Šta su biostimulatori i kako ih treba primeniti?

Uticaj negativnih klimatskih dešavanja u savremenoj poljoprivredi je vremenom sve uočljiviji, a jedan od načina umanjenja štete i popravke fiziološkog statusa i opšteg kondicionog stanja useva predstavlja korišćenje različitih biostimulatora. Jedna od najčešće korišćenih definicija za ove preparate odgovara "svakoj primenjenoj supstanci ili mikroorganizmu na biljkama u cilju poboljšanja nutritivne efikasnosti, tolerancije na abiotički stres ili karakteristika kvaliteta useva, bez obzira na sadržaj hranljivih materija u njima". 

"Procenjuje se da je na globalnom nivou oko 38 odsto biostimulativnih proizvoda na tržištu zasnovano na morskim algama, zatim proizvodi na bazi aminokiselina - proteinski hidrolizati, sa trećinom ponude, huminske i fulvo supstance zauzele bi treće mesto sa 20 odsto učešća, a preostalih 10 odsto bi odgovaralo proizvodima različitog porekla - ekstrakti iz kopnenih biljaka i mikroorganizama i drugo", kaže za Agroklub dr Aleksandar Leposavić ispred Instituta za voćarstvu u Čačku.

Kako biostimulatori utiču na biljku?

Glavne vrste algi iz kojih se ekstrahuju komponente za proizvodnju biostimulatora, sve makroalge, klasifikovane su u tri grupe na osnovu njihove boje: Phaeophyta ili smeđe alge, Rhodophyta ili crvene alge i Chlorophyta ili zelene alge. Među smeđim algama, Ascophyllum nodosum, Ecklonia máxima, Macrocystis pyrifera, Durvillea potatorum, Fucus vesiculosus, zajedno sa nekim vrstama iz roda Laminaria, najviše se koriste kao sirovina za proizvodnju komercijalnih ekstrakata. Od pobrojanih, najčešće korišćena u poljoprivrednoj proizvodnji na severnoj hemisferi je makroalga Ascophyllum nodosum.

Kako je definisan?

Zbog sve veće primene i brojnih zloupotreba samog imena i efekta biostimulatora u biljnoj proizvodnji u Evropi i svetu su doneti zakoni i uredbe kako bi se regulisala proizvodnja i marketing pesticida i đubriva uopšte, kao i pomenutih preparata. Takođe, definisana je primena analitičkih tehnika za jačanje kontrole sastava preparata na komercijalnom tržištu. Evropska unija, kao najveće tržište u ovom segmentu, definisala je 2019. godine šta je biostimulans, u okviru nove uredbe o đubrivima, kako bi ih razlikovala od ostalih proizvoda. Uredba je koncipirana na sledeći način:

1. "Biostimulant za biljke" je proizvod čija je funkcija da stimuliše procese ishrane biljaka bez obzira na sadržaj hranljivih materija u proizvodu, sa jedinim ciljem poboljšanja jedne ili više sledećih karakteristika biljke i njenog korenovog sistema (rizosfere):

• efikasnost u korišćenju hranljivih materija;
• tolerancija na abiotički stres;
•  karakteristike kvaliteta i
• dostupnost hranljivih materija imobilisanih (nepristupačnih) u zemljištu i rizosferi.

2. U biljnom stimulatoru zagađivači ne smeju biti prisutni u koncentracijama koje prelaze sledeće (granične vrednosti):

• kadmijum (Cd): 1,5 mg/kg suve materije;
• heksavalentni hrom (Cr VI): 2 mg/kg suve materije;
• olovo (Pb): 120 mg/kg suve materije;
• živa (Hg): 1 mg/kg suve materije;
• nikl (Ni): 50 mg/kg suve materije i
• neorganski arsen (As): 40 mg/kg suve materije.

3. Bakar (Cu) ne sme biti prisutan u biljnom stimulatoru u koncentraciji većoj od 600 mg/kg suve materije, niti cinka (Zn) u koncentraciji većoj od 1.500 mg/kg suve materije;
4. Biljni stimulator mora imati efekte deklarisane na etiketi za biljke navedene u njoj.

Folijarno ili preko korena?

