U podne izlaze poludnice, a zvuci se ponovo čuju sa prvim petlovima

U doba kad u celom selu nije bilo ni jednog jedinog časovnika, čak ni na crkvenom tornju, Srbi seljaci su delili dan na osamnaest delova i tačno znali kad koji od njih nastupa, tvrde etnolozi.

Osamnaest delova dana

Dan je za ovo brojno stanovništvo započinjao ne u ponoć, kako se danas računa, nego od praskozorja - one prve svetle trake koja se pojavljuje na noćnom nebu.

Sledi zora, za nekadašnje poljoprivrednike veoma važan trenutak, jer, pojavljuje se dnevna svetlost i može da se krene na njivu. Svanuće, kad sunce izlazi, bilo je takođe dočekivano s olakšanjem, jer "evo silazi na zemlju jasni dan, a na čovekovo srce mir" i prestaju svi noćni strahovi. Za svanućem dolazi jutro, prepodne i podne. A u podne, poljoprivrednici su gledali da se nekako sklone u hlad ako su na njivi, a pod krov ako su kod kuće, jer u ovo doba, naročito leti, izlaze iz zemlje "poludnice" (od starog izraza "polu - dne", pola dana, to jest podne), neki ženski demoni neutvrđenog porekla i nanose ljudima teške glavobolje, mučninu ili čak nesvesticu.

Ako imate najlepšu baštu, to niste vi - to su kurkućice?

Moguće je da su poljoprivrednici posle mnogih sati rada na njivi zaista doživeli ovakve simptome, pa okrivljavali za to nevidljiva bića, a ne vrućinu, umor ili upotrebu rakije prilikom posla.

"Da si u kući pre mraka!"

Poslepodne se zvalo isto kao i danas, a sledili su ga suton (kad sunce zalazi) i sumrak, predveče, veče, pa mrak. Za svaki deo dana važila su stroga i ozbiljna pravila. Rublje koje se suši na konopcu moralo je da bude sklonjeno pod krov pre sumraka, naročito dečja odeća i pelene za najmlađe, jer su nekadašnji poljoprivrednici verovali da, čim sunce zađe, zle sile mogu da se "zalepe" za odeću, pa da donesu ukućanima svađu ili bolest.

"Da si u kući pre mraka!", bila je uobičajena rečenica u razgovoru sa decom i devojkama u domaćinstvu, ne samo zbog strogosti nego i zbog straha da u mraku mladi ne "nagaze" na neke čini i ostale opasnosti.  

Vreme kad umuknu glasne vode

Vreme od mraka do ponoći zove se "neko doba noći" (čest izraz u realističnim pripovetkama srpskih pisaca o životu sela). Kad nastupi ponoć, nastupa i doba straha od svake "nečiste sile", zato su nekadašnji poljoprivrednici gledali da u ponoć budu kod kuće, po mogućnosti pod pokrivačem i u dubokom snu. Posle ponoći - počinje još strašnije "gluvo doba noći", kad, po verovanju, umuknu i glasne vode koje inače žubore i klokoću, vodenice se ne čuju iako melju, a čovek, ako se nađe negde napolju, pa još u nekoj opasnosti, ne vredi mu ni da viče, jer ga niko neće čuti.

Sledeći deo noći zove se "prvi petli" jer upravo petlovi svojim glasnim kukurikanjem prekidaju gluvo doba i zvuci počinju da se čuju. Slede drugi petli, pa treći i u to je i noć prošla i novi dan počeo. 

Šta se na selu valja, ne valja, a u čemu ima nešto?

U zavisnosti od kraja, imena ovih delova dana se menjaju, pa se kaže zaranci umesto svitanje, podne se zove pladne, dan se deli prema obrocima (ručanica, mali ručak, veliki ručak, večera), za sumrak se koristi turska reč ikindija, koja zapravo znači večernju molitvu.

"Nemoj da te u'vati jacija!" govorile su babe u banatskim selima svojim unucima, momcima, kad sa društvom krenu u provod, a jacija, takođe turcizam, znači veče kad padne mrak. Poljoprivrednik koji bi se u to doba zatekao negde van svog domaćinstva mogao je da računa na ozbiljno "preslišavanje" ako ga sretne seoski noćni čuvar ili žandarmi. Neka od svih ovih imena za delove dana još su u upotrebi, druga se polako premeštaju u etnološku nauku i priče o starim običajima.