Nepoželjan gost postaje kad prospe kafu na milje: Ručni rad je demode?

U ona nostalgična vremena, davnih šezdesetih godina prošlog veka, ženski ručni radovi bili su u velikoj modi. Upravo, nikad nisu ni izlazili iz mode, samo bi ih ponekad zbivanja u društvu potisnula u drugi plan. Spolja gledano, stvarnost je rasla prema sanjanom napretku, u kojoj je industrija zapošljavala sve više ljudi, a izvozni poslovi postajali uobičajena stvar, svuda u SFRJ, a naročito u Kikindi.

Iza svega toga, svih tih velikih društvenih promena, odvijao se manje spektakularan privatni život, a u tom segmentu žene su plele, heklale, vezle baš kao i njihove majke i babe. Tkanje je doduše potpuno zapostavljeno posle Drugog svetskog rata u korist industrijski proizvedenih tkanina, a mnogi razboji završili su na tavanu. Vez, pletivo i hekleraj, kao pristupačniji, nisu potisnuti u korist fabričke konfekcije, verovatno zato što za ove aktivnosti nije potreban velik, često i glomazan predmet kao što je razboj, nego samo konac - vuna, pamuk ili svila - igle i žena voljna da radi ručni rad. 

Zeleni džemper sa reljefnom šarom

Kad bi završile svoje obaveze za taj dan, žene bi se prihvatale pletaćih igala, kukice za heklanje ili igle za vez. Sećam se mame kako plete dok istovremeno prati TV program. Kakvih se sve divnih džempera ona naradila, da bismo sestra i ja imale nešto drugačije u garderobi, nešto "posebno", što nema u "radnji". Naročito je volela reljefnu šaru poznatu pod šifrovanim imenom "paunovo perje", koja pokazuje svu lepotu vune i veštinu pletilje.

Imala sam zeleni džemper sa tom šarom, a sestra beli. Smiljki, našoj mami, nije predstavljalo problem da prouči literaturu, nabavi vunu i odgovarajuće igle - i za nekoliko večeri, novi odevni predmet, haljina, džemper, prsluk bio bi gotov, prepeglan i spreman da se obuče. Šalovi i kape bili su dečja igra za Smiljku, završila bi ih za jedno veče kao odmor od težih poslova. Babe, Ljuba i Radinka, nisu često plele, radije su vezle, Ljuba stolnjake, Radinka "rišelje" beli vez, nikad nešto što bi sestra i ja mogle da obučemo, uvek nešto za ukrašavanje stola ili drugog dela nameštaja koji bi bio prekriven novom rukotvorinom.

Na televizoru milje, a na miljeu vaza sa plastičnim cvećem

A tek heklanje, pa od tih heklanih stvari nije moglo da se okrene po kući, jedino ih u sanitarnim prostorijama nije bilo. Potpuno isto bivalo je u kućama svih ostalih žena koje sam poznavala: heklani "miljei" i "šustikle" navirale su sa svih strana i nalazile se na svakom delu nameštaja. Iz tih vremena poznata je slika televizora na kome stoji - padajući preko gornjeg dela ekrana - heklani "milje", a na njemu vaza sa plastičnim cvećem.

Nekad bi cveće bilo i pravo, a u vazi voda, na najveći užas majstora za televizore i svih ostalih električara. Žene, naravno, nisu obraćale pažnju na ova upozorenja, nego su stavljale heklane i vezene stvari na sva mesta gde su smatrale da je prikladno, od frižidera do bračnog kreveta. 

I nisu žene samo plele, heklale i vezle i izrađivale zidne tapiserije, nego su još i razmenjivale šare i "mustre", poučavale jedna drugu, okupljale se da bi zajedno, uz kaficu i razgovor, uradile svaka svoj ručni rad na koji će kasnije da bude ponosna. Većina mojih vršnjakinja, pre faze disko kluba i cigareta, naučila je od majke ili babe bar jedan ručni rad. Jasno je da ni ja nisam mogla da izbegnem ovu obuku, to jest, naučila sam osnove veza i pletenja.

Moje prvo remek delo bio je morski konjic od roze svilenog konca, izvezen na jednom sasvim običnom belom džemperu, čime je sasvim obični džemper pretvoren u jedinstven odevni predmet - barem tako su nas uveravali ženski časopisi o modi i eleganciji, a mi verovale.

Šta je sve u vezu?

Muškarci su uglavnom bili skeptični prema celoj koncepciji, javno su hvalili "zlatne ruke" svojih žena i kćeri, a iza njihovih leđa neretko govorili kako bi najradije pobacali iz kuće te sve "krpe" i nepotrebne stvari, samo kad bi smeli. Jer, žene su se, u selu i gradu, itekako borile za svoja dela i ko bi slučajno prosuo kafu na heklani "milje", postajao bi nepoželjan gost.

U tim heklerajima, vezovima ili pletivu nalazilo se, nevidljivo, mnogo ženskih suza, patnji ili ambicija, mnoge nesrećne ljubavi preživljene su upravo uz ručni rad, a mnogi jadi prerađeni u te zavijutke, rese i rombove, u bezazlene stvarčice koje služe za ukras i menjaju izgled prostora za stanovanje.

A kao i uvek, pred Osmi mart ili neki drugi veliki praznik, organizovane su izložbe ženskih ručnih radova, nekad skromno, u mesnim zajednicama, nekad u renomiranim ustanovama kulture, uvek posećene i zanimljive određenom krugu publike. Organizuju se i sada, prilikom svake smotre stvaralaštva u svakom naseljenom mestu. Ručni radovi postali su mali biznis za mnoge žene u doba tranzicije i liberalnog kapitalizma.