Najvažnije pravilo kaže da brži proces siliranja i brža fermentacija, dovode do manjih gubitaka i većeg kvaliteta silaže
Pravilno siliranje useva, uključujući visinu košenja, provenjavanje, korišćenje aditiva, kvalitetno zbijanje i zatvaranje silosa ili bala, mehaničko izuzimanje silaže posle otvaranja silosa, kao i uklanjanje krtičnjaka sa travnjaka u proleće usmereni su na poboljšanje fermentacijskog procesa i smanjenje rizika od razvoja nepoželjnih mikroorganizama u silaži, navodi dr Josip Leto u stručnom članku Senaža i silaža kao uzrok bolesti ovaca i koza.
U praksi se koriste različite vrste i dimenzije silosa. Najčešće su to horizontalni, kao lošije rešenje silo gomile i silo jame, dok je siliranje u plastična creva pogodno za farme velikog kapaciteta.
Nakon košenja i provenjavanja biomase travnjaka na željeni sadržaj suve materije - višekratnim rastresanjem i okretanjem, pristupa se formiranju gomila nakon čega krmni kombajn usitnjava biljnu masu na dva do četiri centimetra i uduvava je u prikolicu za transport. Sledi prevoz do silosa, ravnomerno raspoređivanje (planiranje) biljne mase po silosu u slojevima 20-30 cm i gaženje traktorima.
Ističe da je anaerobna sredina, dakle bez kiseonika, neophodna za onemogućavanje razvoja štetnih mikroorganizama koji izazivaju truljenje silaže. Anaerobni uslovi se postižu zbijanjem i pokrivanjem silosa plastičnom folijom.
Zbijenost biljne mase u silosu povećava se dužim gaženjem i zbijanjem tanjih slojeva (oko 20-30 cm).
"Važno je dobro uskladiti dovoz biljnog materijala sa polja i kontinuirano gaženje u silosu. Ukoliko kiša ili kvar mehanizacije spreči dovoženje sa njive, silažnu masu treba ravnomerno zbiti i prekriti folijom do nastavka punjenja", savetuje i dodaje da se za zatvaranje silosa najčešće koriste polietilenske folije dizajnirane za tu namenu.
One ne smeju da propuštaju kiseonik, a trebale bi biti tretirane ultravioletnim svetlom radi sprečavanja oštećenja delovanjem Sunca.
Silos nakon punjenja treba što pre zatvoriti, najkasnije tokom 12-24 sata da bi se što pre stvorili anaerobni uslovi i sprečilo kvarenje biljnog materijala. Kod siliranja biljne mase u horizontalne silose foliju treba postaviti i na zidove kako bi se sprečio prodor vazduha kroz i uz zidove.
Objekat treba zatvarati i tokom povremenih prekida punjenja, recimo noću. Na foliju se stavljaju posebne vreće sa peskom ili polovne automobilske gume, da se spreči prodor vazduha u pokrivenu silažu.
Balirana silaža se primenjuje u većini zemalja zapadne Evrope, ali ih je više i na domaćim farmama. Ovakav način siliranja naročito je značajan u područjima sa češćom kišom, posebno u prvom i najbujnijem otkosu. Siliranje u valjkaste bale, kao najčešći oblik bala, sastoji se od tri koraka.
Prvi je košenje i provenjavanje biljne mase na 35-40 odsto suve materije, rastresanjem kako bi se izbeglo oceđivanje silažnog soka.
Drugi je sam proces baliranja takve biljne mase prikupljene u gomile, nakon čega sledi zamotavanje bala u plastičnu foliju. To bi trebalo učiniti odmah posle formiranja bala, idealno tokom dva do tri sata nakon baliranja, a njihov transport na skladište završiti po mogućnosti u istom danu.
Bele folije su najpogodnije jer reflektuju najviše svetlosti, pa se znatno manje zagrevaju od tamnih. Kao i kod standardnih načina, treba voditi računa da se u silomasi ne nađu čestice tla u kojima mogu biti bakterije štetne po zdravlje ljudi i domaćih životinja: Listeria monocytogenes i Clostridium butilinum.
Jedan od načina da se izbegne prodor nepoželjnih bakterija je uklanjanje krtičnjaka početkom proleća, povećanje visine košenja na 6-8 cm, jer su navedene bakterije brojne upravo na površini tla.
Nakon uvijanja bale u foliju manipulaciju njima bi trebalo svesti na minimum kako bi se izbegla oštećenja folije. Bale bi trebalo skladištiti na ravnu, glatku, tvrdu površinu sadobrim pristupom za mehanizaciju dva ili tri reda u visinu.
Kod useva manje pogodnih za siliranje, glavni cilj korišćenja aditiva (inokulanata) je poboljšanje kvalitete fermentacije, dok je kod pogodnih cilj poboljšanje aerobne stabilnosti silaže.
Aditivi za siliranje se dele u nekoliko grupa: stimulatori fermentacije (inokulanti, enzimi, melasa), inhibitori fermentacije (anorganske i organske kiseline), pospjšivači aerobne stabilnosti (propionska kiselina), nutrijenti ili absorbenti koji smanjuju zagađenje okoline silažnim sokom.
Poželjno je koristiti inokulante zajedno sa enzimima zbog oslobađanja supstrata za mikroorganizme tokom fermentacije.
Inokulanti su proizvodi visoke koncentracije privremeno umrtvljenih mikroorganizama bakterije mlečne kiseline koji brzo pretvaraju sve dostupne jednostavne šećere u mlečnu kiselinu. Uobičajeno sadrže više sojeva bakterije mlečne kiseline radi potencijalnog zajedničkog delovanja između i unutar pojedinih sojeva (Lactobacillus sp. i Enterococcus sp.) koje, pomešane sa silažnom masom, brzo počinju da se dele i u vrlo kratkom vremenu fermentišu šećere u mlečnu kiselinu i na taj način brže konzerviraju biljnu masu.
"Pravilo je - brži proces siliranja, brža fermentacija, manji gubici, a kvalitet silaže veći", zaključuje Leto.
Tagovi
Autorka
