Reč stručnjaka: Izbor objekata za tov junadi

Postoje dva osnovna načina držanja goveda: pojedinačno ili vezano i grupno ili slobodno. Pri vezanom načinu držanja, prostor po grlu je veoma mali i ograničen i zahteva mnogo ljudskog rada, tako da je to sistem koji polako nestaje.

Preporučuje se isključivo slobodni način držanja, zato što on pruža više udobnosti i radniku i grlima, povećava produktivnost i dobrobit životinja. Pri slobodnom držanju, obično se životinje iz iste proizvodne linije i sličnog uzrasta drže u grupama od 4-5, pa i do 20 grla na većim farmama. Goveda za tov se iz praktičnih razloga obično drže u većim populacijama i gušće su naseljena nego krave, zbog toga se javlja manja čistoća grla, agresivno ponašanje i veća mogućnost da dođe do povrede.

Kada se tov junadi isplati?

Pod može biti potpuno rešetkast ili puni, sa prostirkom ili bez njega

Sistem držanja s jednom površinom obuhvata smeštaj grla u kome nema podele prostora u delove za različite namene. Sve funkcije se obavljaju u jednom prostoru, pod može biti potpuno rešetkast ili puni, sa prostirkom ili bez njega.

Sistem držanja sa dva odeljenja sastoji se iz dva dela, jedan za ležanje i drugi do koga se može doći bez ograničenja, koji služi za kretanje i ishranu. Deo za ležanje može biti s punim ili sa rešetkastim podom, sa prostirkom ili bez, a eventualno i s kosim podom kod koga životinje svojim kretanjem pomažu pokretanje balege i osoke ka kanalu za izđubravanje.

Sistem držanja sa više delova podrazumeva sistem gde je za kretanje i ishranu obezbeđeno više od jednog prostora. Jedan od tih delova može biti nepokriveni ispust u dvorištu. Tradicionalno, junad se tove u objektima sa prostirkom, nedovoljne količine i visoka cena istih u nekim krajevima, kao i potreba da se smanji količina ljudskog rada i obezbedi efikasno izđubravanje, uz smanjenje zagađenja životne sredine, doveli su do razvoja sistema držanja u kojima se koriste i prave rezervoari za skladištenje tečnog stajnjaka. Rešenja su različita od onih sa delimično rešetkastim podovima, objekta s nagnutim podovima koji vodi tečni stajnjak u kanale na kraju, a moguće je praviti i liga bokseve. 

Objekti pokriveni prostirkom ne pripremaju papke životinja za hodanje po čvrstim površinama

U objektima sa prostirkom, boks i čitav prostor za boravak junadi pokriven je prostirkom, ponekad su to takozvana dvorišta sa prostirkom , samo pod krovom, grupe ne bi trebalo da budu veće od 20 junadi. Objekti potpuno pokriveni prostirkom ne pripremaju papke životinja za hodanje po čvrstim površinama, papci se nekad deformišu, što može dovesti do šepavosti. Osnovne karakteristike ovakvih objekata su da su relativno jednostavni i jeftini u izgradnji, ali postoje veliki zahtevi za prostirkom i potrebno je uložiti dosta ljudskog rada, takođe, potrebno je izđubravanje bar dva puta godišnje. Smatra se da kod ovakvih objekata jedan radnik može da opsluži 100 do 300 životinja.

Ako je pod od punog betona, izđubrava se guračem (skreperom), električnim, hidrauličnim ili pogonom pomoću traktora. Tamo gde se za izđubravanje koristi traktor, moraju se postaviti kapije na deo sa prostirkom, da bi se grla zatvarala za vreme izđubravanja. U ovakvim objektima je manja potrošnja prostirke, od 2 do 3 kg po grlu dnevno. Ako su delovi poda za ishranu rešetkasti, važno je da se smanji količina prostirke koja ulazi u tankove za tečni stajnjak. U objektima s prostirkom i betonskim podom s nagibom neophodno je često izđubravanje, ali se dnevne potrebe za prostirkom smanjuju na 1 do 3 kg po grlu, nagib poda je 5 do 10%. Princip je da se kretanjem životinja stajnjak potiskuje nadole gde se izbacuje potisnom daskom (gredom), pojašnjava diplomirani inženjer Dragan Jakovljević iz Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Srbije. 

Tov junadi: Izbor rase prvi korak do uspeha

Hranidbeni hodnik je obično po sredini

Kod objekata s rešetkastim podom ne koristi se prostirka, već su grla smeštena na rešetkastom podu kroz koji balega i osoka prolaze u rezervoare ispod poda. Tako se tečni stajnjak bezbedno skladišti bez opasnosti po okolinu. Obično je dubina tanka 2,5 m i projektuje se tako da stajnjak tu može da se sakuplja bar šest meseci. Hranidbeni hodnik je obično po sredini, prostor potreban za ishranu je 0,3 m ako se grla hrane silažom, 0,45 m kada se daje smeša hraniva, 0,60 m - ako se koncetrat daje posebno, odnosno odvojeno od silaže.