Raste interesovanje za domaćim rasama svinja, ali ih i dalje malo ima

Iako se svinje, poput moravke, resavke i mangulice, smatraju ugroženim, interesovanje za uzgajanjem baš tih rasa se povećava. Reklo bi se, kontradiktorno, a sa tim su saglasni i proizvođači i stručnjaci. Smatraju da su razlog povećane zainteresovanosti državne subvencije, te da to navodi stočare na okretanje ka domaćim svinjama. Šta god da je uzrok, ishod će, nadaju se i jedni i drugi, biti dobar - ove tri rase će, prema tome sudeći, ipak opstati i biti očuvane.

Inače, podaci DAD-IS FAO iz 2009. godine pokazuju da je broj mangulice u Srbiji između 1.000 i 2.000 primeraka, moravki od 100 do 500, a resavki svega od 50 do 100 grla, s tim da je mangulica pripada kategoriji ugroženih, a ostale dve rizično ugroženim rasama.

Stočar iz Ljiga Momčilo Aćimović na svojoj farmi uzgaja sve tri rase. Sve su, kaže, podjednako zahvalne za čuvanje, a trenutno ima ukupno 60 krmača.

"Odlične su za ekstenzivne uslove i gajenje, nisu veliki probirači, dovoljno je da imate kukuruza, ječma, normalno i soje, lucerke, deteline. Vole da šetaju i budu na otvorenom. Cela centralna Srbija ih uzgaja, dok je u Vojvodini, od te tri najprisutnija mangulica", navodi Aćimović.

Potpuno je svejedno na kom lokalitetu se gaje

Da za njihovu proizvodnju nisu potrebni idealni smeštajni uslovi, već da su prilagodljive različitim ambijentima, te da se hrane korenasto-krtolastim proizvodima, ukazuje i profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Ivan Radović.

"Potpuno je svejedno gde se gaje po pitanju lokaliteta. Svakako, zgodnije je da to budu šumoviti i viši predeli kada su u pitanju moravka i resavka, mangulica može u svim predelima biti, a imamo i dobre primere uzgajanja mangulica u Vojvodini", objašnjava Radović.

Da li možemo da očuvamo stare rase srpskih svinja?

Napominje da je jedino važno obezbediti im potpuno prirodne uslove uz dodatak određene ishrane u vidu koncentrata.

"To su masne rase svinja. Trebalo bi dodavati koncentrat da bi se kvalitet povećao u smislu procenta samog mesa."

Resavka je najugroženija

Kvalitet mesa, kao i masne kiseline, zdravstveno stanje, nervni sistem i druge odlike, iste su kod ovih rasa, dodaje Aćimović.

"Otporne su i na bolesti. Moravka i resavka su vrlo slične jedna drugoj i nastale su u isto vreme. Prva pripada ranostasnim svinjama, prasi od osam do 12 prasadi. Može, u ekstenzivnom gajenju, da dostigne od 80 do 120 kg. Resavka je, međutim, najugroženija vrsta", napominje Aćimović.

Interesovanje je najveće za moravkom i to u centralnoj Srbiji, dodaje on. Smatra da su do toga dovele državne subvencije.

"Ko ima devet krmača plus jedan, dobije redovnih 12.000 dinara subvencija po krmači i još 15.000 za kvalitetno grlo, što je 27.000. Za nerastove dobije 6.000 plus ovih 15.000, to nije malo. I mislim da je to izazvalo veće interesovanje."

Nedostatak prerade i kontrola produktivnosti

To je, u pogledu očuvanja autohtonih rasa, dobro, ali, sa druge strane, Aćimović ocenjuje da bi moglo da dođe do zagušenja u proizvodnji za svega šest meseci do godinu dana.

"Sve svinje će se isprasiti, poveća će se broj grla, a ne postoji veća zvanična prerada koja bi mogla da apsorbuje tu količinu", navodi ovaj proizvođač.

Da bi subvencije imale pravi efekat, trebalo bi da farmeri i sam proces uzgajanja budu kontrolisani, smatra Radović. Mora, u tom slučaju, postojati kontrola produktivnosti tih životinja, iako one ne mogu biti jednako produktivne kao plemenite, ali treba, prema njegovom mišljenju, postići maksimum.

"To znači obezbediti im potpuno prirodne uslove, ukrstiti i odabrati buduće roditelje na osnovu njihovog kvaliteta da bi se dobilo što veće leglo, kvalitetni potomci i kasnije i samo meso", objašnjava Radović.

Da bi se to postiglo, moraju se sami farmeri pratiti, njihov bi zadatak bio da vode određenu matičnu evidenciju kako bi krajnji proizvod bio potpuno siguran.

"Time bi i potrošač bio siguran da je to stvarno meso autohtonih rasa, a stočar bi opravdao podsticaje i sredstva koja je dobio od države. Dakle, ako želimo efekat subvencija i njihovu racionalnu upotrebu tako da se brojnost ovih svinja poveća, a da u isto vreme ne dođe do zagušenja, treba sprovesti ovu kontrolu."

Važno brendiranje

Rešenje bi bilo i raditi mnogo više na marketingu, koji je na vrlo niskom nivou sada, ukazuje Aćimović. Trebalo bi zaokružiti proces proizvodnje u sopstvenom domaćinstvu i tako bi rase opstale, a meso bi bilo prerađeno i prodato, objašnjava Aćimović dodajući da on upravo to i radi - prerađuje na svom gazdinstvu, pravi suvo meso, slaninu, dve vrste kobasica i tako uspeva da opstane.

I Radović smatra da bi farmeri trebalo da meso svinja iskoriste i sami prerade i to u polutrajne i trajne proizvode koji se na tržištu mogu naplatiti više od svežeg mesa, skladištiti se, čuvati duži vremenski period i prodati i kasnije.

Specijaliteti od mangulice iz Kovilja

"Brendiranje je u celoj toj priči vrlo važno, a ulogu bi trebalo da ima i sama lokalna samouprava koja bi spojila proizvođače i restorane koji bi te proizvode plasirali u svojim objektima. Tako bi se došlo do konzumenata, a na taj način, i seoski turizam mogao bi se podići na viši nivo jer bi se time privukli mnogi turisti", ukazuje Radović.

Svinjarstvo je, prema njegovom mišljenju, jedna od retkih grana stočarastva koja može veoma lako da razvije ruralni turizam samo zahvaljujući tome što za proizvodnju svinjskog mesa nije potrebna toliko sofisticirana tehnologija kao, na primer, za proizvodnju jednog litra kvalitetnog mleka.