Stanko Nekić

Stanko Nekić

ĐUBRENJE POVRTARSKIH KULTURA.

Stajnjak povrtarske kulture zahtevaju različito. U prvu grupu spadaju povrtarske kulture direktno đubrene stajnjakom prilikom osnovne obrade zemljišta. U drugu grupu spadaju povrtarske kulture, koje iskorišćavaju stajnjak pod predhodni usev. Treća grupa povrtarskih kultura ne reaguje dobro na đubrenje stajnjakom, te se stajnjak izostavlja u njihovom đubrenju. Inače, stajnjak sadrži i azot, koji biljkama stoji na raspolaganju. Da se azot (N) iz stajnjaka ne bi izgubio volatizacijom (isparavanjem), potrebno je odmah po raznošenju stajnjaka na površini zemljišta koje se đubri, zaorati isti. Nikako se ne sme stajnjak razvoziti i rasuti u gomille i čekati njegovo zaoravanje, što je najveća greška. U protivnom gubici azota su veliki, do praktično 100 % u zavisnosti od vremena koji prođe od iznošenja stajnjaka do njegovog zaoravanja.
***Smatra se da bi u zemljištu bilo potrebno 0,10 - 0,20 % ukupnog azota, a procenat azota se dobija kada se procenat humusa u zemljištu podeli brojem 20. Pri pH vrednosti zemljišta 4,0 - 5,5, procenta humusa 2 - 4 % i utvrđenog ukupnog azota 0,1 - 0,2 %, u zemljište bi trebalo vratiti prilikom normiranja đubriva 90 - 100 % N, pri pH vrednosti zemljišta u nKCL 5,6 - 8,0 vratiti 80 - 90 % od iznetog azota, dok pri pH 5,6 - 8,0 i sadržaju do 2 % humusa vratiti 100 % N od iznošenja. U povrtarskoj proizvodnji sadržaj azota (N) 0,1 - 0,2 % predstavlja dobru snabdevenost zemljišta ovim elementom. Ukoliko ima više od 0,2 % azota (N), zemljište je odlično snabdeveno, ali to zavisi i od potreba pojedinih povrtarskih kultura za ovim elementom (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
Podela zemljišta prema sadržaju humusa: < 2 % slabo humusna zemljišta, 3 - 5 % dovoljno humusna zemljišta, 5 - 10 % humusna zemljišta i 15 - 30 % prehumusna zemljišta.
Veliki je problem što naša zemljišta, uglavnom sadrže kiseli humus, a ne blagi, što se delimično može popraviti kalcizacijom zemljišta (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
***Stajnjak se iskorišćava u zemljištu 3 godine (prve godine 50 %, druge godine 30 % i treće godine 20 %), mada pojedini autori navode da se stajnjak i četvrte godine iskorišćava. Prosečan hemijski sastav stajnjaka u pogledu sadržaja NPK hraniva i organske materije je sledeći: N = 0,5 %, P2O5 = 0,25 %, K2O = 0,6 %, dok Ca2+ 0,54 % i Mg2+ 0,18 %, organske materije = 20 %. Prilikom određivanja normi NPK hraniva za đubrenje treba uzeti u obzir i količinu stajnjaka koja se unosi u zemljište, a prema prosečnom sadržaju hraniva u njemu.
Za đubrenje zemljišta, u povrtarskoj proizvodnji poželjno je koristiti organska đubriva, među kojima stajnjak ima najznačajniju ulogu, s obzirom da farmeri uzgajaju različite vrste stoke. S toga, biće reči o goveđem stajnjaku, koga naše farme imaju u relativno dovoljnim količinama za đubrenje.
Potrebno je koristiti poluzgoreli i zgoreli stajnjak - kao najbolje rešenje. Poluzgoreli stajnjak može se koristiti za osnovno đubrenje u jesen sa oranjem, za kulture koje se sade u proleće.
Ukoliko se stajnjak unosi neposredno pre setve ili sadnje treba koristiti dobro zgoreli stajnjak.
Prilikom obračuna ukupnih količina đubriva treba uzeti u obzir i sadržaj hraniva iz stajnjaka, kao organskog đubriva. Taj prosek hranljivih materija sam već naveo i on iznosi: N = 0,5 %, P2O5 = 0,25 %, K2O = 0,6 %, dok Ca2+ 0,54 % i Mg2+ 0,18 %, organske materije = 20 %.
Na srednje teškom zemljištu goveđi stajnjak se iskorišćava 4 godine i to:
I godine 50 %, II godine 35 %, III godine 10 % i IV godine 5 %.
Ovi procenti iskorišćavanja stajnjaka neophodni su prilikom obračuna ukupnih količina đubriva. Uzima se u obzir količina stajnjaka po hektaru, njegovo iskorišćavanje po godinama u osnovnim hranljivim materijama N:P:K (azot:fosfor:kalijum) i njihovo oduzimanje od količine hraniva za dati prinos.
Nakon toga, uzima se u obzir mineralizaciona sposobnost zemljišta, odnosno mineralizacija žetvenih ostataka, kojom prilikom u proseku se mineralizuje druga organska i žetvena materija u proseku 30 - 50 kg azota (N), te količinu potrebnog azota umanjiti za još 40 kg.

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

ĐUBRENJE POVRTARSKIH KULTURA.
 
