Menjati svest: Ženama na selu je težak put do uspeha - razumite to!

Danas je 15. oktobar - Međunarodni dan seoskih žena. Ovaj praznik ustanovile su 2008. godine Ujedinjene nacije, s namerom da "ukažu na ključnu ulogu i doprinos žena za unapređenje poljoprivrede i ruralnog razvoja, doprinos prehrambenom suverenitetu i iskorenjivanju siromaštva u seoskim sredinama". Seoske žene čine četvrtinu svetske populacije, gaje i prerađuju skoro svu dostupnu hranu na tržištu noseći ogromnu odgovornost za obezbeđenje hrane.  

U Srbiji obično jedna seoska sredina organizuje proslavu, a predstavnici ostalih dolaze u goste sa svojim programima i proizvodima. Predstavnik Ministarstva poljoprivrede, nekad i sam ministar/ministarka održi govor o problemima sela, a onda sledi slavlje među štandovima sa rukotvorinama. Mediji koji izveštavaju o svemu vrlo često posežu za egzaltiranim opisima u stilu "vredne ruke naših divnih žena stvorile su sve ovo", ne analizirajući da li bi divne žene možda više volele da im se rad plati umesto da ih svi hvale.

Nepoželjan gost postaje kad prospe kafu na milje: Ručni rad je demode?

Na raznim manifestacijama stvaralaštva žena vide se predmeti iz narodne radinosti, jela i kolači kakve su jeli naši preci, "baš kao iz bakine kuhinje", a obavezno i narodne nošnje kraja u kome se događaj odigrava. Ovako mediji šalju sliku da je žena u selu prvenstveno čuvarica tradicije, što se postiže intervjuisanjem najstarijih stanovnica, koje pričaju o svojoj mladosti, teškom poslu i siromaštvu, kritikujući mlade žene koje neće da ostanu u selu.

Analiza, a ne senzacija!

Ako je tema manje svečana, na primer, porodično nasilje u ruralnim sredinama, opet mnogi mediji, pa čak i najtiražniji, radije pribegavaju senzaciji nego analizi. Naslov "nezapamćen zločin potresao mirno selo" sugeriše da je novinar izgubio pamćenje ili je mediju uništena cela arhiva, inače bi mogao da proveri u dokumentaciji da se sličan zločin (kao po obrascu) desio u istom ili susednom selu, pre samo dve ili tri godine. Sledi ispitivanje celog komšiluka, a komšiluk, naravno, zna i da je on "bio ljubomoran", "voleo da popije", "imao tešku ruku i nezgodnu narav", a ona, eto, "lepo izgledala" i "desilo se šta se desilo".

Ne samo što komšiluk, poznanici, kasirka u jedinoj prodavnici, poštar i željezničar nisu relevantni svedoci nasilja o kome su "svi sve znali", a nisu ni videli ni prijavili, nego medij ovakvim postupkom šalje poruku da je nasilje nešto uobičajeno, "eto, dešava se" i nema načina da se spreči ili zaustavi čak i kad je žena u više navrata prijavljivala nadležnim institucijama. Priče o našim pretkinjama koje su se porađale na njivi pa nastavljale da kopaju takođe se prečesto nalaze u ovdašnjim novinama, kao izraz divljenja onim nekadašnjim, "pravim, narodnim" ženama, po ugledu na "Petrijin venac".

Da li žene na selu brinu o svom zdravlju? Imaju li uslova za to?

Novinar, pa i poneka novinarka, oduševljava se ženama sa sela koje u životu nisu bile kod lekara, a rodile su dovoljno dece da se formira grupa u vrtiću. Retko se pominje da su te žene vrlo često umirale od posledica loše ili nikakve posleporođajne nege i raznih vradžbina svojih svekrva ili "iskusnih žena" iz sela. U Srbiji su do 1947. godine umirale 32 do 37 od sto porodilja, naročito prvorotki, a i smrtnost novorođenčadi i male dece bila je visoka. Izuzetak je donekle Vojvodina, naročito sela sa više stanovnika, gde je još Marija Terezija postavila babice kao državne službenice koje su sarađivale sa policijom u slučaju svake sumnjive smrti porodilje ili deteta. 

Socijalno isključene?

Ipak se mediji najgore snalaze kad prave razgovor sa ženom poljoprivrednicom koja je uspela - vlasnica je uspešnog gazdinstva, osnovala je mlekaru, proizvodi artikal za koji se tržište otima, osvojila zlatne medalje na nekom sajmu. Ovde od komplimenata uspešnoj ženi uopšte ne može da se vidi težak put koji je prošla dok nije stigla do uspeha. Ne vidi se nepoverenje, finansijske prepreke, celodnevni i celoživotni rad, problemi sa saradnicima, ponekad i sa članovima porodice.

Ne pominje se da su stalno zauzetu ženu čak i najbolje prijateljice prestale da pozivaju na slavlja i okupljanja. Vidi se samo uspeh, pa se stvara slika da je uspešna preduzetnica "imala sreće" i da je "išlo glatko" jer "sve se može kad se hoće". Ovaj obrazac izveštavanja o ženama u selu može da se menja - edukacijom novinara ali i stanovništva sela koje ima puno pravo da priča o svojim problemima, ne samo o proslavama i običajima.