Da li se prirodni resursi Srbije mogu odbraniti peticijama?

Peticija - tradicionalan, relativno jednostavan, a obično efikasan oblik nenasilne borbe za društvene ciljeve, doživljava zvezdane trenutke upravo ove godine. Iz razloga ekološke svesti, lokalpatriotizma, solidarnosti, brige za ugrožene vrste i drugih razloga, peticije protiv mini hidroelektrana potpisalo je mnogo ljudi iz Srbije i inostranstva, a rezultat je da se mini hidroelektrane u mnogim opštinama Srbije - neće graditi.

Na pitanje, da li je moguće peticijama spasti prirodne resurse odgovor je nesumnjivo da, uz ispunjenje tri uslova:

• da peticiju potpiše dovoljan broj ljudi, kako bi je nadležni uzeli u razmatranje;
• da peticiju potpišu i oni od kojih zavisi očuvanje prirodnih staništa
• i da se stanovništvo, osim peticije, angažuje i u konkretnoj akciji. 

Ljudi su se okupljali, čuvali reke, sprečavali radove i sad Rakitska reka, Stara planina i druga područja neće imati mini hidroelektrane čime je zaustavljeno veliko negodovanje i protesti.

U Srbiji na stotine reka, rečica i potoka predstavljaju osnov ekosistema, ali, iako ovi vodotokovi mogu za čas da izazovu poplavu u slučaju jače kiše, ne raspolažu snagom, brzinom i količinom vode potrebnom da se pokrene turbina koja proizvodi struju.

Da li postoji rešenje za (ne)izgradnju MHE u Srbiji?  

Zato se hidroelektrane oduvek grade na 'jedrim', velikim vodama koje neće presušiti ako je leto sparno i koje građani ne mogu da zaraze sa nekoliko bačenih starih frižidera i traktorskih guma. Kako se svet okreće ekologiji, i hidroelektrane se zamenjuju vetroparkovima, solarnim panelima ili snagom morskih talasa.

Seča koja se ne zaustavlja

Iako ne možemo (osim peticijom) da utičemo na šumske požare u Sibiru, Brazilu ili Australiji, možemo ovde u Srbiji da zaustavimo masovnu seču drveća na sve većim površinama, od šuma na banatskoj obali Tise kod Sente i šumskih staništa na Fruškoj Gori pa do Braničeva i okoline Đerdapske klisure, čija je seča šuma dovela do poplava.

Peticija za zabranu seče šuma na Fruškoj gori nastavlja se do avgusta

Iz godine u godinu, mediji izveštavaju da seča nije zaustavljena. Danas je pre godinu dana istakao krucijalnu izjavu Gorana Čabradija:

"Srbija se mora odreći prakse da joj posečeno drvo više vredi (kao ogrev, drvna građa i slično) od živog drveta koje raste i obezbeđuje plod, hlad, a u svako doba kiseonik neophodan za opstanak planete i nas. Nekada je oko svakog naselja u Vojvodini bilo šume; sad, oko mnogih mesta nema više ni šta da se poseče. Prirodna staništa mnogih životinjskih i ptičijih vrsta nestala su sa nestankom šuma. Pre dvadesetak godina, stručnjaci su koristili izraz 'obešumljenost' i tom prilikom utvrdili da je obešumljenost Vojvodine ravna onoj u državama podsaharske Afrike".

Da li smo deo ekosistema ili njegova propast?

Slovenija je proglasila vodotokove osnovnim ljudskim pravom, dok je Novi Zeland otišao još dalje, dajući prirodnim resursima pravni subjektivitet. Drevni narodi celog sveta zvali su vodu 'sestrom', a drveće smatrali rodbinom. Dok na planetarnom nivou traje rasprava da li prirodna bogatstva pripadaju narodu, državi ili nekom trećem entitetu, treba imati na umu da svi prirodni resursi pripadaju - prirodi.

Priroda ne pregovara sa vrstama koje joj kvare ravnotežu i dovode u opasnost druge vrste. Možemo dakle da biramo - da budemo faktor održanja prirodnih resursa ili da nestanemo, i još da sami budemo krivi za to.