Rigoroznom kontrolom i primenom navedenog propisa u našoj zemlji dovelo bi do zabrane reklamiranja i prodaje nekoliko proizvoda koji su prisutni na tržištu Srbije. S druge strane, širom sveta se takođe vode diskusije i istraživanja o tome koji je najefikasniji način snabdevanja biljke biostimulansom, odnosno da li je veći efekat njihove primene folijarnim tretmanima ili preko korenovog sistema. 

"S obzirom na činjenicu da sadrže fitohormone ili promotere fitohormona kao što su auksini, citokinini i giberelini, koji su ključni za sve biljke, a ne samo voćarske kulture, u dosta dugom vremenu biostimulatori su u voćarskoj proizvodnji korišćeni za pospešivanje krupnoće i čvrstine plodova.

To je naročito izraženo kod jagodastog voća u situacijama kada biljke iz nekog razloga nisu sposobne da proizvedu potrebnu koncentraciju ili količinu jednog od ovih molekula, kada je potrebno reagovati i primeniti sredstva koja su nam na raspolaganju", kaže Leposavić i dodaje da reakcija biljke na primenjeno sredstvo je bolja što su sastojci u njemu prirodniji ali uvek postoji bojazan nepoznavanja porekla u ovim preparatima i da li su prirodni ili ne! 

Kada ih primeniti?

Imajući u vidu da se u našoj zemlji oni koriste već duži niz godina, među proizvođačima jagodastog voća još uvek je nepoznanica efekta njihove primene putem navodnjavanja. Jednostavnije rečeno, dobar deo proizvođača jagode, maline, kupine i visokožbunaste borovnice ne zna zašto ih primenjuje. Glavne greške prilikom njihove primene se odnose na prekomernu i često neefikasnu upotrebu u pogrešnim fazama razvoja biljaka jer se smatra da su oni dobri za sve i u svako vreme. Činjenica je, kaže Leposavić, da sa folijarnom primenom proizvođači imaju veće iskustvo ali je praktična primena i efekti davanja putem fertigacije su u nekim slučajevima veći nego njihovom primenom preko lista.

"Pri tome treba imati u vidu vreme primene. Praksa je pokazala da, ako se primeni rano, na osnovu potreba korena i za stimulaciju razvoja, postižu se bolji rezultati nego kasnijom primenom folijarnim putem. Za ovakve tvrdnje potrebno je sprovesti više istraživanja ali u svakom slučaju, prvo zalivanje korena predstavlja dobar momenat za primenu biostimulansa."

Redosled primene sredstava je takav da se na početku vegetacije uglavnom koriste proizvodi koji sadrže citokinine, zatim dolaze oni koji sadrže auksine i na kraju gibereline. Ovaj sled je u zavisnosti od fenofaze u kojoj se voće nalazi i ciklusa razvoja korena koji kod jagodastog voća počinje ranije i svoj prvi vrhunac najčešće dostiže u fazi punog cvetanja. Za folijarnu primenu su pogodniji kasniji tretmani kada biljke imaju veću zelenu masu i kada se biostimulatori više apsorbuju.

Takođe, postavlja se pitanje i stimulacije razvoja pojedinih organa biljke. Sav napor kod jagodastog voća treba da ide u cilju postizanja visokih prinosa praćenih vrhunskim kvalitetom ploda, kaže.

"Stoga, ako stimulišemo razvoj korena to je u cilju postizanja bolje apsorpcije vode i mineralnih materija i na posletku, stvaranja većih rezervi. Kada se stimuliše razvoj listova, to je u cilju poboljšanja odnosa listova i plodova. Opšti zaključak je da biljni stimulatori, bez obzira na koji deo biljke njima delujemo, podzemni ili nadzemni, trebaju da utiču na poboljšanje opšteg statusa biljke", objašnjava naš sagovornik i dodaje da pri tome treba imati u vidu i činjenicu da je hormonalni ciklus u njima drugačiji od ciklusa hranljivih materija, a samim tim je i metabolizam biljaka u određenom procentu teže kontrolisati i da zbog toga efekat primene fitohormona utiče na nepoželjne procese.

"Takođe, potrebno je uskladiti i ostale elemente proizvodnog procesa jer efekti primene najkvalitetnijih biostimulatora i đubriva izostaju ako izostane pravilno upravljanje navodnjavanjem i zbog toga biljke dovedu u stanje fiziološkog stresa", zaključuje dr Leposavić.