 Stajnjak povrtarske kulture zahtevaju različito. U prvu grupu spadaju povrtarske kulture direktno đubrene stajnjakom prilikom osnovne obrade zemljišta. U drugu grupu spadaju povrtarske kulture, koje iskorišćavaju stajnjak pod predhodni usev. Treća grupa povrtarskih kultura ne reaguje dobro na đubrenje stajnjakom, te se stajnjak izostavlja u njihovom đubrenju. Inače, stajnjak sadrži i azot, koji biljkama stoji na raspolaganju. Da se azot (N) iz stajnjaka ne bi izgubio volatizacijom (isparavanjem), potrebno je odmah po raznošenju stajnjaka na površini zemljišta koje se đubri, zaorati isti. Nikako se ne sme stajnjak razvoziti i rasuti u gomille i čekati njegovo zaoravanje, što je najveća greška. U protivnom gubici azota su veliki, do praktično 100 % u zavisnosti od vremena koji prođe od iznošenja stajnjaka do njegovog zaoravanja.
 ***Smatra se da bi u zemljištu bilo potrebno 0,10 - 0,20 % ukupnog azota, a procenat azota se dobija kada se procenat humusa u zemljištu podeli brojem 20. Pri pH vrednosti zemljišta 4,0 - 5,5, procenta humusa 2 - 4 % i utvrđenog ukupnog azota 0,1 - 0,2 %, u zemljište bi trebalo vratiti prilikom normiranja đubriva 90 - 100 % N, pri pH vrednosti zemljišta u nKCL 5,6 - 8,0 vratiti 80 - 90 % od iznetog azota, dok pri pH 5,6 - 8,0 i sadržaju do 2 % humusa vratiti 100 % N od iznošenja. U povrtarskoj proizvodnji sadržaj azota (N) 0,1 - 0,2 % predstavlja dobru snabdevenost zemljišta ovim elementom. Ukoliko ima više od 0,2 % azota (N), zemljište je odlično snabdeveno, ali to zavisi i od potreba pojedinih povrtarskih kultura za ovim elementom (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
 Podela zemljišta prema sadržaju humusa: < 2 % slabo humusna zemljišta, 3 - 5 % dovoljno humusna zemljišta, 5 - 10 % humusna zemljišta i 15 - 30 % prehumusna zemljišta.
 Veliki je problem što naša zemljišta, uglavnom sadrže kiseli humus, a ne blagi, što se delimično može popraviti kalcizacijom zemljišta (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
 ***Stajnjak se iskorišćava u zemljištu 3 godine (prve godine 50 %, druge godine 30 % i treće godine 20 %), mada pojedini autori navode da se stajnjak i četvrte godine iskorišćava. Prosečan hemijski sastav stajnjaka u pogledu sadržaja NPK hraniva i organske materije je sledeći: N = 0,5 %, P2O5 = 0,25 %, K2O = 0,6 %, dok Ca2+ 0,54 % i Mg2+ 0,18 %, organske materije = 20 %. Prilikom određivanja normi NPK hraniva za đubrenje treba uzeti u obzir i količinu stajnjaka koja se unosi u zemljište, a prema prosečnom sadržaju hraniva u njemu.
 Za đubrenje zemljišta, u povrtarskoj proizvodnji poželjno je koristiti organska đubriva, među kojima stajnjak ima najznačajniju ulogu, s obzirom da farmeri uzgajaju različite vrste stoke. S toga, biće reči o goveđem stajnjaku, koga naše farme imaju u relativno dovoljnim količinama za đubrenje.
 Potrebno je koristiti poluzgoreli i zgoreli stajnjak - kao najbolje rešenje. Poluzgoreli stajnjak može se koristiti za osnovno đubrenje u jesen sa oranjem, za kulture koje se sade u proleće.
 Ukoliko se stajnjak unosi neposredno pre setve ili sadnje treba koristiti dobro zgoreli stajnjak.
 Prilikom obračuna ukupnih količina đubriva treba uzeti u obzir i sadržaj hraniva iz stajnjaka, kao organskog đubriva. Taj prosek hranljivih materija sam već naveo i on iznosi: N = 0,5 %, P2O5 = 0,25 %, K2O = 0,6 %, dok Ca2+ 0,54 % i Mg2+ 0,18 %, organske materije = 20 %.
 Na srednje teškom zemljištu goveđi stajnjak se iskorišćava 4 godine i to:
 I godine 50 %, II godine 35 %, III godine 10 % i IV godine 5 %.
 Ovi procenti iskorišćavanja stajnjaka neophodni su prilikom obračuna ukupnih količina đubriva. Uzima se u obzir količina stajnjaka po hektaru, njegovo iskorišćavanje po godinama u osnovnim hranljivim materijama N:P:K (azot:fosfor:kalijum) i njihovo oduzimanje od količine hraniva za dati prinos.
 Nakon toga, uzima se u obzir mineralizaciona sposobnost zemljišta, odnosno mineralizacija žetvenih ostataka, kojom prilikom u proseku se mineralizuje druga organska i žetvena materija u proseku 30 - 50 kg azota (N), te količinu potrebnog azota umanjiti za još 40 kg.
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 dan

ĐUBRENJE RATARSKIH I KRMNIH USEVA.

NAZNAKE U VEZI ĐUBRENJA I ODREĐIVANJE NORMI ĐUBRIVA ZA NJIVSKE USEVE:
* za ratarske i krmne useve označene zvezdicom, uz upotrebu 20-30 t/ha stajnjaka (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
Smatra se da bi u zemljištu bilo potrebno 0,10 - 0,20 % ukupnog azota, a procenat azota se dobija kada se procenat humusa u zemljištu podeli brojem 20. Pri pH vrednosti zemljišta 4,0 - 5,5, procenta humusa 2 - 4 % i utvrđenog ukupnog azota 0,1 - 0,2 %, u zemljište bi trebalo vratiti prilikom normiranja đubriva 90 - 100 % N, pri pH vrednosti zemljišta u nKCL 5,6 - 8,0 vratiti 80 - 90 % od iznetog azota, dok pri pH 5,6 - 8,0 i sadržaju do 2 % humusa vratiti 100 % N od iznošenja.
Veliki je problem što naša zemljišta, uglavnom sadrže kiseli humus, a ne blagi, što se delimično može popraviti kalcizacijom zemljišta.
Podrazumeva se da primena podataka iz napred navedenih tabela (1 i 2), moguće je jedino uz prethodnu agrohemijsku analizu zemljišta. Za osnovno đubrenje ratarskih i krmnih kultura (pred oranje), a u zavisnosti od kulture koriste se sledeće kombinacije kompleksnih mineralnih đubriva: 7:14:21, 8:16:24, 8:24:16, 8:21:21, 5:15:30, 10:30:20; Za predsetveno đubrenje ratarskih i krmnih kultura (pred tanjiranje), a u zavisnosti od kulture koriste se sledeća mineralna đubriva: KAN (N 27 %), UREA (N 46 %), SAN (N 33 %), MAP (12:52:0), DAP (18:46:0), 15:15:15; Đubrenje sa prve tri vrste mineralnih đubriva treba da prati 60 kg kalcijum karbonata (CaCO3), da bi se održala pH vrednost zemljišta kao pre đubrenja;
Za prihranu ratarskih i krmnih kultura, a u zavisnosti od kulture, koriste se sledeća mineralna đubriva: KAN (N 27 %), UREA (N 46 %), AN (N 33-35 %), SAN (N 33 %), folijarno đubrivo Vuxal i mikrobiološko đubrivo Slavol.
Voditi računa da su sva klasična azotna đubriva fiziološki kisela, naročito Urea, te na kiselim zemljištima upotrebljavati KAN, koji u sebi ima Ca (kalcijum), koji donekle onemogućava novo zakišeljavanje zemljišta. Osim toga, voditi računa o azotnom đubrivu - AN koje je vrlo higroskopno, što otežava njegovu primenu, a u dodiru sa nekim od pogonskih goriva može dovesti do eksplozije (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
Sequstrene 138 Fe može se jednokratno pre setve ratarskih useva rasturiti 20 do 25 kg/ha granula i uneti u zemljište najbolje setvospremačem. Moguća je i primena, usled pojave hloroze lišća, folijarno - 0,2 %. Ukoliko navodnjavamo useve, ubacivanjem rastvora granula u fertilizatore, koncentracija primene je 0,1 %.

