Vladimir Ilić iz Priboja Vranjskog od devete godine bere pečurke po savetima svoje bake. Kaže da mu je lisičarka najlakša za branje, a da je vrganj mirođija za svaku čorbu koju naprave.
Čim je izdašno majsko sunce ogrejalo živopisne predele planine Oblik u blizini Vladičinog Hana u potrazi za jestivim pečurkama krenuli su i pojedini žitelji Priboja Vranjskog. Među prvima u ovogodišnju berbu šumskog blaga otisnuo se Vladimir Ilić, jedan od najiskusnijih berača gljiva u ovom selu.
Ove godine zbog učestalih kiša i hladnog vremena berba pečuraka je u njegovom kraju počela sa zakašnjenjem od desetak dana, ali kada je vreme to dozvolilo, on je temeljito počeo da pretražuje južnu stranu padine Gabrove šume kako bi ubrao najbolje primerke lisičarke. U berbi on strogo vodi računa da ne bere mlade nerazvijene gljive i tako greškom ne ubere neku otrovnu koja može da izazove fatalan ishod. I kad god naiđe na takav busen, on se uvek seti saveta svoje bake da ih se kloni dok su u fazi razvoja zato što postoji velika verovatnoća da su otrovne.
"To je prvo što sam naučio od nje kada me je sa devet godina prvi put povela u berbu pečuraka. Bila je njihov odličan poznavalac tako da sam vremenom uz njenu pomoć toliko dobro izoštrio svoje oko da sada mogu i sa izvesne distance da prepoznam o kojoj vrsti pečurke je reč", kaže Ilić.
Tvrdi da mu je lisičarka najlakša za branje u šumi zato što ima karakterističnu žutu boju na sebi i ne može je tako lako zameniti sa nekom drugom vrstom. Njena boja zna da varira od veoma svetle do tamno žute, pri čemu, bledi starenjem. Kod odrasle šešir dostiže širinu od desetak santimetara i najčešće je nepravilnog oblika.
“Ovu vrstu pečurke najčešće pronalazim u gustoj šumi, ispod grmova i žbunova. Veoma često su prekrivene debelim slojem opalog lišća. Dosta im pogoduje vlaga pa se mogu naći nedaleko od potoka i to na mrtvičavim mestima”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da lisičarku treba brati u korpe zato što se lako lomi, a potom i brzo kvari.
Nikako je ne treba prati već samo očisiti od zemlje. Može se jesti sveža, a može se i osušiti, usoliti ili zamrznuti i tako sačuvati za zimu. Ova gljiva je veoma blagotovorna za ljudski organizam, čuva ga od infekcije i jača imunitet.
Naš sagovornik pored lisičarke u šumi bere i vrganje. Tvrdi da je od svih vrsta ove pečurke jestivo samo pet i da su najlepši oni koje bere na uraslim proplancima, obodima bukove šume gde počinju livade. Ova vrsta pečurke veoma često raste u grupama pa savetuje beračima da pažljivo pogledaju okolinu jer na tom mestu mogu da nađu još neki komad. Tokom godine pojavljuju se više puta i mogu da ih nađu u proleće, početkom juna, tokom leta i u septembru. Vrganje treba brati u ranim jutarnji satima, a one stare ostaviti da istrunu kako bi ponovo mogli da se razmnože.
Ilić je proteklih godina lisičarke i vrganje brao i za prodaju i tako dopunjavao svoj kućni budžet. Ove godine, kaže da to neće raditi jer otkupljivači nude bagatelnu cenu. Svoju porodicu, međutim, neće ostaviti bez šumskog mesa, koga oni jako vole.
"Vrganj je prosto mirođija za svaku čorbu koju napravimo, a sastavni deo je i gulaša i supe koji se nađu na našem stolu. Ovu sitno iseckanu pečurku veoma često ispržimo i u tiganju na zejtinu sa lovorovim listom i to jelo je toliko je ukusno da možemo da ga jedemo skoro svaki dan. Izvesnu količinu ubrane pečurke stavićemo u zamrzivač kako bi je jeli i tokom zime, a jedan deo ćemo i ukiseliti", kaže na kraju Vlada ističući da je veoma srećan što živi u kraju gde svojoj porodici može da obezbedi zdravu hranu.
Tagovi
Autorka