Srpski seljak: Nekada "rob" plemićima, danas - institucijama

S jedne strane, digitalizacija je stigla i u najmanja mesta u Srbiji, sa druge - još mnoga uverenja i rešenja poljoprivrednici mogu da pribave samo sa dokumentacijom koja uključuje potpis i pečat kao u "stara dobra vremena" kad se pisalo perom i mastilom, a "papiri" moraju da budu original, tek ponegde se "priznaje" overena fotokopija (overena kod notara, uz obaveznu taksu). Po tradiciji, poljoprivrednici nerado zalaze u "institucije sistema" jer tamo mora da se čeka pred šalterom ili kancelarijom.

U selima postoje mesne kancelarije i matičari, međutim, mnoga dokumenta se ne dobijaju onlajn, nego treba otići (otputovati) u najbliži grad gde se institucije i njihove evidencije nalaze, nekad i ceo dan da se izgubi, što niko ne voli. "Treba vam još jedan papir" još uvek je praksa pred mnogim šalterima, bez obzira da li poljoprivrednik reguliše zdravstveno ili penzijsko osiguranje, traži uverenje da se protiv njega ne vodi postupak pred sudom i još mnogo stvari na koje po pravilu niko i ne misli dok mu ne zatrebaju.

Na telefon tražene institucije ponekad se niko ne javlja, uz objašnjenje "sve imate na našem sajtu". A ako nema struje, nema ni interneta, pa kako onda iko da poseti sajt i na njemu potraži podatke i dokumente koji mu trebaju? Zauzvrat, ako poljoprivrednik nije platio taksu, porez, nešto treće - opomena stiže brzom brzinom, ne treba joj ni struja ni internet. 

Tretman seljaka u institucijama

Pojava da se poljoprivrednik obraća institucijama relativno je nova, ustalila se tek u 19. veku, jer do tada su seljaci bili - kmetovi, što znači da su pripadali manastiru ili plemiću vlasniku zemlje, otprilike kao plug kojim se ore zemlja. Slobodan seljak, koji proizvodi za tržište i sam odlučuje šta će da proizvede i gde da proda pojavio se kao nova društvena snaga i neminovno se suočio sa sudovima, opštinama, katastrom, advokatima i šalterima iza kojih čuje "treba vam još jedan papir".

Zakupila državnu zemlju kao nosilac gazdinstva, kao član ne može da je prijavi za subvencije?

U to doba, pa i mnogo kasnije, bilo je sasvim uobičajeno da se poljoprivrednik vozi u grad u svom najboljem odelu, obučen kao da ide na svadbu ili praznik, da pred ulazom u banku ili opštinu dugo "glanca" obuću, da se najponiznije obraća vrataru, samo da bi rešio neko svoje pravo ili potrebu. Zauzvrat, događalo se da ga portir i službenici onako neprijateljski zagledaju, da ga "šetaju" od šaltera do šaltera, od vrata do vrata, a događalo se i da ne obavi posao zbog koga je uopšte i došao iz svog sela, izlažući se troškovima i naporima puta.

Pisci realisti i komediografi, prvenstveno Branislav Nušić, opisali su ovakav tretman poljoprivrednika u obrenovićevskoj Srbiji, premda ni generacijama kasnije taj tretman nije bio mnogo bolji. 

Ima i izuzetaka

Izuzetak su naravno bili imućni zemljoposednici. Đorđe Đoka Radak (1823. -1906.), vlasnik mnogih lanaca zemlje u okolini Kikinde, 20 kuća u Kikindi i stanova u Beogradu, pravnik, prevodilac, političar i pesnik u pokušaju, autor čitavih almanaha punih saveta za vođenje domaćinstva i gazdinstva, ostao je upamćen kao čovek pred kojim službenici, od najmlađeg pisara pa do predsednika opštine, ustaju na noge i stoje "mirno".

Preke naravi, "nezgodan", sklon da se posvađa za sitnicu, borio se svim snagama da škole dobiju grejanje, deca užinu, učitelji platu a poslužitelji u javnim ustanovama pristojne čizme, kabanicu i sredstva za rad. Ostalo je zabeleženo u izjavama savremenika i u Radakovoj prepisci, da je mrzeo nerad, nered, "muljanje" i nepravdu, a naročito je prezirao činovnike koji dopuštaju da klijent dugo čeka, pominjući neumorno svoja iskustva iz Beča, Pešte, Temišvara, Herkulanuma i drugih mesta kuda su ga poslovi vodili.

"Vode Vojvodine" odgovorile: Zašto neko i dalje duguje za naknadu za odvodnjavanje?

Ogroman imetak ostavio je "svom narodu", namenjen pre svega školovanju i zbrinjavanju siromašne dece. Do 1914. godine i Prvog svetskog rata - sav novac iz ostavljenih fondova nestao je netragom. Ali, i u ta davna vremena, svi koji su ikad seli za radni sto ili šalter u nekoj od javnih ustanova dobro su znali da je imućni poljoprivrednik svojim prilogom izgradio tu ustanovu i obezbedio peć, ogrev i stolove. 

A kako je kod vas? Gde vam je najteže da čekate?