UZIMANJE PROSEČNIH UZORAKA ZA POTREBE AGROHEMIJSKE ANALIZE ZEMLJIŠTA I ĐUBRENJA

Da bi se ustanovilo delovanje različitih sistema đubrenja i obrade zemljišta, odnosno da bi se ispitao sadržaj hraniva, humusa i reakcija zemljišta (pH) i na osnovu toga odredile potrebne doze i vrste đubriva uzimaju se tzv. prosečni uzorci. Uzimanje prosečnih uzoraka vršimo i u svrhu kontrole plodnosti zemljišta.
Prosečan uzorak zemljišta se sastoji od 20 - 25 malih pojedinačnih uzoraka, ravnomerno raspoređenih preko cele istraživane parcele.
Uzimanje uzoraka se obavlja dijagonalno ili cik – cak po putanji zamišljenog slova W, koje pokriva celu površinu. Uzorci, gde se uzima zemljište, ne smeju biti u depresijama, uz rub parcele ili tamo gde je neravnomerno razbacano veštačko đubrivo. Za ratarske kulture uzimaju se uzorci do 30 cm dubine, a za višegodišnje kulture i kulture koje se dublje zakorenjuju (lucerka i dr.) od 0 do 30 i od 30 do 60 cm dubine (na dve dubine). Uzorci se uzimaju u PVC vrećicu. Iskopa se jama tako da se ašovom sa jedne strane uspravno može zarezati sloj debljine 2 – 4 cm, dubine 0 do 30 cm, izvadi se, te se nožem skine zemlja sa svake strane ašova, tako da po sredini ašova ostane sloj zemlje (traka) širine 3 do 5 cm. Taj se sloj stavlja u PVC vrećicu, a kada se uzme dovoljan broj uzoraka (20 - 25) zemlja se dobro promeša i zatim izdvoji pola do jedan kilogram zemlje koji se daje na analizu zemljišta. Na isti se način uzima i uzorak sloja iz dubine od 30 – 60 cm. Uzorci (20 - 25) sa dubine od 0 do 30 i 30 do 60 cm, čine dva prosečna uzorka, težine oko 1/2 do 1 kg i uzimaju se kako je rečeno - za višegodišnje kulture i lucerku.
Ako parcela ima 10 i više hektara postupa se tako da se pojedinačni uzorci uzimaju sa manjih površina (oko 0,5 ha), gde se ova mreža malih uzoraka postavi tako da na površinu od oko 10 ha dođe po jedan prosečan uzorak, težine oko 1/2 do 1 kg. Na malim parcelama, dovoljno je uzeti i 9 pojedinačnih uzoraka po sistemu zamišljenog slova W koji čine jedan prosečan uzorak.
Prilikom uzimanja uzoraka potrebno je voditi računa da se uvek radi sa čistim ašovom, tako da na njemu nema zadržane zemlje od prethodno uzetog uzorka.
Ukoliko se raspolaže sa sondom za uzorke, postupak je mnogo jednostavniji i brži. Naime, sa sondom se upravo uzima onolika količina pojedinačne probe zemljišta koliko je potrebno.
Najpodesnije vreme za uzimanje uzoraka je interval posle žetve (berbe), pa do momenta dok se ne izvrši prvo đubrenje. Cilj je da uzorci dođu u laboratoriju u istom stanju u kakvom smo ih poslali sa terena (pakovanje u plastične vreće i dr.).
U vrećici sa prosečnim uzorkom se na kraju stavlja poseban komadić papira (numerička karta), na kome su grafitnom olovkom napisani podaci o uzorku (ime i prezime vlasnika parcele, adresa, broj telefona, katastarska opština, potes - zvano mesto, katastarska parcela (broj), površina parcele, klasa, kultura, dubina sa koje je uzet uzorak, eventualna tipska pripadnost zemljišta, da li se upotrebljava stajnjak i količina, vrsta kulture koja će se gajiti i dr.). (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014.).

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

ĐUBRENJE RATARSKIH I KRMNIH USEVA.
 
 NAZNAKE U VEZI ĐUBRENJA I ODREĐIVANJE NORMI ĐUBRIVA ZA NJIVSKE USEVE:
 * za ratarske i krmne useve označene zvezdicom, uz upotrebu 20-30 t/ha stajnjaka (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
 Smatra se da bi u zemljištu bilo potrebno 0,10 - 0,20 % ukupnog azota, a procenat azota se dobija kada se procenat humusa u zemljištu podeli brojem 20. Pri pH vrednosti zemljišta 4,0 - 5,5, procenta humusa 2 - 4 % i utvrđenog ukupnog azota 0,1 - 0,2 %, u zemljište bi trebalo vratiti prilikom normiranja đubriva 90 - 100 % N, pri pH vrednosti zemljišta u nKCL 5,6 - 8,0 vratiti 80 - 90 % od iznetog azota, dok pri pH 5,6 - 8,0 i sadržaju do 2 % humusa vratiti 100 % N od iznošenja.
 Veliki je problem što naša zemljišta, uglavnom sadrže kiseli humus, a ne blagi, što se delimično može popraviti kalcizacijom zemljišta.
 Podrazumeva se da primena podataka iz napred navedenih tabela (1 i 2), moguće je jedino uz prethodnu agrohemijsku analizu zemljišta. Za osnovno đubrenje ratarskih i krmnih kultura (pred oranje), a u zavisnosti od kulture koriste se sledeće kombinacije kompleksnih mineralnih đubriva: 7:14:21, 8:16:24, 8:24:16, 8:21:21, 5:15:30, 10:30:20; Za predsetveno đubrenje ratarskih i krmnih kultura (pred tanjiranje), a u zavisnosti od kulture koriste se sledeća mineralna đubriva: KAN (N 27 %), UREA (N 46 %), SAN (N 33 %), MAP (12:52:0), DAP (18:46:0), 15:15:15; Đubrenje sa prve tri vrste mineralnih đubriva treba da prati 60 kg kalcijum karbonata (CaCO3), da bi se održala pH vrednost zemljišta kao pre đubrenja;
 Za prihranu ratarskih i krmnih kultura, a u zavisnosti od kulture, koriste se sledeća mineralna đubriva: KAN (N 27 %), UREA (N 46 %), AN (N 33-35 %), SAN (N 33 %), folijarno đubrivo Vuxal i mikrobiološko đubrivo Slavol.
 Voditi računa da su sva klasična azotna đubriva fiziološki kisela, naročito Urea, te na kiselim zemljištima upotrebljavati KAN, koji u sebi ima Ca (kalcijum), koji donekle onemogućava novo zakišeljavanje zemljišta. Osim toga, voditi računa o azotnom đubrivu - AN koje je vrlo higroskopno, što otežava njegovu primenu, a u dodiru sa nekim od pogonskih goriva može dovesti do eksplozije (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2015.).
 Sequstrene 138 Fe može se jednokratno pre setve ratarskih useva rasturiti 20 do 25 kg/ha granula i uneti u zemljište najbolje setvospremačem. Moguća je i primena, usled pojave hloroze lišća, folijarno - 0,2 %. Ukoliko navodnjavamo useve, ubacivanjem rastvora granula u fertilizatore, koncentracija primene je 0,1 %.
 
