Praksa bez prava: Kroz šta sve prolaze nadničarke?

Od proleća do kraja jeseni stanovništvo sela i gradova u Srbiji - ide u nadnicu. Teške poslove na tuđim imanjima rade oba pola i svi uzrasti, od maloletnika do penzionera, da zarade za otplatu dugova, školovanje, nabavku odeće, a naročito za račune koji su tokom grejne sezone mnogo veći nego u leto. Na prvi pogled, nema jednostavnijeg pravnog posla od nadnice: vlasniku imanja trebaju radnici, radnicima treba novac, malo se obe strane pogađaju oko uslova, da bi se po završetku posla srećno razišle.

U redovima nadničara sve je više žena. Srednjoškolke, nezaposlene, starije od 45 godina koje niko neće da zaposli, penzionerke, ako smatraju da mogu da podnesu težak celodnevni rad, javljaju se na oglase i ostale ponude poslodavaca. Neke su čak i zaposlene, ali, plate male ili kasne, ili ih nema, pa žena provodi godišnji odmor u nadnici, ne bi li zaradila da izvuče sebe i porodicu iz kredita i dugova.

Žene na selu: Ključne za napredak poljoprivrede, ruralnog razvoja i prehrambenog suvereniteta

Svaka od ovih žena polaže veliku nadu u ovaj posao. Predstavljaju još "ranjiviju" kategoriju od nadničara, jer "gazda" ipak bar malo "ima zorta" od grupe muškaraca koji su nezadovoljni isplatom, pa mogu da ga sačekaju u mraku i podsete na svoja prava. Od žena nadničarki se to ne očekuje, poslodavac zna da je dovoljno izvikati se na njih, pa da se pokupe. Dešava se zato da poslodavac upravo ženama ne plati po dogovoru niti obezbeđuje ishranu i smeštaj kako je obećao.

Nemaju kome da se žale

Kome da se žale? Nemaju ugovor niti ikakav dokument da pokažu. Sve je dogovoreno usmeno, na "časnu reč", tako da se pravnici i sindikalci po pravilu ne bave mnogo ovom kategorijom radne snage. Ni nadničarke ne pričaju šta su doživele tokom sezone, osim u "strogom poverenju" (jer niko ne voli da se zna u kako lošim uslovima je radio), a naročito se ne žale ako na kraju ipak dobiju bar deo novca. 

Žene svakako jesu u vrlo nepovoljnom položaju kada je sezonski rad u poljoprivredi u pitanju. Iako postoji zakonski okvir, on često, kako kaže iz Udruženja za radna prava žena ROZA iz Zrenjanina Milica Lupšor, nije dovoljan da obezbedi adekvatne uslove rada i adekvatnu cenu. Jedan od najvećih problema jeste usmeni dogovor koji je izjednačen sa pisanim ugovorom, te je tako ostavljena mogućnost da poslodavci manipulišu i krše dogovorene uslove rada.

"Svakako, mnogo češće, uslovi i cena rada zavise od toga ko je poslodavac, pa ima slučajeva da se žene nalaze u situaciji koja je sličnija ropstvu nego dostojanstvenom radu. Nažalost, do ovoga dolazi jer većina žena koja obavlja ove poslove nema drugog izbora u pogledu zaposlenja, što omogućava eksploataciju od strane poslodavaca", kaže Lupšorova.  

Koja je uloga "brigadirke"?

Uporedo s ovom praksom, pojavilo se novo zanimanje u društvu - ili samo ponovo postalo aktuelno: osobe koje "ugovaraju posao", u stvari vrbuju nadničare i nadničarke, obećavajući im mnogo bolju zaradu i uslove nego što se na kraju pokaže. Često u pitanju žene, tzv. "brigadirke", koje se nadničarima predstavljaju kao da i same idu u nadnicu. Brigadirka dobija novac od poslodavca kome je dovela radnu snagu, a zatim i od radnika/radnica "uzima procenat".

Menjati svest: Ženama na selu je težak put do uspeha - razumite to!

Ako je posao ugovoren u drugom selu ili drugom kraju države, ovako pokupljena radna snaga nema prevoz ni da ode kući ako uslovi ne liče na ono što je obećano. Nadničarke su često izložene grubom i nečovečnom postupanju, rade po 14 i više sati dnevno, na kraju ne dobiju novac po dogovoru, ni jedan čestit obrok dnevno, "smeštaj" imaju u šupi gde stoji kombajn, a moraju da plate i brigadirki, inače ih neće više zvati da rade.

Nije poznato da je ijedna ovako iskorišćena i prevarena žena prijavila "brigadirku" bilo kome, delom zato što joj se privatno divi kao "sposobnoj ženi", delom zato što nikakve zaštite od institucija nema. 

Da li budućnost rada u poljoprivredi ovako treba da izgleda? Ili nadležni mogu nešto i da preduzmu?