Šta znači biti ćumurdžija i da li taj zanat može doneti zaradu?

Boban Antić iz Golemog sela u Poljanici, udaljenoj dvadesetak kilometara od Vranja, svoje ćumurane smeštene nadomak šume ostavlja same samo kada ode kući da spava. Ujutro im se vraća opet u cik zore da nastavi posao tamo gde je stao, piše JuGmedia.

Tokom čitavog dana ne odvaja se od svoje motorne testere sa kojom seče drva. Toliko se navikao na nju da sa njom bolje rukuje nego sa olovkom kojom se potpisuje. Njen reski zvuk, po kome ga prepoznaju i ostale ćumurdžije, prestane da se čuje tek kada izmetrena stabla krene da tovari u traktorsku prikolicu. Ponovo je uključuje kada doveze drva ispred ćumurane gde ga obično čeka supruga Violeta da mu pomogne.

Za nekoliko dana stotinak evra

Na ovom poslu od koga šestočlana romska porodica Antić egzistira angažovani su svi njeni članovi, počevši od najmlađeg pa do najstarijeg. Na ideju da počne da se bavi ovom proizvodnjom došao je Boban dok je opsluživao poznatu ćumuranu u Poljanici.  

"Kada sam shvatio da moj bivši gazda za nekoliko dana uspe da zaradi stotinak evra, bilo mi je jasno da od tog posla može da se živi, pa sam i sam krenuo da se time bavim", priča Boban Antić.

Međutim, naš sagovornik nije napustio posao gde je radio sve dok nije izučio sve njegove tajne. A kada je došao i taj trenutak, naoružan znanjem svojeručno je od starog bureta napravio ćumuranu. Postavio je na obodu šume, prekrstio se, pomolio Bogu i krenuo da pravi ćumur. Nije imao pravo na grešku jer je ćumur pravio isključivo od drva koja je kupovao.

"Iako sam milion puta pre toga slagao drva za proizvodnju ćumura u limenoj ćumurani, kada je trebalo da ih naređam u svojoj to sam činio kao da mi je prvi put. Gotovo sam na glas govorio sebi kojim redosledom to treba uraditi. Kada sam na dnu naslagao sitnije delove drveta, grane i manje cepanice ruke su kao po komandi same počele ka vrhu da ređaju sve veće cepanice. Na dno sam stavio i malo sitnijeg ćumura da se lako zapali, a oko dna peći, kako nalažu pravila, nabacao sam i pesak", kaže Antić i dodaje da posle dve noći i jednog dana ćumur je bio gotov.

Jedina diplomirala na proizvodnji ćumura

"Tek kada sam oko ćunka ćumurane vodom ugasio poslednji žar shvatio sam da sam proizveo ćumur i postao ćumurdžija."

Ne želi da menja profesiju

Prvu ozbiljnu zaradu koju je ostvario od prodaje ćumura odmah je uložio u proširenje proizvodnje. Sada je od kvalitetnijeg lima napravio nove pokretne ćumurane iz kojih je vadio po trideset i pet džakova kvalitetnog proizvoda. Sve prodaje kupcu koji je u poljaničkom kraju poznat pod nadimkom Komita i ne žali se na zaradu. Otuda njemu ne pada na pamet da ostavi ovaj posao, koji nije ništa lakši od rudarskog i počne da se bavi nekim drugim.

"Hranjenje ćumurane je najteže. Toliko se nadišem tog gustog crnog dima i ogaravim po licu da me posle toga ni najrođeniji ne mogu da prepoznaju. Posebno je teško kada duva jak vetar koji kao po nekom nepisanom pravilu uvek gura dim u moje oči, a od koga ne mogu ni da udahnem svež vazduh. Slično je i kada sakupljam ćumur", kaže Antić i pomalo tužno dodaje da svaki proizvedeni kilogram ostavlja traga na njegovom licu i duši, baš kao i snežna mećava zimi kada podloži svoje ćumurane.

Uz ćumur i malo trube

Svoju tugu u tim teškim trenucima on redovno leči trubom koju svira od malena i sa kojom, svirajući u orkestru, zna na svadbama i veseljima da zaradi neki dinar koji dobro dođe kućnom budžetu.

Boban ćumur pravi tokom čitave godine, čak i po "ciči" zimi kada ima suva drva. Ne radi jedino kada pada kiša ili kada su drva vlažna.