 UZIMANJE PROSEČNIH UZORAKA ZA POTREBE AGROHEMIJSKE ANALIZE ZEMLJIŠTA I ĐUBRENJA
 
 Da bi se ustanovilo delovanje različitih sistema đubrenja i obrade zemljišta, odnosno da bi se ispitao sadržaj hraniva, humusa i reakcija zemljišta (pH) i na osnovu toga odredile potrebne doze i vrste đubriva uzimaju se tzv. prosečni uzorci. Uzimanje prosečnih uzoraka vršimo i u svrhu kontrole plodnosti zemljišta.
 Prosečan uzorak zemljišta se sastoji od 20 - 25 malih pojedinačnih uzoraka, ravnomerno raspoređenih preko cele istraživane parcele.
 Uzimanje uzoraka se obavlja dijagonalno ili cik – cak po putanji zamišljenog slova W, koje pokriva celu površinu. Uzorci, gde se uzima zemljište, ne smeju biti u depresijama, uz rub parcele ili tamo gde je neravnomerno razbacano veštačko đubrivo. Za ratarske kulture uzimaju se uzorci do 30 cm dubine, a za višegodišnje kulture i kulture koje se dublje zakorenjuju (lucerka i dr.) od 0 do 30 i od 30 do 60 cm dubine (na dve dubine). Uzorci se uzimaju u PVC vrećicu. Iskopa se jama tako da se ašovom sa jedne strane uspravno može zarezati sloj debljine 2 – 4 cm, dubine 0 do 30 cm, izvadi se, te se nožem skine zemlja sa svake strane ašova, tako da po sredini ašova ostane sloj zemlje (traka) širine 3 do 5 cm. Taj se sloj stavlja u PVC vrećicu, a kada se uzme dovoljan broj uzoraka (20 - 25) zemlja se dobro promeša i zatim izdvoji pola do jedan kilogram zemlje koji se daje na analizu zemljišta. Na isti se način uzima i uzorak sloja iz dubine od 30 – 60 cm. Uzorci (20 - 25) sa dubine od 0 do 30 i 30 do 60 cm, čine dva prosečna uzorka, težine oko 1/2 do 1 kg i uzimaju se kako je rečeno - za višegodišnje kulture i lucerku. 
 Ako parcela ima 10 i više hektara postupa se tako da se pojedinačni uzorci uzimaju sa manjih površina (oko 0,5 ha), gde se ova mreža malih uzoraka postavi tako da na površinu od oko 10 ha dođe po jedan prosečan uzorak, težine oko 1/2 do 1 kg. Na malim parcelama, dovoljno je uzeti i 9 pojedinačnih uzoraka po sistemu zamišljenog slova W koji čine jedan prosečan uzorak.
 Prilikom uzimanja uzoraka potrebno je voditi računa da se uvek radi sa čistim ašovom, tako da na njemu nema zadržane zemlje od prethodno uzetog uzorka.
 Ukoliko se raspolaže sa sondom za uzorke, postupak je mnogo jednostavniji i brži. Naime, sa sondom se upravo uzima onolika količina pojedinačne probe zemljišta koliko je potrebno.
 Najpodesnije vreme za uzimanje uzoraka je interval posle žetve (berbe), pa do momenta dok se ne izvrši prvo đubrenje. Cilj je da uzorci dođu u laboratoriju u istom stanju u kakvom smo ih poslali sa terena (pakovanje u plastične vreće i dr.).
 U vrećici sa prosečnim uzorkom se na kraju stavlja poseban komadić papira (numerička karta), na kome su grafitnom olovkom napisani podaci o uzorku (ime i prezime vlasnika parcele, adresa, broj telefona, katastarska opština, potes - zvano mesto, katastarska parcela (broj), površina parcele, klasa, kultura, dubina sa koje je uzet uzorak, eventualna tipska pripadnost zemljišta, da li se upotrebljava stajnjak i količina, vrsta kulture koja će se gajiti i dr.). (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014.).
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 dan

REZIDBA VOĆAKA STRADALIH OD ZIMSKIH MRAZEVA.

U pojedinim godinama, kao što je 2012. godina, temperature padaju čak i do - 30 0C. Različite voćne vrste različito reaguju na takve temperature, tako da šljiva može izdržati i do - 30 0C, a jabuka i do - 35 0C. Međutim, to dosta zavisi i od pripremljenosti voćaka za zimu, misleći na stanje ishranjenosti i ekološke faktore.
Jedno je ipak zajedničko za većinu listopadnih voćnih vrsta, a to je da mogu podneti niske temperature u fazi dubokog (biološkog) zimskog mirovanja oko - 20 0C. 2012. godina je izuzetna, pa na voćkama u Srbiji je svakako bilo prisutno jako stradanje od zimskih hladnoća, odnosno hladnog talasa, koji je zahvatio čitavu Evropu. Na voćkama, koje će preživeti hladnoću, ostaju manja ili veća oštećenja, zavisno od voćne vrste, njene pripremljenosti za zimu, položaja i drugih činilaca od kojih zavisi otpornost voćaka na izmrzavanje.
Voćkama, stradalim od hladnoće, možemo pomoći kao prvo utvrđivanjem koji su delovi krune stradali i kolika je šteta. To ćemo uraditi na taj način, da na tanjim granama zasečemo uzdužno koru na više mesta voćarskim nožem i ako je ispod kore kambijum i drvo uobičajene boje i izgleda, možemo biti sigurni da je voćka neoštećena. Ako je tkivo ispod kore smeđe boje i izgleda suvo, došlo je do izmrzavanja na tom mestu (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2012). Sa utvrđivanjem oštećenja od hladnoće i rezidbom ne treba žuriti, nego sačekati početak kretanja vegetacije da se vidi odakle sa voćke počinju izbijati mladari. Sigurno će biti dosta jednogodišnjih grančica, čiji su vegetativni pupoljci stradali, jer su one manje otporne od debljih grana. Tada mladari rastu iz adventivnih i latentnih pupoljaka na starijim granama, ali biće i mladara iz vegetativnih pupoljaka iz jednogodišnjih grančica, koje nisu stradale od hladnoće. Grane, na kojima nema ni jednog mladara, mogu se odstraniti do mesta odakle izrastaju novi mladari. Ne treba paziti na uzgojni oblik, niti na lep izgled, jer se voćka mora spasiti.
Nakon toga treba pomno pratiti rast voćke i proveravati postoje li mladari, koji znatno zaostaju u rastu i izgledaju uvenulo. Primete li se takve grane, treba ih odstraniti sve do mesta gde se zarezivanjem kore utvrdi da je tkivo ispod nje zdravo. Mladari, koji se nalaze na oštećenim mestima, sigurno će se osušiti jer ne dobijaju potrebne hranljive materije iz korena. Ukoliko hladnoća znatno uništi voćku, jedino rešenje je njeno krčenje i sadnja nove voćke.
Sve mladare treba ostaviti da slobodno rastu, kako bi se kruna što pre obnovila. Neizostavno je đubrenje azotnim đubrivom na početku vegetacije i krajem aprila iz napred navedenog razloga.
U sledeće dve do tri godine, postupnim se izborom najpovoljnijih grana i umerenim proređivanjem grana obnavlja kruna voćaka. Kasnije se rezidba obavlja na uobičajen način.
Ako je voćka manje oštećena, obnavlja se samo manji deo krune ili pojedini delovi grana. Rezidba se tada gotovo ne razlikuje od redovne. Obnavljaju se samo stradali delovi krune voćke, a na neoštećenim delovima obavlja uobičajena rezidba.
Takođe, rezidbi treba da prethodi ocena izmrzavanja pupoljaka. U zasadima u kojima su izmrzavanja veća, ne preporučuje se rezidba pre cvetanja, kako bi se sačuvao sav rodni potencijal (Dr Zoran Keserović, 2010.).

