Džabe raditi ili džabe stajati - kako opstati u poljoprivredi?

Roland Sabolčki iz Bečeja poljoprivredom se bavi desetak godina. Do 2005. godine isključivo je bio orijentisan na trgovinu, a sav zarađeni novac ulagao je u zemlju. Danas on i supruga vode porodičnu firmu, koja obrađuje od 500 do 700 hektara sopstvene zemlje i još oko 1.500 hektara uslužno.

Zapošljavaju 12 radnika, od toga se njih petoro bave isključivo poljoprivredom. Pored toga, dobar deo poslovanja usmerili su i na servisiranje poljoprivredne mehanizacije. 

Setva pšenice, soje, repe i kukuruza

Na svojim parcelama gaje soju za koju, kažu, treba relativno malo ulaganja. Svake godine nekoliko hektara odvoje za setvu semenom njihove proizvodnje. 

"Pšenicu moramo sejati zbog plodoreda, a repu samo zbog sigurnosti, jer je biljka u zemlji. Sejemo je na možda 5% površine zemlje. Suncokret ne volim, jer i posle pete godine niče u zemlji, a čovek to teško može da uništi. Ove godine smo slučajno imali suncokret, ali je cena katastrofalna. Kad god sejemo suncokret, uvek loše prođemo. Što se tiče kukuruza, on nam je najstabilniji. Svake godine rodi, još ako se sačeka cena onda imamo i profit. Iskreno, sejao bih samo kukuruz i soju, ali prošle godine smo se opekli. U prolećnim kulturama nismo ništa imali. Zato čovek mora sve da seje", iskren je Sabolčki.

Uzdaju se "u se i u svoje kljuse"

Sadni materijal, kaže on, svake godine nabavljaju od onoga ko da najbolju ponudu. Obrađuju isključivo sopstvenu zemlju i eventualno onu u državnom zakupu, ukoliko je izlicitiraju po prihvatljivoj ceni, ako ne, onda se zadovoljavaju onim što imaju - uzdaju se "u se i u svoje kljuse". 

"Ne radimo zakup od privatnika, jer je u bečejskoj opštini veoma skup. Ne znam tačno koliko, ali čujem da drugi plaćaju 300 evra po jutru, a ja po hektaru imam 500 evra neto dobiti. Neću da platim 500 evra zakup da bih možda zaradio 30 evra po hektaru. Tu ne treba fakultet, već čovek sa osnovnom školom zna da izračuna. Da ja imam dobit 300 evra, ne mogu da platim 300 evra zakup. U stvari mogu, samo dokle? Vadim iz moje sopstvene zemlje i ulažem drugima. To vodi do propasti. Bolje džabe stajati, nego džabe raditi", objašnjava naš sagovornik.

2018. donekle izneverila očekivanja

Svake godine na terenu nova borba. Nove insekte uočavaju gotovo svake sezone, a situaciju na polju najbolje ilustruje primer da su pre 10 godina u modernoj proizvodnji pšenicu prskali jednom, a danas pet puta. Ni sa korovom situacija nije ništa bolja.

"U šećernoj repi imamo pipe. Ove godine smo je prskali pet, šest puta da bismo je sačuvali. Uljanu repicu ove godine nismo sejali, kao ni prošle, jer ako ne mogu da je posejem do 20-25. avgusta i pritom ne vidim uslove da će normalno da nikne, onda i ne sejem", kaže Roland.

Prošle godine, zbog suše nisu, kaže, zaradili ništa. Jedino je šećerna repa pozitivno rodila. "Po hektaru smo imali 400 kilograma soje, a ove godine četiri tone. Razlika je ogromna. Srećom, nismo izgubili ništa, jer je zemlja naša, nismo imali direktne troškove. Ove godine smo se mnogo više nadali, ne samo mi, nego svi realni proizvođači. Jun, jul i avgust su mnogo više obećavali, nego što je na kraju rodilo. Do kraja smo imali nepunih četiri tone po hektaru na nekih 500 i nešto hektara, kukuruz smo posejali na oko 90 hektara i imali smo oko 12 tona po hektaru, a pšenica je rodila oko 8,5 tona po hektaru", iskren je naš domaćin.

