Katarina na dedovini podiže zasad od 600 oraha i poručuje: "To je moje, odatle sam"

Da se dedovina ljubomorno čuva i da ne nikada treba zaboraviti svoju zemlju i korene poručila je Katarina Tadić u objavi na mreži Linkedin. Ova mlada žena rešila je da zasuče rukave i da na svom imanju u okolini Koceljeve podigne veliki zasad oraha. 

"Ja sam peta generacija Tadića na ovim njivama. Moj čukundeda Nikola se odvojio od svog brata i kupio prvo parče zemlje na mestu gde su se potom rodili i odrasli moj pradeda, deda, tata i delimično, brat i ja", započinje ona. 

Kako opisuje, njive, šume, livade, sve je kompaktno smešteno jedno pored drugog oko starog domaćinstva. Osim pet hektara oduzetih od strane komunista posle Drugog svetskog rata.

"Nakon što smo brat i ja otišli u Beograd, tata i mama su ostali sami da se koliko mogu brinu i održavaju zemlju. Povremeno se javljala ideja o prodaji "za stan u Beogradu". Nikad nije ozbiljno razmotrena."

"Želimo da brinemo o zemlji"

 Kako je odrastala i postajala starija, ta zemlja joj je sve više značila.

"To je moje, odatle sam. Zamišljala sam kako za 30 godina i ja koračam tim istim stazama, među plodnim njivama, dok se čuje cvrkut ptica i brundanje traktora koji obrađuje zemlju", priča ona.

Ideja da sadi orahe rodila se spontano.

"U međuvremenu sam upoznala Srđana i zarazila ga ljubavlju prema selu. Čim je došao prvi put, znali smo da tu želimo da provodimo više vremena. A polako je sazrevala ideja da bismo voleli da nešto zasadimo - i kao dodatnu zaradu i kao priliku da naučimo da brinemo o zemlji."

Kako pripremiti zemljište za podizanje zasada oraha?

I tako se prošle godine javila ideja da sade orahe. Prošli su mukotrpan put.

"Od tada smo prošli put registracije poljoprivrednog gazdinstva (srećni su svi koji ne znaju šta je e-agrar), do nabavke sadnica, analize zemljišta, đubrenja, oranja, tanjiranja, krčenja obale. Posao sadnje tek predstoji", kaže Katarina i dodaje da je za zemlja za 600 sadnica oraha spremna.

"Prethodnih pet dana smo ustajali svako jutro u pola sedam, dok je hladovina, išli da sečemo obalu i spremamo 600 kočića za obeležavanje mesta za sadnice, zatim se vraćali kući do 10, kad ugreje, i započinjali naš redovan posao."

Zemlja je privilegija

Kako je naglasila, ima nekog vanvremenskog zadovoljstva u bivanju na polju. 

"U znoju, radu rukama, uprezanju mišića, sve da biste stvorilo nešto novo, opipljivo, upotrebljivo. Zemlja je odgovornost i privilegija", kaže ona i poručuje za kraj:

"I zato ne damo Jadar i zato neće biti rudnika."