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

REZIDBA VOĆAKA STRADALIH OD ZIMSKIH MRAZEVA.
 
 U pojedinim godinama, kao što je 2012. godina, temperature padaju čak i do - 30 0C. Različite voćne vrste različito reaguju na takve temperature, tako da šljiva može izdržati i do - 30 0C, a jabuka i do - 35 0C. Međutim, to dosta zavisi i od pripremljenosti voćaka za zimu, misleći na stanje ishranjenosti i ekološke faktore.
 Jedno je ipak zajedničko za većinu listopadnih voćnih vrsta, a to je da mogu podneti niske temperature u fazi dubokog (biološkog) zimskog mirovanja oko - 20 0C. 2012. godina je izuzetna, pa na voćkama u Srbiji je svakako bilo prisutno jako stradanje od zimskih hladnoća, odnosno hladnog talasa, koji je zahvatio čitavu Evropu. Na voćkama, koje će preživeti hladnoću, ostaju manja ili veća oštećenja, zavisno od voćne vrste, njene pripremljenosti za zimu, položaja i drugih činilaca od kojih zavisi otpornost voćaka na izmrzavanje.
 Voćkama, stradalim od hladnoće, možemo pomoći kao prvo utvrđivanjem koji su delovi krune stradali i kolika je šteta. To ćemo uraditi na taj način, da na tanjim granama zasečemo uzdužno koru na više mesta voćarskim nožem i ako je ispod kore kambijum i drvo uobičajene boje i izgleda, možemo biti sigurni da je voćka neoštećena. Ako je tkivo ispod kore smeđe boje i izgleda suvo, došlo je do izmrzavanja na tom mestu (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2012). Sa utvrđivanjem oštećenja od hladnoće i rezidbom ne treba žuriti, nego sačekati početak kretanja vegetacije da se vidi odakle sa voćke počinju izbijati mladari. Sigurno će biti dosta jednogodišnjih grančica, čiji su vegetativni pupoljci stradali, jer su one manje otporne od debljih grana. Tada mladari rastu iz adventivnih i latentnih pupoljaka na starijim granama, ali biće i mladara iz vegetativnih pupoljaka iz jednogodišnjih grančica, koje nisu stradale od hladnoće. Grane, na kojima nema ni jednog mladara, mogu se odstraniti do mesta odakle izrastaju novi mladari. Ne treba paziti na uzgojni oblik, niti na lep izgled, jer se voćka mora spasiti.
 Nakon toga treba pomno pratiti rast voćke i proveravati postoje li mladari, koji znatno zaostaju u rastu i izgledaju uvenulo. Primete li se takve grane, treba ih odstraniti sve do mesta gde se zarezivanjem kore utvrdi da je tkivo ispod nje zdravo. Mladari, koji se nalaze na oštećenim mestima, sigurno će se osušiti jer ne dobijaju potrebne hranljive materije iz korena. Ukoliko hladnoća znatno uništi voćku, jedino rešenje je njeno krčenje i sadnja nove voćke.
 Sve mladare treba ostaviti da slobodno rastu, kako bi se kruna što pre obnovila. Neizostavno je đubrenje azotnim đubrivom na početku vegetacije i krajem aprila iz napred navedenog razloga. 
 U sledeće dve do tri godine, postupnim se izborom najpovoljnijih grana i umerenim proređivanjem grana obnavlja kruna voćaka. Kasnije se rezidba obavlja na uobičajen način.
 Ako je voćka manje oštećena, obnavlja se samo manji deo krune ili pojedini delovi grana. Rezidba se tada gotovo ne razlikuje od redovne. Obnavljaju se samo stradali delovi krune voćke, a na neoštećenim delovima obavlja uobičajena rezidba. 
 Takođe, rezidbi treba da prethodi ocena izmrzavanja pupoljaka. U zasadima u kojima su izmrzavanja veća, ne preporučuje se rezidba pre cvetanja, kako bi se sačuvao sav rodni potencijal (Dr Zoran Keserović, 2010.).
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 dan

ALAT, PRIBOR I ORGANIZACIJA REZIDBE VOĆAKA

Izvođenje rezidbe voćaka moguće je na više načina: ručno, polumehanizovano i mehanizovano.
Najjednostavnije je, a i najskuplje, ako se rezidba obavlja ručno. Sa stanovišta fiziološke osnove, takva rezidba voćaka je najbolja. Izvođač je u mogućnosti da kontroliše svaku granu i grančicu.
Polumehanizovano izvođenje rezidbe voćaka sa pneumatskim makazama može biti sa više varijanti: sa i bez platforme za obavljanje rezidbe, kao i sa specijalnim korpama koje se po potrebi podešavaju - prema visini i položaju.
Najjednostavnije izvođenje je ako je radni deo (makaze) priključen dugačkim crevima za kompresor. To su obično dva creva sa dvoje makaza kojim upravlja po jedan radnik. Na makazama noževi mogu biti dvojaki - s jednim sečivom i sa dva sečiva. Bolje su sa dva sečiva, jer ne povređuju tkivo grane. Kompresor može da ima sopstveni pogon ili da je nošen (priključen na traktor). Druga varijanta ove rezidbe je uz primenu platformi - vučnih ili sa sopstvenim pogonom. Na platformama su ugrađeni kompresori sa odgovarajućom dužinom creva i pneumatskim makazama.
Mehanizovano obavljanje rezidbe je moguće specijalnim mašinama. Radni deo kod ovih mašina je u obliku cirkulara (kružni) i jednog noža, koji podseća na nož kod kosačice. Prvi uređaj radi takođe sa dva diska (cirkulara), koji se okreću jedan prema drugom. Drugi uređaj je tako podešen da mu se radni deo kreće pravolinijski, levo - desno, upravo kao kod kosačice. Ukoliko se primenjuju uređaji za mehanizovanu rezidbu kontinuirano i dalje u periodu eksploatacije, posledice ove rezidbe nisu takve kao u slučaju kada se ona povremeno izvodi. Potpuno mehanizovana rezidba voćaka ima manjkavosti. Ipak joj je najveći nedostatak što se obavlja rezidba svih grana u jednoj ravni. Njome se ostavljaju ravne površine, što dovodi do stvaranja kompaktnih površina, bez dovoljno svetlosti.
Za ručno izvođenje rezidbe voćaka sa višom (razvijenijom) krošnjom, potrebne su prikladne merdevine. Merdevine mogu imati različite dimenzije, bolje je ako su manjih dimenzija, jer se njima lakše manipuliše. Za ručno izvođenje rezidbe potrebno je obezbediti: makaze, ručne testerice, motornu testeru, noževe kresače, kalem vosak radi premazivanja preseka debljih grana, merdevine ranih veličina i dr.
Za dobru organizaciju rezidbe voćaka potrebno je da se isplaniraju potrebe u priboru, alatu, mašinama i materijalu. Potrebno da se planira i vreme za koje se rezidba mora završiti. S tim u vezi je neophodno poznavanje normi: koliko jedan rezač može da oreže stabala, ili koliko je rezača potrebno po ha. U periodu formiranja krune, u prvoj vegetaciji, po ha je potrebno 2 - 3 radnika, u drugoj godini, u toku leta 4 - 5 radnika i u periodu mirovanja isto toliko; u trećoj vegetaciji za zelenu rezidbu 6 - 7 radnika i u četvrtoj vegetaciji 7 - 8 radnika. Ovo su prosečne orijentacione vrednosti. Rezidba odraslih stabala voćaka svakako je složenija i zahteva više ili manje radnika po hektaru, što zavisi od uzgojnog oblika, starosti, proređenosti i inteziteta rezidbe. Svi činioci, koji utiču na primenu rezidbe moraju se uzeti u obzir. Orijentacioni broj rezača po hektaru je oko 12 - 15.

