Koliko nas koštaju fosilna goriva?

Prema Integrisanom nacioalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), ključnom državnom dokumentu koji trenutno čeka na usvajanje u Vladi, Srbija treba do 2030. godine da redukuje emisije štetnih gasova za 33,3 odsto u odnosu na nivo ostvaren u 1990. godini u svim relevantnim sektorima, prenosi Klima101. Širi globalni cilj, u skladu sa zaključcima Konferencije UN o klimatskim promenama u Glazgovu 2021. godine, jeste dostizanje tzv. neto nulte emisije do 2050. godine. 

S obzirom na to da je uzročnik emisija ugljen-dioksida dominantnim delom energetski sektor, ostvarenje svih ovih ciljeva moguće je jedino energetskom tranzicijom, tj. zamenom fosilnih goriva (nafte, uglja i prirodnog gasa) obnovljivim izvorima energije poput solarne ili energije vetra. Prema procenama iznesenim u INEKP-u, u Srbiji je u te svrhe potrebno izdvojiti 27,4 milijarde evra do 2030. godine, pri čemu bi ulaganja javnog sektora iznosila oko 10 milijardi evra. 

U pitanju su investicione potrebe kako bi se obezbedilo pet ključnih ciljeva tranzicije: dekarbonizacija, energetska efikasnost, energetska sigurnost, integrisano i funkcionalno energetsko tržište kao i finansiranje inovacija i istraživanja koja podstiču razvoj čistih energetskih tehnologija.

Subvencionisanje industrije fosilnih goriva

Jedna od najvažnijih prepreka koja usporava i inhibira prelazak na upotrebu energije iz obnovljivih izvora jeste subvencionisanje industrije fosilnih goriva. Prema istraživanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), u 2020. godini ukupne subvencije za fosilna goriva na globalnom nivou iznosile su čak 5.900 milijardi dolara. Samo osam odsto ovog iznosa čine subvencije u vidu državnih izdataka za fosilna goriva (oko 470 milijardi dolara), a preostalih 92 odsto čine pre svega štete po ljudsko zdravlje i životnu sredinu koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva.

Šta za poljoprivrednike znači novi plan za energetsku nezavisnost?

Prema procenama MMF-a, u zemljama u razvoju (u koje spada i Srbija) prihodi nastali usled reformisanja cene fosilnih goriva premašuju procenjene dodatne troškove neophodne za postizanje ciljeva održivog razvoja. U Srbiji nedostaju procene koliko nas zaista koštaju fosilna goriva, ali neke cene nam jesu poznate - kao što je zdravstvena i društvena cena zagađenja vazduha.

Kako ta "subvencija" izgleda na primeru Srbije? 

Kako se navodi u Programu zaštite vazduha koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, zagađenje vazduha je u našoj zemlji svake godine odgovorno za više od 10.000 slučajeva prevremene smrti, ali i za preko 22.000 slučajeva bronhitisa kod dece, za preko dva miliona dana sprečenosti za rad, za preko 6.000 dodatnih prijema u bolnicu samo kada su u pitanju respiratorne tegobe, uz važnu napomenu da se navedeni podaci odnose samo na zagađenje česticama PM 2,5 i azot-oksidom.

Nesumnjivo je da su najveći uzročnik vazdušnog zagađenja upravo fosilna goriva. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji su tri dominantna sektora koja se oslanjaju na fosilna goriva i zastarele tehnologije - proizvodnja električne i toplotne energije, individualno grejanje i saobraćaj.

Prema aktuelnim podacima, Srbija se nalazi u jednoj od globalnih "vrućih tačaka", gde je zagrevanje usled klimatskih promena intenzivnije od svetskog proseka. Evropska unija je postavila kriterijume da pre pristupanja moramo uvesti ili poreze na ugljenik ili razviti tržište tzv. emisionih dozvola, da moramo razviti efikasan sistem izveštavanja i monitoringa emisija, da moramo smanjiti učešće termoelektrana na ugalj a povećati učešće obnovljivih izvora energije.

Primera radi, jedna studija, koja ne uključuje Srbiju ali uključuje zemlje iz okruženja, jasno pokazuje posledice klimatskih promena na ekonomski rast. 

Šta se dešava kada jedemo hranu koja zavisi od fosilnih goriva?

Ukoliko se globalna temperatura poveća za četiri stepena Celzijusa, dugoročno posmatrano, bruto domaći proizvod Hrvatske bi se smanjivao za oko jedan odsto na godišnjem nivou, Rumunije za 0,7, Bugarske za jedan, Slovenije za 0,8, Mađarske za 0,9 i Albanije za 2,4 odsto godišnje. 

CO₂ taksa za domaće izvoznike

Pariskim sporazumom smo se kao država obavezali na smanjenje emisija ugljen-dioksida, a na primer, Evropska unija je postavila kriterijume da pre pristupanja moramo uvesti ili poreze na ugljenik ili razviti tržište tzv. emisionih dozvola, da moramo razviti efikasan sistem izveštavanja i monitoringa emisija, da moramo smanjiti učešće termoelektrana na ugalj, a povećati učešće obnovljivih izvora energije. 

Shodno tome, kako do sada nismo uveli pomenute poreze i dozvole, domaći izvoznici iz najintenzivnijih sektora privrede moraće da od 2026. godine prilikom izvoza plaćaju dodatnu tzv. CO₂ taksu, što može direktno dovesti u pitanje konkurentnost naših proizvoda na tržištu Evropske unije.