Od Prosperitati fondacije bespovratno 175.000 evra

Ovaj bečejski poljoprivrednik ne navodnjava jer, kaže, nema mogućnosti ni uslova za to. Osim toga, objašnjava Sabolčki, ne isplati mu se da zaliva kukuruz i pšenicu jer, veli, ne postoji računica. Nemaju velike parcele na kojima bi mogli da postave rendžer mašine. Najveća parcela u njihovom vlasništvu prostire se na oko 15 hektara, a ostale su u proseku veličine od pet do 10 hektara. 

"Ne znam odakle ulažem u posao. Verovatno ne od poljoprivrede. U poljoprivredi je veoma nesigurno. Ogroman je rizik. Poslednjih pet godina ova godina je bila najrodnija. Sve je nekako uspelo. U firmi smo svi prijavljeni, a da bi se zarade plate za 12 radnika treba 300 jutara zemlje i da imamo ekstra dobru godinu. Ko u Srbiji, osim velikih poljoprivrednika, može da radi tih 300 jutara? Ako bih radio sa desetoro ljudi, treba najmanje 1.000 hektara", otkriva Sabolčki.

Ove godine dobili su veliku pomoć od mađarske Vlade. Fondacija Prosperitati odobrila im je 175.000 evra bespovratnh sredstava. To je 35% od celokupnog iznosa investicije, ostatak će obezbediti sami.

"Najnovija investicija su nam sušara i skladište. Bavićemo se otkupom. Imamo kamione, transport samo za žitarice. U julu 2019. ćemo, nadam se, primati pšenicu. Imamo plan, pa videćemo kako će ispasti na kraju. Svakom slučaju ostajemo u poljoprivredi", dodao Roland je Sabolčki, ne želevši previše da otkriva. 

Ne možemo se takmičiti sa Mađarima

Porodično gazdinstvo Sabolčki deo poslova obavlja u Mađarskoj i drugim zemljama Evropske unije. Posla ima. Kada je reč o uslužnoj obradi zemljišta u sezoni, sa kombajnima krenu iz Srbije i na kraju završe u Češkoj. Međutim, imajući u vidu uslove koji poljoprivrednici imaju u Mađarskoj, ovdašnji, kaže naš sagovornik, moraju mnogo više da rade i ulože da bi zaradili.

"U Mađarskoj imaju subvencije 270 evra po hektaru. Kada je reč o otkupu, kukuruz je u odnosu na Srbiju skuplji uvek najmanje 10%, pšenica 15%. Soju i suncokret terminski ugovaramo u Mađarskoj, jer u Srbiji nemamo takvu mogućnost. U stvari imamo, ali takvi ugovori su od 25-30% lošiji nego u Mađarskoj", objašnjava Roland.

Mađarima se, kaže on, ne isplati da plaćaju zakup, ali uprkos tome jeftiniji je nego u Srbiji: "Mađarima se ne isplati da plate 500 evra zakup, nego maksimalno plaćaju 300, a imaju 270 evra subvencije. Moje subvencije su nula. Kamate bankarske tamo su 1-1,5 odsto, ovde ako imaš 5%-6% ti si Bog".

David Mezei otkriva mađarski recept za povećanje organske proizvodnje

Roland: Imao bih veći profit da ne radim ništa

Bilo kako bilo, u poljoprivredi godišnje naporno rade osam meseci. Svake godine ova bečejska porodica kupi po 5-15 jutara zemlje.

"Malo po malo povećavamo parcele u našem vlasništvu. Ako ne zbog drugog, onda da iškolujemo našu decu. Ne moraju time da se bave, samo da ne prodaju zemlju. To je ipak najbolje ulaganje, jer nema amortizacije. Da mi sin i ćerka nisu mali i da ne odrastaju gledajući nas roditelje kako radimo, najradije bih izdao svu zemlju u zakup po 300 evra. Imao bih veći profit da ne radim ništa, nego da plaćam zakup. Veliki će opstati i poješće nas sve male. Ja još relativno nisam ni mali, ali da u posao ulažem isključivo od poljoprivrede, ne bih mogao ni radnike da platim", zaključio je Roland Sabolčki.