Ko bi sekao drvo, morao je prvo da ga umilostivi i ubedi da pođe s njim. Na drvo se bacala šaka žita, izgovarala se molitva ili neka druga obredna forma i tek tada bi odrasli muškarci, sa tri udarca sekirom, obarali mlado stablo i nežno ga nosili, na saonicama ili na rukama, do kuće.
Ko danas slavi Badnji dan, a sutra Božić, neka mu je na zdravlje i veselje. Sve neka ide na bolje. Kuće su u toku posta pred Božić pospremljene da sve sija, a najstariji običaji zadržali su se u selima kod poljoprivrednika. Na Badnje veče večera je posna, a na Božić stižu na sto najukusnija jela, prase, pečeno na različite načine, guska ili ćurka, kolači svih vrsta, voće, naročito jabuke.
Doći će i gosti, kako je red, nekad i preko snegova i iz drugih sela ili gradova, jer porodica se okuplja, to je ta svetlost zajedničkog praznika koja okuplja i one odavno zaposlene van poljoprivrede, čak i u inostranstvu. Uživaće celo domaćinstvo u starim običajima, pričaće se zaboravljene priče uz dobro vino i sveže domaće slatkiše. A u uglu jedan gost ćuti ali obavezno prisustvuje: ukrašeno drvo, bor, jela, smreka, ili, u zavisnosti od kraja i običaja, nešto sasvim drugo, obavezno zimzeleno, radi napretka, radosti i zdravlja.
Jer, kako su iglice zimzelenog drveta ostale verne svojim granama i nisu ih napustile kad je leto prošlo, takvi i mi ljudi treba da budemo, verni i po zimi i kad je leto onima koje volimo, objašnjavaju bolje upućeni.
Odakle taj običaj da gozbi za najveći praznik u zimskoj sezoni (bukvalno i stvarno) prisustvuje drvo? Neizostavno je važno, ne mogu da ga zamene razni "aranžmani" ili, daleko bilo, plastična imitacija. Treba da bude pravo, sa iglicama koje sijaju i mirišu na smolu dajući čitavom okupljanju svečanu atmosferu. Može da bude ukrašeno po želji, ali mora da se nabavi blagovremeno i smesti na dobro vidljivo mesto. Mora, ukratko, da se vidi kako je domaćin ranom zorom, možda i po snegu, otišao da nabavi drvo na pijaci ili, u stara vremena, poseče u šumi.
Kult drveta kao počasnog gosta na proslavi veoma je star, tako da ni etnolozi ne mogu da mu uđu u trag, a postoji kod svih naroda koji u svom okruženju imaju bilo kakvo drveće. Negde palma, negde maslina, lovor, u hladnijem delu sveta zimzelene forme, naročito jela i neke vrste borova koji u ovom delu godine stižu u domove u gradovima, a naročito u selima.
Prema drvetu se postupalo sa najvećim poštovanjem. Ko bi sekao drvo, morao je prvo da ga umilostivi i ubedi da pođe s njim. Na drvo se bacala šaka žita, izgovarala se molitva ili neka druga obredna forma i tek tada bi odrasli muškarci, sa tri udarca sekirom, obarali mlado stablo i nežno ga nosili, na saonicama ili na rukama, do kuće. Tamo bi ih ukućani dočekali baš kao da dovode gosta, a obično bi izišli celoj ekipi u susret na kapiju ili ispred nje. Drvo bi bilo smešteno u blizini trpeze, na počasnom mestu, ukrašeno plodovima (pravim) i vunom, koju su tek kasnije zamenili "kupovni" ukrasi.
Top 10 ideja - kako iskoristiti Božićno drvo posle praznika?
Do tada su poljoprivredne porodice pravile ukrase u domaćoj režiji, tokom dugih zimskih večeri, u okviru priprema za praznik. Osobito su cenjeni radovi subotičkih slamarki, ali, sve što se u kući napravi za ukras koji ide na jelku, dobrodošlo je. Od hartije, slame, kukuruzne ljuštike, čokanjica i tikvica siromašnije porodice su pravile zvezdice, anđele, girlande, da bi tek mnogo kasnije, u drugoj polovini dvadesetog veka, ukrasi "iz radnje" postali potpuno dostupni i nastavili do danas da se takmiče u sjaju i svetlucanju.
Posle, kad praznik prođe i zimzelen počne da gubi iglice u zatvorenom prostoru, ukrasi idu nazad u kutije, a drvo u peć - i dalje sa najvećim poštovanjem.
Tagovi
Autorka