ALAT, PRIBOR I ORGANIZACIJA REZIDBE VOĆAKA
 
 Izvođenje rezidbe voćaka moguće je na više načina: ručno, polumehanizovano i mehanizovano.
 Najjednostavnije je, a i najskuplje, ako se rezidba obavlja ručno. Sa stanovišta fiziološke osnove, takva rezidba voćaka je najbolja. Izvođač je u mogućnosti da kontroliše svaku granu i grančicu.
 Polumehanizovano izvođenje rezidbe voćaka sa pneumatskim makazama može biti sa više varijanti: sa i bez platforme za obavljanje rezidbe, kao i sa specijalnim korpama koje se po potrebi podešavaju - prema visini i položaju.
 Najjednostavnije izvođenje je ako je radni deo (makaze) priključen dugačkim crevima za kompresor. To su obično dva creva sa dvoje makaza kojim upravlja po jedan radnik. Na makazama noževi mogu biti dvojaki - s jednim sečivom i sa dva sečiva. Bolje su sa dva sečiva, jer ne povređuju tkivo grane. Kompresor može da ima sopstveni pogon ili da je nošen (priključen na traktor). Druga varijanta ove rezidbe je uz primenu platformi - vučnih ili sa sopstvenim pogonom. Na platformama su ugrađeni kompresori sa odgovarajućom dužinom creva i pneumatskim makazama.
 Mehanizovano obavljanje rezidbe je moguće specijalnim mašinama. Radni deo kod ovih mašina je u obliku cirkulara (kružni) i jednog noža, koji podseća na nož kod kosačice. Prvi uređaj radi takođe sa dva diska (cirkulara), koji se okreću jedan prema drugom. Drugi uređaj je tako podešen da mu se radni deo kreće pravolinijski, levo - desno, upravo kao kod kosačice. Ukoliko se primenjuju uređaji za mehanizovanu rezidbu kontinuirano i dalje u periodu eksploatacije, posledice ove rezidbe nisu takve kao u slučaju kada se ona povremeno izvodi. Potpuno mehanizovana rezidba voćaka ima manjkavosti. Ipak joj je najveći nedostatak što se obavlja rezidba svih grana u jednoj ravni. Njome se ostavljaju ravne površine, što dovodi do stvaranja kompaktnih površina, bez dovoljno svetlosti.
 Za ručno izvođenje rezidbe voćaka sa višom (razvijenijom) krošnjom, potrebne su prikladne merdevine. Merdevine mogu imati različite dimenzije, bolje je ako su manjih dimenzija, jer se njima lakše manipuliše. Za ručno izvođenje rezidbe potrebno je obezbediti: makaze, ručne testerice, motornu testeru, noževe kresače, kalem vosak radi premazivanja preseka debljih grana, merdevine ranih veličina i dr.
 Za dobru organizaciju rezidbe voćaka potrebno je da se isplaniraju potrebe u priboru, alatu, mašinama i materijalu. Potrebno da se planira i vreme za koje se rezidba mora završiti. S tim u vezi je neophodno poznavanje normi: koliko jedan rezač može da oreže stabala, ili koliko je rezača potrebno po ha. U periodu formiranja krune, u prvoj vegetaciji, po ha je potrebno 2 - 3 radnika, u drugoj godini, u toku leta 4 - 5 radnika i u periodu mirovanja isto toliko; u trećoj vegetaciji za zelenu rezidbu 6 - 7 radnika i u četvrtoj vegetaciji 7 - 8 radnika. Ovo su prosečne orijentacione vrednosti. Rezidba odraslih stabala voćaka svakako je složenija i zahteva više ili manje radnika po hektaru, što zavisi od uzgojnog oblika, starosti, proređenosti i inteziteta rezidbe. Svi činioci, koji utiču na primenu rezidbe moraju se uzeti u obzir. Orijentacioni broj rezača po hektaru je oko 12 - 15.

Stanko Nekić
pre 1 nedelju

SUZBIJANJE APOPLEKSIJE KAJSIJE.

Prevremeno sušenje i odumiranje stabala kajsije, tzv. apopleksija ili "kap" kajsije, jedan je od najvećih problema u gajenju ove voćne vrste. Ova štetna pojava raširena je u mnogim zemljama Evrope. Pored mnogih istraživanja, problem odumiranja kajsije samo je delimično razjašnjen. Objašnjava se različitim parazitskim i neparazitskim uzrocima. Od abiotičkih činilaca navode se: ekstremna temperaturna kolebanja, osetljivost kajsije na niske zimske temperature, neodgovarajući izbor zemljišta, što je često povezano sa neadekvatnim izborom podloge za kajsiju, slaba kompatibilnost između podloge i plemke, uticaj visine kalemljenja, nedovoljna hemijska zaštita, neuravnoteženo đubrenje, suša, te fiziološka nestabilnost kajsije kroz stanje dormantnosti ili mirovanja. Svi od navedenih činilaca mogu biti primarni uzroci odumiranja kajsije, ali isto tako dovode i do slabljenja voćke, na koju se onda nasele razni paraziti. Stoga se u literaturi navode mnoge gljive, od kojih neke ne mogu biti uzrok odumiranja, ali mogu se naseliti na oslabljenu voćku. Sušenje mogu izazvati sledeće polifagne vrste gljiva: Armillaria mellea, Verticillium dahliae, Phytophthora vrste, Eutypa lata, Monilia laxa, Leucostoma cinctum i druge. Od bakterija spominje se Pseudomonas syringae pv. syringae. Pojedini mikroorganizmi ne moraju biti uzrok odumiranja, ali mogu uveliko pridoneti stresnom stanju i povećanju osetljivosti domaćina ili je u tome moguća interakcija više činilaca, što je više verovatno. Navedeni mikroorganizmi u sadejstvu ekoloških činilaca, naročito u prinudnom mirovanju kajsije, najverovatnije dovode do pojave apopleksije kajsije ili "kapi" ili zelenog uvenuća kajsije. Zaštitna hemijska sredstva protiv ove pojave nema, već se neželjene promene mogu umanjiti samo preventivnim delovanjem od izbora dobrog terena, sadnog materijala, adekvatne podloge i sorti, do sprovođenja savremenih agrotehnoloških postupaka u gajenju kajsije.
Apopleksija se javlja u pojavi naglog, delimičnog ili potpunog sušenja stabla kajsije, čiji je pravi prouzrokovač, kako je navedeno, još uvek nedovoljno poznat. Simptomi oboljenja obično se manifestuju po završenom cvetanju. Prvo se zapaža klonulost zelenih listova pojedinih skeletnih grana, a često i čitavih krošnji. Vrlo brzo, lišće se suši i nastaje odumiranje zahvaćenih grana, odnosno zahvaćenog stabla. Kao mogući uzročnici pominju se nekoliko patogena. Veći broj naučnika smatra da najveću ulogu u "apopleksiji" kajsije ima fitopatogena bakterija Pseudomonas syringae van Hall. Ova bakterija tokom jeseni i zime prodire u stablo preko povreda nastalih na različite načine. Daljim razvojem ona se širi kolonizirajući elemente kore (floema) ili drveta (ksilema) ili kore i ksilema (drveta). Ispitivanja su pokazala da posle infekcije debla nastaje uvelost cele biljke, a kod zaraze grana suše se samo pojedini delovi voćaka, odnosno jedna po jedna grana i na kraju čitavo stablo. Međutim, mnogi naučnici mišljenja su da je jedan o primarnih uzročnika sušenja kajsije podloga na koju se kalemi plemenita sorta kajsije. Apopleksija je česta ako se kao podloga koristi džanarika, zatim kajsija na kajsiju na težim zemljištima. Preporuka je da se kajsija kalemi na belošljivi na najmanjoj visini od 1 m.

