U grozdoberu kad pocrveni ruj čekaćemo šumopad

Ako je verovati Vuku Karadžiću, koji je više od pola života proveo čitajući i prevodeći povelje iz XIII i XIV veka po manastirima, pismeni deo srpskog naroda (deo sveštenstva i poneki plemić) odavno je prihvatio latinska imena 12 meseci u godini od januara do decembra. Međutim, u širokim nepismenim seljačkim masama još su se čuvala stara imena meseci, iz vremena pre pojave hrišćanstva, vekovima pre ikakve namere vladajućih da opismene narod.

U "Rječniku" Vuk Karadžić navodi da seljaci januar zovu siječanj, sečenj ili sečko. Objašnjenje savremenih istraživača bi bilo da se tada seče šuma za ogrev, ili hladnoća "seče", ali Vuk pominje da se upravo u januaru rađaju mali prasići koji se zovu "sečko" jer na svet dolaze sa oštrim zubima koje mora "vješt" čovek da isturpija kako ne bi isekli vime krmači. Januar se u nekim izvorima zove i kolobžeg.

Za februar koristilo se (kao i za januar) ime sečka ili velika sečka, ili ljuti, ili veljača, u poslovicama "veljača prevrtača" i "ako veljača ne daždi, marač (mart) dobra ne misli". Ovo ime nastalo je, pominju etnolozi, zbog pasa i vukova, koji počinju da "veljaju" ili "viju", to jest urlaju okupljajući se u čopore. Zanimljivo je da je i februar dobio ime po Februarijama, staroj rimskoj svetkovini u kojoj učesnici prave buku i maskiraju se u životinje. 

U podne izlaze poludnice, a zvuci se ponovo čuju sa prvim petlovima

Mart je marač, ožujak, suhi, derikoža (zbog čestog lipsavanja stoke u ovom mesecu) ili laška, april - travanj ili lažitrava, jer izmami stoku na pašu, a trave još nema dovoljno. Zvao se još i brezen, po brezama. Maj je cvetanj, traven (evo već zabune zbog sličnosti sa imenom za april) ili svibanj, po svibi, jednoj vrsti gloga koji cveta u to doba, iako je u narodu uobičajeno đurđevski mesec pošto je u maju Đurđevdan.

Jun je trešnjar ili trešnjober, jul - červen, žetvar ili srpanj, a avgust - gospođinski mesec (zbog praznika Velika Gospojina) ili kolovoz (jer se sveti Ilija na ognjenim kolima vozi po nebu) ili gumnik. Negde se avgust nazivao zarev, po čestom sevanju munja.

Septembar se zvao još i grozdober, rujen ili rujan, po travi ruj koja pocrveni početkom jeseni. Oktobar je nekad bio listopad ili šumopad, novembar - gruden, studeni ili mratinski mesec, po prazniku svetom Mrati kome prethodi post nazvan Mratinci, a taj post su osobito strogo držali čobani, da im "zver" (vuk) ne bi klao stoku.

Ko je ožmikur, a ko sakajtava?

Decembar je prosinac, jer Sunce "prosine" za svoj veliki praznik, ili koledar, po povorkama koledara koje su se pripremale za Božić.

Pisani izvori, koliko ih ima iz davnih vremena, daju različite odrednice i događa se da isti mesec označavaju različitim rečima. Poneki zaljubljenici u istoriju i ne koriste pisane izvore nego jednostavno staroslovensku ili rusku reč koja im dobro zvuči - proglase srpskom. Moguće je da su slovenski jezici u davna vremena bili sličniji nego što su danas, ali, to je već posao za paleolingviste, a sve ostalo spada u izmišljanje istorije.

Na primer, reč "izok" koja se na sajtovima navodi kao staro ime za jun, zbog cvrčaka - ne postoji u rečnicima ruskog ili staroslovenskog. Na ovim jezicima jun se zove jun. Июнъ, ako baš treba na staroslovenskom pismu (čita se "junij"). A i cvrčak se zove svakako, samo ne izok. 

Savremeni poljoprivrednici danas stara imena meseci ne znaju niti koriste.