Kad procveta Đurđevak: Mirišljavi cvet gorkog ukusa, ali i odličan pokrivač tla

Đurđevak (Convallaria majalis) je biljka mirisne bele cvasti sa mnogo sitnih zvonastih cvetića i tamnozelenog kopljastog lista. Uspeva i na manje plodnim mestima, u senci, zahvaljujući korenu – rizomu, koji se širi tako da biljka odlično pokriva tlo. Voli topla leta, muljevita ili peskovita zemljišta, prija mu šuma, naročito hrastova, šikara i planinska livada do 1.500 metara nadmorske visine.

U nauci, đurđevak sam predstavlja jednu biljnu porodicu. Poreklom je iz Evrope, međutim, podvrste se pojavljuju u Japanu, jugoistočnoj Aziji i istočnom delu SAD. Listovi i cvetovi đurđevka sadrže eterično ulje, saponine, smole, organske kiseline i šećere, koji kada se prerade na pravilan način imaju korisna svojstva. Osim njih, ova biljka sadrži otrovne glikozide i alkaloide koji mogu biti opasni po zdravlje.

Leči mnoge bolesti?

Cela biljka je izuzetno gorkog ukusa zbog srčanih glikozida (kardenoida). Ima značajna lekovita dejstva, a još veće moći pripisuju mu skoro svi evropski narodi, verujući da leči paralizu, živce, različita zapaljenja i bolove. Cvetovi, potopljeni u jak alkohol ili votku, smatrali su se preventivom od svake zarazne bolesti, a danas se iz njih izvlači sastojak lekova protiv epilepsije.

Plod đurđevka je crvena bobica, ali, sva pažnja i sva verovanja poljoprivrednika i pesnika o ovoj biljci usmerena su na cvet.

Doba kad cveta, a to je oko velikog praznika Đurđevdana (6. maj), obiluje narodnim običajima počevši od ritualnog kupanja žena i devojaka u vodi u kojoj je potopljen đurđevak, pa do ukrašavanja stola, ulaznih vrata i svakog raspoloživog prostora belim mirisnim cvetićima. Simbolizuje sreću, čistotu, zdravlje i ljubav.

Venac od đurđevka - da prizove suđenog

Svi evropski narodi imaju verovanja o đurđevku. Kod antičkih Grka, smatralo se da je nikao na mestu gde je zastala Artemida, boginja lova. Rimljani su ga pripisivali Maji, boginji proleća – onoj po kojoj je maj mesec dobio ime. Skandinavski i germanski narodi brali su đurđevak u čast boginje jutarnjeg rumenila. Englezi i Irci veruju da se od đurđevka prave kreveti za vilinsku decu.

Francuzi su imali festival đurđevka na kome učestvuju sve devojčice i dečaci koji prvo beru cveće, a kad uvene, bacaju ga u vatru. Miris đurđevka prvi put je pretvoren u parfem upravo u Francuskoj, a i danas se koristi za iste svrhe.

Kako smo se nekad lečili? Jedna biljka ne štiti samo od bolesti

Srbi i drugi slovenski narodi veruju da devojka treba sama da oplete venac od đurđevka i nosi ga na glavi kako bi time dozvala suđenika, to jest budućeg muža. Takođe postoji verovanje da đurđevak najbolje raste tamo gde su vile igrale – a ko je kvalifikovaniji za ljubav i zavođenje od vila? Ovaj cvet, po opštepoznatom verovanju, donosi sreću u kući, ljubavi i braku, zato se nekad širom Evrope obavezno koristio za pravljenje nevestinskih buketa i ukrašavanje svatova.

Staro, neobično verovanje

Bolje obavešteni istoričari tvrde da je imao i sasvim praktičnu funkciju, s obzirom da se nekada ljudi – ni na selu ni u gradu – nisu suviše često kupali, pa je snažan miris đurđevka služio da maskira ovu činjenicu. Inače, ovu biljku prati i jedno neobično, a vrlo rasprostranjeno i staro verovanje: kome ne prija miris đurđevka, taj ima (ili će imati) problem s plodnošću. Zato su momci i devojke hvalile miris omiljenog belog cveta, niko ne bi ni u šali rekao da mu se ne sviđa.

Đurđevak je opevan u pesmama, narodnim i umetničkim ("kome sada moja draga na đurđevak miriše"). Pisali su o njemu Prežihov Voranc, Onore de Balzak i drugi pisci. Narodna imena – đurđica, šmarnica, bokarić, biserni cvijet, baber, zvonček, prebelika, gumbelija, dragoljica, majsko zvono, gospine suze i druga – ukazuju koliko je omiljen bio i ostao.