Ukrasna biljka iz "Novog sveta", danas sredstvo za mamurluk

U današnjoj ishrani i poljoprivrednoj proizvodnji paradajz je nezaobilazna namirnica. Plodovi se koriste sveži, u salatama, kuvani, u različitim zimskim satarašima i ostalim jelima hladnijeg dela godine, pečeni u rerni, a sok, ljut ili slatkast, ostavljen za zimnicu posle komplikovane pripreme, služi za sosove, prelive, kao začin svim mogućim testeninama ili se pije radi zdravlja, pravo iz flaše ili tetrapaka.

Inače je sredstvo za lečenje mamurluka, neizbežan posle praznika sa jakom hranom i mnogo alkohola. Odnedavno se u prodavnicama pojavio sušeni paradajz, koji se smatra delikatesom, kao dodatak jelima ili ukusan zalogaj sam po sebi, a i domaća gazdinstva koja već proizvode paradajz počinju i da ga suše i takvog nude na tržištu.

Zreo plod sadrži likopen, moćan antioksidans, B i E vitamin, kalijum i flavonoide, lutein i zeaksantin. Štiti organizam od glave do pete, jer, prema postojećim istraživanjima, sprečava ili ublažava razne upale i infekcije, jača kardiovaskularni sistem, snižava holesterol i visok krvni pritisak.

Kako izgleda, jer istraživanja još traju, sprečava štetno dejstvo duvanskog dima i ultravioletnog zračenja, prolepšava kožu i kosu, a deluje i na oporavak od opekotina. 

"Ljubavna jabuka"

Svoju "karijeru" u Evropi paradajz je započeo kao ukrasna biljka, doneta iz "Novog sveta", konkretno iz srednje i južne Amerike zajedno sa opljačkanim zlatom Asteka i Inka. Navodno ga je prvi doneo Kortez posle pustošenja grada Tenočitlana (koji se danas zove Meksiko Siti) 1521. godine. Prema drugim izvorima, još je Kolumbo 1493. godine doneo iz Amerike biljku sa malim žutim plodovima koje niko nije jeo jer su smatrani otrovnim.

Tek u devetnaestom veku počinje da se koristi u ishrani i gaji, naročito na Mediteranu, a u hladnijim zemljama uspeva u kontrolisanim uslovima toplih leja i plastenika. U 20. veku paradajz se širi i sve više koristi, tako da se u Evropi danas uzgaja na 670 hiljada hektara. U Srbiju je stigao relativno kasno, ali, vrlo brzo je zauzeo visok status na trpezama tako da nema "domaćinske kuće" bez velike rezerve soka od paradajza. Italijani su mu davali imena "zlatna jabuka" (pomo d’oro), "ljubavna jabuka" ili "rajska jabuka”, od čega potiče poznato ime rajčica, što je sve navodilo na klasične bajke o zlatnim jabukama i drugim čarobnim plodovima od kojih ljudi padaju u ljubavne misli.

Prema botaničkoj nauci, paradajz je voće, međutim, svi narodi koji su došli u kontakt s ovom biljkom, od drevnih Meksikanaca pre pojave španskih osvajača do danas, koristili su ga isključivo kao povrće. I zelen plod se koristi kao dodatak pečenju, ili se stavlja u turšiju, a postoje i države koje zeleni paradajz beru i kuvaju kao osnovu za džemove i slatkiše. 

Zahtevna za proizvodnju

O paradajzu nema mnogo verovanja niti običaja, nesumnjivo zato što je relativno nedavno stigao na ovdašnje trpeze. Poljoprivrednici veruju u ono što pouzdano znaju: da je paradajz "zahtevna" biljka, koja traži blagu klimu, određenu vrstu zemljišta, dovoljno vode i to u pravo vreme. Države koje gaje najviše paradajza proizvele su za poslednjih pola veka na stotine vrsta, od svetložutih do tamnoljubičastih pa čak i crnih.

Ide u zatvor zbog ilegalnog uzgoja zaštićene sorte paradajza

Na domaćem tržištu gaji se oko pedeset vrsta. Sad je potražnja za "čeri" paradajzom, a tu je i volovsko srce, kazanova, roma, šljivar, jabučar i drugi plodovi, različitog stepena slatkoće, boje i veličine. Pre oko četrdeset godina pravi hit bio je holandski hibrid bonset, crvene boje, brzog sazrevanja i veoma ukusnih plodova, a svake godine pojavljuju se nove vrste.