Kako pravilno prihranjivati okopavine

Okopavine imaju velike potrebe za hranljivim elementima i oni se dodaju od osnovnog đubrenja pa do prihrane. Njihov značaj je što stvaraju veliku vegetativnu masu i dobar prinos.

Radi se o prolećnim usevima koji se seju ili sade na međuredni razmak od 50 centimetara (poput soje i šećerne repe) i 70 cm (kukuruz i suncokret). Ove biljke imaju velike potrebe za hranivima tokom čitave vegetacije pa ih je neophodno unositi u više navrata. Ovo se posebno odnosi na azot jer je podložan ispiranju (npr. ove godine bilo je kišovitije proleće, kada su idealni uslovi za ispiranje azota).

Prihranjivanje izvoditi u fazi intenzivnog porasta

Kod okopavina prihranjivanje je važna agrotehnička mera i potrebno je izvoditi je za vreme intezivnog porasta biljaka, kada one formiraju veću lisnu masu i pri zametanju cvetova i plodova. U ovim fazama biljke usvajaju najviše korisnih elemenata i oni se unose u zemljište ili se nanose na list (folijarna prihrana), kažu u PSS Sremska Mitrovica.

Soja i kukuruz iz no till koncepta - iskustva iz Brazila

Biljke u tom slučaju najviše usvajaju azot koji im je neophodan kako bi stvorile bujnu vegetativnu masu. Azot je jedini element koje se slabo veže u zemljištu (vezivanje za tzv. adsorpcioni kompleks zemljišta) i kao takav, potrebno je da biljci bude dostupan u svim fazama razvoja. Azot se usvaja u amonijumskom i nitratnom obliku i najbolje ga je davati usevima u početnim fazama razvoja, u obliku KAN- a ili amonijum sulfata ili amonijum sulfonitrita.

Koja su dva načina prihrane najčešća?

U našim agroekološkim uslovima najčešće se u praksi koristi prihranjivanje u zemljište i prihranjivanje preko lista.

Prihrana u tlo izvodi se zajedno sa međurednom kultivacijom, kod okopavina. Na ovaj način razbija se pokorica zemljišta kako bi korenov sistem biljke dobio dovoljno vode, hraniva i vazduha. Prva prihrana izvodi se kod razvoja trećeg lista sa manjim količinama azota i tada se primenjuje amonijum - nitritni oblik azota .

Kod prve prihrane treba unositi 100 - 150 kg/ha KAN-a.

Druga prihrana, primenjuje se tri do četiri nedelje nakon prve ili dok se ne sklope redovi sa lisnom masom, treba koristiti 150 - 200 kg/ha KAN-a. Pored ovoga, okopavine zahtevaju i dosta sumpora.

Kod kukuruza i soje za veći sadržaj proteina u zrnu, kod suncokreta za veći udeo ulja u zrnu a kod šećerne repe za veći procenat suve materije u korenu, unosi se amonijum sulfat u količini 200 - 300 kg/ha ili amonijum sulfo - nitrat u količini 150-200 kg/ha.

Prihrana preko lista (ili folijarno)

Nakon stresnih uslova za biljku (razne zaraze ili suša) okopavine zaostaju u rastu i razvoju pa je slabija oplodnja i tada se dobija i smanjen prinos. Tečne formulacije đubriva poželjno je koristiti da bi se biljke što pre oporavile od stresa.

Tretiranje odraditi ujutro ili pred veče. Preparati i dozvoljena akoncentracija trebalo bi da budu preporučeni od strane proizvođača i da se te preporuke strogo poštuju. Pri tom, voditi računa o potrebama biljaka za određenim elementom (npr. šećerna repa ima velike potrebe za borom i poželjno je dodati ga i folijarno u dva navrata, mimo unošenja kod osnovnog đubrenja, a u cilju sprečavanja truleži glave šećerne repe).

Za stabilne i kvalitetne prinose, važna je pravilna prihrana

Pravilna primena đubriva doprinosi i očuvanju zemljišta pa bi se o tome trebalo voditi računa. Hemijska analiza tla osnova je pravilnog đubrenja i tek na osnovu rezultata ove analize, mogu da se planiraju vrste i količine đubriva.  

Ukoliko je izostalo osnovno đubrenje u toku jeseni na parcelama predviđenim za setvu i sadnju useva u proleće, posebnu pažnju trebalo bi posvetiti predsetvenom đubrenju kao i prihrani u kasnijem periodu.

Osnovno đubrenje u jesen nezamenljiva je agrotehnička mera zbog sporije aktivacije fosfora i kalijuma. Na ovaj način zemljišta ulaze u proleće bogata korisnim elementima i spremna za intenzivnu proizvodnju.

Saveti za kvalitetnu osnovnu prihranu okopavina

Jedan od problema koji mogu da se jave jesu i nagomilani elementi u zemljištu. Oni obično ostaju nakon završenog proizvodnog ciklusa i ovo se često dešava u plastenicima i staklenicima, kada se fosfor npr. nagomila do stepena toksičnosti za biljke.