Janković o sušenom voću: U početku bilo teško, sada od ovoga može da se živi

U vreme kada su gašene brojne velike domaće firme mnogi od ljudi koji su tada ostali bez posla, svoju egzistenciju su potražili u otvaranju vlastitih radnji, manjih proizvodnih pogona ili u bavljenju drugim poslom za koji su osećali da imaju sklonosti i da bi mogli da zarađuju. Takav je slučaj i sa Ljubomirom Ljubom Jankovićem iz Vlaškog Polja kod Mladenovca koji je pre 12 godina, pošto je ostao bez posla u "Petru Drapšinu", odlučio da se bavi sušenjem voća. Nije ga obeshrabrilo ni to što je od voća imao samo šljive, ali je nabavio manju sušaru i, zajedno sa suprugom, krenuo u avanturu, kako je to tada, prema njegovim rečima, izgledalo.

"Ljudi kada su kretali, pa i danas kada kreću sa nekim poslom, često ne znaju sa čime će sve da se sretnu. Ja, na primer, ovo sve što imam i čime se bavim nigde pre toga nisam video, ni probao. Ali, živeli smo, što bi se reklo, među šljivama, pa smo u startu krenuli upravo sa sušenjem šljiva, pa potom krenuli sa jabukom, onda kruške, pa dunje, kajsije... Ali, bile su potrebne godine da prođu da sve to savladamo, unapredimo, da dobijemo kvalitet kojim bi bili zadovoljni i mi i naši kupci. Ništa ne može da se nauči za jedan dan ili, što kažu, preko noći", prepričava Janković i dodaje da za sve treba puno rada i truda i mora to da se voli, jer ako se ne voli od toga posla nema ništa.

Jankovići suše voće i razvijaju posao za sina

"Dakle, ovo supruga i ja volimo, sticajem okolnosti smo se našli sa tom istom ljubavlju i to volimo da radimo, inače bi odustali sto puta da nije toga", kaže Ljuba Janković.

Nepoznanice konzumiranja sušenog voća

Poljoprivredno gazdinstvo Janković suši danas uglavnom domaće sorte, znači jabuke, šljive, kruške, dunje, breskve, kajsije, višnje, trešnje, borovnice...

"Naše su samo šljive, a sve ostalo kupujemo jer može biti problem i da jedne godine neko voće rodi, a druge ne rodi, a mi moramo da imamo kompletnu ponudu svake godine, tako da je bolje da voće uzimamo, uglavnom to činimo u našem selu ili u susednim. I ljudi znaju šta mi radimo i šta mogu da nam ponude, i gledamo da uvek napravimo neku saradnju", ističe Janković.

Kako saznajemo, najviše osuše jabuka, oko deset tona godišnje, potom šljiva - oko pet-šest tona, dok ostalog voća osuše manje (od jedne do tri tone). Sagovornik Agrokluba naglašava da svaki od proizvoda ima svoju tehnologiju, i pripreme i sušenja, odnosno dužinu sušenja koje može da bude od sedam-osam, pa sve do 24 sata. Priču zaokružuje pakovanje i izlazak pred kupce. Janković kaže da primećuje povećanje interesovanja ljudi za sušeno voće, mada bi moglo i trebalo da bude i veće s obzirom na brojne prednosti u njegovom konzumiranju i pozitivnom uticaju na naš organizam i zdravlje uopšte.

"Mnogi ljudi još ne znaju koliko je to dobro i zdravo. Voće sušimo bez ikakvih dodataka, nema ni konzervansa, ni šećera", kaže on dodajući da o povećanju potražnje za sušenim voćem svedoči i to da se sve više bave uslužnim sušenjem. Dakle, ljudi donose razno voće da im se osuši, što znači da im se to isplati i da imaju kupce.

"Supruga i ja smo se opredelili da ovo radimo i da držimo jedan određeni kapacitet i ne nameravamo da se širimo. Na početku je bilo teško ali sada od ovoga može da se živi, s tim da uz sušenje voća, pravimo i domaće sokove i sokove na rastvaranje, imamo i likere, slatko, džemove... Imamo, dakle, i taj srodan, zaokružen program i nastavljamo u istom pravcu i sa istom posvećenošću kao i do sada", rekao nam je Ljuba Janković koji je zahvalan i Gradu Beogradu, Sekretarijatu za poljoprivredu, koji već nekoliko godina podržava male proizvođače i omogućava im nastupe na sajmovima u Beogradu i Novom Sadu i tako pomaže u promociji njihove proizvodnje, uspostavljanju kontakata i povećanju prodaje.