Mirko Arsić do skora je važio za najvećeg proizvođača sjeničke ovce. Osim stada od 400 ovaca, ovaj vredni domaćin držao i svinjei to mangulice. Zašto je smanjio svoje stado i kuda vodi njegova priča.
Porodica Arsić iz Drlupe, kraj Gledićkih planina, generacijski je na ovim prostorima i to nekoliko vekova. Otuda ne čudi da su u dvorištu i stara bačija i vajti ali i moderne građevine i hladnjača. Farme u okviru nekadašnjeg ranča. Ipak duga tradicija Mirku je odredila drugi san.
"Ja svoje ognjište volim, tu sam odrastao, podizao svoju decu. Pogledajte ovaj krajolik. Farme su rađene kako su šireni kapacatiteti. Ovde bez gužve može da se gaji oko 600 ovaca. Imali smo oko 400 svinja i oko pet hiljada brojlera. Tržište je sve poremetilo. Na kraju taj broj grla mora da se radi porodično ili uz veliki broj radnika. Moja deca vole ovde da dođu, naročito o praznicima, okrenemo ražanj, družimo se ali da ostanu, mislim da će biti teško, tako da sam rešio i da ja malo 'podignem ručnu'", iskren je Mirko Arsić.
Vidi se da se radilo, jer se zemlja u vlasništvu prostire na oko 70 hektara mahom kvalitetnih pašnjaka, a kvalitetni su jer su stalno izđubravani životinjama na paši.
"Još od malih nogu sam voleo ovce i da to radim. Imali su ih i moji stari od davnina. Zato je bilo logično da se odlučim za njih i to za pramenku. Nisam hteo ni jednu tu drugu stranu rasu. Ključno za ovu vrlo izdržljivu ovcu je paša i da taj deo kabaste hrane uzme sama, sve ostalo podiže troškove proizvodnje, a one pasu koriste devet meseci. Poslednjih godina nisu jake zime, nema ni previše snega, zato ima ispaše", kaže naš sagovornik i dodaje da neke parcele kosi za seno.
Osim nestabilnog tržišta sagovornik muku muči i sa nedostatkom radne snage.
"Ovo selo je staro, nema ni naroda. Pa zamislite, ja trenutno za pogon koncentrata dole na glavnom putu Kraljevo-Kragujevac ne mogu da nađem radnika, a ne ovde! Kako smo mi nekada išli kojekude za poslom, tako mi sada zapošljavamo Turke, Kineze, Induse. Ovde imam jednu radnicu koja za sada uspeva da održava uz pomoć čuvara farmu, ali morate da budete tu svakodnevno. Jedan od razloga zašto smanjujem broj ovaca je i nedostatak radne snage."
Kaže da je neko ko uvek radi suprotno upravo iz razloga jer je cena primarnog proizvoda obezvređena. On poseduje i pogon za proizvodnju koncentrata "Dolina Gruže", ali je manja potražnja stočne hrane bila kantar i još jedan razlog koji je odredio dalju sudbinu njegovog stada.
"Onog trenutka kada sam uvideo da je prodaja stočne hrane počela da opada znao sam da nam stočarstvo ide u sunovrat. Ja smem da potpišem da prodavci i proizvođači hrane za kućne ljubimce ovog trenutka bolje prolaze nego mi sa koncentrovanom hranom za farme. Na ranču mašine koje poželite od traktora, kombajna, setvospremača, sakuplača sena, balirki, vakumirka, trakasti transporter….Uslova za držanje i drugih životinja je ogromno", kaže Arsić i dodaje da činjenično stanje govori da stočarstvo ovde više "nema visoku matematiku".
"Ovog trenutka jagnjad su jeftinija od prasetine. Treba dodati i cenu matičenja, veterinara, uginuća, veći broj grla, više problema, više trokova. Ja sam gotovo siguran da sam imao bilo koju drugu rasu ovaca, koja je manje otporna, da bi još teže prošao."
Subvencije su tvrdi Arsić dosta pomogle, mada je uslov za dobijanje istih ponekad rigorozan.
"Nikom ko se ozbiljno bavi ovim poslom subvencije nisu presudne, nama treba sigurna cena i stabilno tržište. Vi možete imati kvalitet i kvantitet i onda dođe neko i kaže cena je ta. Uzmi ili ostavi, sledeći koji dođe po robu kod vas, nudu još nižu cenu. To tako funkcioniše ovde jer organizovanog otkupa nema", ističe ovaj stočar.
Ministarstvu: Ako sva sredstva odu ratarima, šta će biti sa stočarima?
Lanac nakupaca je vrlo stabilan i složan, čini se da onaj koji stvarno radi na njivi, u štali, na farmi, najmanje dobija u celom lancu proizvodnje i prodaje.
"Mi dobijemo najmanje, kupac plati najviše!"
Sušara i hladnjača puna delikatesa. To je jedino na ceni, a Arsić očigledno ume da napravi dobar proizvod ali kaže da ta priča nikada nije bila njegov primat.
"Ma, ja moram da radim i kada odem u penziju, želim da budem dosledan do kraja. Nisam navikao ni da sedim. Ne znam baš tačno šta dalje, održavam ovo ovako pa za dalje videćemo. Malo želim da uživam u ovoj lepoti i vidiku. Možda turizam, ne znam. O tom, potom!?", zaključuje naš domaćin.
Gledićke planine, čiju lepotu pominje, ime su dobile po selu Gledić, a po narodnom predanju, dobile su ime jer se sa njih daleko gleda. Planine su pitome i pogodne za sve vrste odmora i uživanja u prirodi. Možda se neki davni san o seokom turizmu našeg domaćina ovde i ostvari.
Tagovi
Autor
