretrpela bi upravo njihova struka. Ostaje ono što niko ne voli, a svi moraju da preduzmu pre ili kasnije: pregovori.

A da bi uopšte dobilo pristup pregovaranju, seljaštvo mora da se okupi i organizuje. Mogu to da budu zadruge, od čijeg samog pominjanja mnogi zaziru, zbog lošeg porodičnog i istorijskog iskustva. Mogu da budu asocijacije po ugledu na organizovanje u ovoj oblasti prema iskustvu država Evropske unije. Najzad, moguće je osnovati političke stranke ili stranku koje bi svoj program zasnivale upravo i jedino na borbi za bolji položaj poljoprivrede i poljoprivrednika.

Potrebna je samo volja?

Kad već postoji PUPS u čijem je programu bolji položaj penzionera, zašto nešto slično ne bi nastalo i za potrebe poljoprivrede. Postojeće stranke mogu da se udružuju oko programa za bolji život sela. Viđeno je u predizbornoj kampanji da političari iz vrlo različitih tabora imaju jednu zajedničku osobinu, govore o poljoprivredi kao da u životu nisu videli njivu ili štalu, a verovatno i nisu, pre kampanje. Moguća je naravno i prekogranična saradnja poljoprivredničkih asocijacija, što ih čini važnim delom svakih pregovora. 

Politička klima se neminovno menja, a u tim promenama može se promeniti i tretman poljoprivrednika, naročito ako prilike pokažu (opet) da bez poljoprivrede ljudska zajednica jednostavno ne može. Neophodna je samo politička volja.