Pripremite pravilno zelenišno đubrivo - jednostavno i ekonomski isplativo hranivo

Sideracija ili zelenišno đubrenje podrazumeva uzgoj određenih biljnih vrsta, koje mogu stvoriti veliku količinu zelene mase za neki kraći vremenski period. Ova masa zaorava se u svežem stanju, kako bi se poboljšale fizičke, hemijske i biološke karakteristike zemljišta. Tako se istovremeno povećava i sadržaj organske materije i azota u zemljištu. 

Usevi predviđeni za ove namene, pokose se 40 do 90 dana pred setvu, usitne se, te zaoravaju ili ostavljaju na površini parcele kao malč. Ovo je posebno važno u organskoj proizvodnji. Biljke koje će se upotrebljavati za đubrenje, uzgajaju se kao glavni usev i seju se u jesen ili proleće, a zaoravaju se kada vegetacija dosegne određeni stepen razvoja. Zatim, mogu se gajiti i kao sporedni usev što se često praktikuje u voćarstvu ili postrno, a može i kao međuusev. 

Lucerka između šargarepe i grašak među kukuruzom

Za tu svrhu pogodne su leguminoze - razne vrste deteline, grašak, grahorica, ali isto tako i neleguminozne vrste poput uljane repice, suncokreta, raži, ovsa, ječma ili ljulja. Kada se seje kao međuusev, gaje se deteline, kupusnjače ili stočni grašak, a kada ide setva između redova, onda se seje lucerka i to među redovima šargarepe ili grašak koji ide između redova kukuruza. 

Zelenišno đubrivo dobro za nadoknadu organske materije u zemljištu

Na proleće može se sejati kao prethodni usev i to kao smeša obične grahorice i jarog ječma ili kombinacija lucerke, lupine i kadifice. Ova poslednja vrsta uglavnom ima ulogu dezinfekcije zemljišta, objašnjava Milica Veletić iz PSSRS.

Biljke koje se uzgajaju za sideraciju moraju da vežu atmosferski azot, imati razvijen korenov sistem i sposobnost da koriste teže pristupačne elemente. Takođe, trebalo bi da brzo rastu i stvaraju dosta nadzemne mase, a da istovremeno imaju kratak period vegetacije i da dobro doprinose siromašnija tla. 

Ne sme biti drvenastih delova u zelenoj masi 

Bitan uslov je da zelena masa nema drvenastih delova i da je dovoljno razvijena, pri tom, pravilo je da se zaoravanje obavi u vreme punog cvetanja ili odmah nakon njega. Količina siderata koji se može dobiti na ovaj način iznosi 40 - 50 t/ha, gde je udeo suve materije oko 20 odsto. Pomenuti usevi zaoravaju se na 10 do 15 cm dubine i poželjno je da za to vreme zemlja bude vlažna kako bi proces razlaganja protekao što uspešnije. 

Ovaj tip đubrenja pogodan je za siromašnija tla, sa nižim sadržajem humusa. Sideratima se obogaćuje tlo azotom i zelenom masom dok leguminoze doprinose i sa vezivanjem azota iz vazduha, zahvaljujući radu kvržičnih bakterija. Zelenišno đubrenje može pomoći kod zaštite zemlje od isušivanja, kao i njegovog vezivanja na vetrovitim područjima, kako bi se sprečila eolska erozija. Takođe i na nepristupačnim ili udaljenim terenima, odnosno, tamo gde je ekonomski neopravdano dovoziti stajnjak, sideracija je optimalno rešenje. 

Kako obnoviti humus?

Ukoliko se zaoravaju samonikle biljke, to se ne može smatrati zelenim đubrenjem, jer takve vrste nisu uzgajane za tu namenu. Međutim, zaoravanje žetvenih ostataka može biti jedan vid zelenog đubrenja, gde se zemlja obogaćuje organskom materijom čime mu se poboljšava i plodnost. Da bi se to postiglo, potrebno je rasturiti oko 50 t/ha uree da ne bi došlo do azotne depresije u zemljištu. Organsku materiju nije poželjno zaoravati na jako kiselim zemljištima zato što se na njima slabo razlaže. Još jedna prednost ovakvog načina đubrenja je to što je jeftino i većinom se ravnomerno rastura po površini parcele. 

U organskom uzgoju ovaj način đubrenja je glavni za uspostavljanje i održavanje prirodne plodnosti zemlje.