Kao uzročnici "apopleksije" kajsije pominju se mnogi saprofiti i paraziti, kao što su Monilinia laxa, Cytospora cincta i Verticillium albo atrum ili V. dahliae kao biotički činioci. Od abiotičkih činilaca pominju se niske temperature u periodu prinudnog mirovanja, naročito u januaru i februaru mesecu, kada se pokrenu sokovi zbog direktno uprtih sunčevih zraka u deblo kajsije u toplijem delu dana, a noću padne temperatura ispod nule celzijusovih stepeni. Tada pucaju ćelije sprovodnih snopića, a voćke žive od rezervi vode do početka juna, te onda klonu listovi grana kajsije, a potom se suše listovi i grane, a potom i celo stablo kajsije. Verovatno da svi potencijalni uzročnici deluju zajedno i dovode do "kapi", "zelenog uvenuća" ili "apopleksije" kajsije, jer termin za ovu bolest nije adekvatno određen.

Da bi se deblo i grane zaštitile od prodora patogena, naročito bakterija, potrebno je da se spreči nastajanje ozleda, nastalih bilo mehanički, bilo rezidbom (rezidbu bi trebalo obavljati od kraja maja do 20. juna) ili oštećenjem od štetočina. Orezana ili ozleđena mesta treba dezinfikovati bakarnim preparatima i to naročito veće preseke i premazati kalem voskom, još bolje Santar-EM pastom. Osušene grane orezati i uništiti spaljivanjem. Takođe, potrebno je obratiti pažnju na spojno mesto i uspešnost srašćivanja podloge i kalem grančice. Preporučuje se da sadnja kajsije bude na zemljištima gde je nivo podzemnih voda tako visok da se koren stabla može redovno snabdevati. Hemijske mere zaštite za sada ne obezbeđuju pouzdanu zaštitu od „apopleksije“. (Obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2018.).
Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

SUZBIJANJE APOPLEKSIJE KAJSIJE.
 
 Prevremeno sušenje i odumiranje stabala kajsije, tzv. apopleksija ili "kap" kajsije, jedan je od najvećih problema u gajenju ove voćne vrste. Ova štetna pojava raširena je u mnogim zemljama Evrope. Pored mnogih istraživanja, problem odumiranja kajsije samo je delimično razjašnjen. Objašnjava se različitim parazitskim i neparazitskim uzrocima. Od abiotičkih činilaca navode se: ekstremna temperaturna kolebanja, osetljivost kajsije na niske zimske temperature, neodgovarajući izbor zemljišta, što je često povezano sa neadekvatnim izborom podloge za kajsiju, slaba kompatibilnost između podloge i plemke, uticaj visine kalemljenja, nedovoljna hemijska zaštita, neuravnoteženo đubrenje, suša, te fiziološka nestabilnost kajsije kroz stanje dormantnosti ili mirovanja. Svi od navedenih činilaca mogu biti primarni uzroci odumiranja kajsije, ali isto tako dovode i do slabljenja voćke, na koju se onda nasele razni paraziti. Stoga se u literaturi navode mnoge gljive, od kojih neke ne mogu biti uzrok odumiranja, ali mogu se naseliti na oslabljenu voćku. Sušenje mogu izazvati sledeće polifagne vrste gljiva: Armillaria mellea, Verticillium dahliae, Phytophthora vrste, Eutypa lata, Monilia laxa, Leucostoma cinctum i druge. Od bakterija spominje se Pseudomonas syringae pv. syringae. Pojedini mikroorganizmi ne moraju biti uzrok odumiranja, ali mogu uveliko pridoneti stresnom stanju i povećanju osetljivosti domaćina ili je u tome moguća interakcija više činilaca, što je više verovatno. Navedeni mikroorganizmi u sadejstvu ekoloških činilaca, naročito u prinudnom mirovanju kajsije, najverovatnije dovode do pojave apopleksije kajsije ili "kapi" ili zelenog uvenuća kajsije. Zaštitna hemijska sredstva protiv ove pojave nema, već se neželjene promene mogu umanjiti samo preventivnim delovanjem od izbora dobrog terena, sadnog materijala, adekvatne podloge i sorti, do sprovođenja savremenih agrotehnoloških postupaka u gajenju kajsije.
 Apopleksija se javlja u pojavi naglog, delimičnog ili potpunog sušenja stabla kajsije, čiji je pravi prouzrokovač, kako je navedeno, još uvek nedovoljno poznat. Simptomi oboljenja obično se manifestuju po završenom cvetanju. Prvo se zapaža klonulost zelenih listova pojedinih skeletnih grana, a često i čitavih krošnji. Vrlo brzo, lišće se suši i nastaje odumiranje zahvaćenih grana, odnosno zahvaćenog stabla. Kao mogući uzročnici pominju se nekoliko patogena. Veći broj naučnika smatra da najveću ulogu u "apopleksiji" kajsije ima fitopatogena bakterija Pseudomonas syringae van Hall. Ova bakterija tokom jeseni i zime prodire u stablo preko povreda nastalih na različite načine. Daljim razvojem ona se širi kolonizirajući elemente kore (floema) ili drveta (ksilema) ili kore i ksilema (drveta). Ispitivanja su pokazala da posle infekcije debla nastaje uvelost cele biljke, a kod zaraze grana suše se samo pojedini delovi voćaka, odnosno jedna po jedna grana i na kraju čitavo stablo. Međutim, mnogi naučnici mišljenja su da je jedan o primarnih uzročnika sušenja kajsije podloga na koju se kalemi plemenita sorta kajsije. Apopleksija je česta ako se kao podloga koristi džanarika, zatim kajsija na kajsiju na težim zemljištima. Preporuka je da se kajsija kalemi na belošljivi na najmanjoj visini od 1 m.
 
 Kao uzročnici "apopleksije" kajsije pominju se mnogi saprofiti i paraziti, kao što su Monilinia laxa, Cytospora cincta i Verticillium albo atrum ili V. dahliae kao biotički činioci. Od abiotičkih činilaca pominju se niske temperature u periodu prinudnog mirovanja, naročito u januaru i februaru mesecu, kada se pokrenu sokovi zbog direktno uprtih sunčevih zraka u deblo kajsije u toplijem delu dana, a noću padne temperatura ispod nule celzijusovih stepeni. Tada pucaju ćelije sprovodnih snopića, a voćke žive od rezervi vode do početka juna, te onda klonu listovi grana kajsije, a potom se suše listovi i grane, a potom i celo stablo kajsije. Verovatno da svi potencijalni uzročnici deluju zajedno i dovode do "kapi", "zelenog uvenuća" ili "apopleksije" kajsije, jer termin za ovu bolest nije adekvatno određen.
 
 Da bi se deblo i grane zaštitile od prodora patogena, naročito bakterija, potrebno je da se spreči nastajanje ozleda, nastalih bilo mehanički, bilo rezidbom (rezidbu bi trebalo obavljati od kraja maja do 20. juna) ili oštećenjem od štetočina. Orezana ili ozleđena mesta treba dezinfikovati bakarnim preparatima i to naročito veće preseke i premazati kalem voskom, još bolje Santar-EM pastom. Osušene grane orezati i uništiti spaljivanjem. Takođe, potrebno je obratiti pažnju na spojno mesto i uspešnost srašćivanja podloge i kalem grančice. Preporučuje se da sadnja kajsije bude na zemljištima gde je nivo podzemnih voda tako visok da se koren stabla može redovno snabdevati. Hemijske mere zaštite za sada ne obezbeđuju pouzdanu zaštitu od „apopleksije“. (Obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2018.).
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 2 nedelje

JALOVI UGAR U KOMBINACIJI SA FOLIJOM ILI HERBICIDIMA U VOĆNJACIMA.

Način je održavanja zemljišta u voćnjaku u stalno obrađenom stanju. Sastoji se od osnovne duboke obrade koja se izvodi u jesen na dubini 9 - 15 cm posle razbacivanja mineralnih i/ili organskih đubriva radnim telima koja iza sebe ostavljaju ravnu površinu (tanjirače, čizel plugovi i kultivatori), zatim nekoliko plitkih prolećno-letnjih obrada na dubini 5 - 7 cm. Prva obrada je na početku vegetacije kada se zemljište dovoljno prosuši, a poslednja krajem jula/početkom avgusta. Izvode se nakon nicanja korova ili pojave jače pokorice. Mogu se koristiti ista radna tela kao i za osnovnu obradu ili roto drljače, roto freze, setvospremači. Dve do tri plitke obrade ostvaruju isti efekat na vodni bilans zemljišta kao i jedno zalivanje.
Međutim, najbolje je da se zemljište održava u međurednom prostoru u vidu jalovog ugara, a redni prostor pokrije plastičnom folijom.
Dakle, malč folije sprečavaju isparavanje vode iz zemljišta, te tako osiguravaju veće količine vode u zemljištu povoljne za rast i razvoj biljke. Bez obzira na relativno brzu razgradnju, biorazgradive malč folije takođe povoljno utiču na povećanje sadržaja vode u zemljištu. Smatra se kako malč folije mogu podići temperaturu zemljišta, a na samu visinu temperature utiče boja malč folije. Povećanjem temperature zemljišta malč folije mogu ubrzati rast biljke, što dovodi do ranije berbe i u krajnjem slučaju do veće konkurentnosti na tržištu.
Kod nas se folija još praktično ne primenjuje za zastiranje zemljišta u drvenastih voćaka, uglavnom zbog visoke cene folija i njene ograničene trajnosti (obično 1 - 2 godine).
U voćarstvu se koristi tamna, najčešće polietilenska folija širine do 1 metra, debljine 0,15 - 0,20 mm. Postoje i PVC folije, koje traju do 4 godine i posle se uklanjaju.
Najčešće se pokriva zemljište u redu, između voćki gde je otežana mašinska obrada. Folija se postavlja kod mladih i starijih zasada.
Način postavljanja folija: Sa jedne i druge strane voćke se po dužini iskopa jarak 7 - 8 cm dubine i širine 10 - 15 cm. Zatim se folija nagrne prvo sa jedne strane u dužini 10 - 15 m, zatim se pređe na drugu stranu i pomalo zateže po širini i dužini i tako nagrne. Na mestu kada se naiđe na voćku vrši se presecanje folije do polovine tako da voćka ostane okružena folijom sa jedne i druge strane. Na tom mestu gde je folija presečena stavlja se zemlja kako je vetar ne bi pocepao. Između redova se obično ne postavlja, jer je na tim mestima moguća mašinska obrada u vidu jalovog ugara. Folija u redom prostoru voćaka dreba da zauzima širinu 1 m.
Ovaj kombinovani sistem je pogodan za održavanje zemljišta, gde padne manja količina padavina u toku vegetacije. Osim toga, posle dve do tri ili četiri godine korišćenja folije mlada stabla dovoljno razviju snažan korenov sistem, te folija kasnije i nije potrebna. Suzbijanje miševa i drugih glodara ispod folije sastavni je deo agrotehnike pri primeni ovog kombinovanog sistema. Posle skidanja folije, moguće je redni prostor držati čistim od korova bočnim frezama - pipalicama ili upotrebom herbicida, što je najčešći slučaj. Upotreba herbicida u rednom prostoru i jalovi ugar u međurednom prostoru se najčešće kod nas primenjuje, naročito u gustim zasadima voćaka, ali ipak treba dati prednost kombinaciji jalovi ugar i malč folija.

Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

JALOVI UGAR U KOMBINACIJI SA FOLIJOM ILI HERBICIDIMA U VOĆNJACIMA.
 
 Način je održavanja zemljišta u voćnjaku u stalno obrađenom stanju. Sastoji se od osnovne duboke obrade koja se izvodi u jesen na dubini 9 - 15 cm posle razbacivanja mineralnih i/ili organskih đubriva radnim telima koja iza sebe ostavljaju ravnu površinu (tanjirače, čizel plugovi i kultivatori), zatim nekoliko plitkih prolećno-letnjih obrada na dubini 5 - 7 cm. Prva obrada je na početku vegetacije kada se zemljište dovoljno prosuši, a poslednja krajem jula/početkom avgusta. Izvode se nakon nicanja korova ili pojave jače pokorice. Mogu se koristiti ista radna tela kao i za osnovnu obradu ili roto drljače, roto freze, setvospremači. Dve do tri plitke obrade ostvaruju isti efekat na vodni bilans zemljišta kao i jedno zalivanje.
 Međutim, najbolje je da se zemljište održava u međurednom prostoru u vidu jalovog ugara, a redni prostor pokrije plastičnom folijom. 
 Dakle, malč folije sprečavaju isparavanje vode iz zemljišta, te tako osiguravaju veće količine vode u zemljištu povoljne za rast i razvoj biljke. Bez obzira na relativno brzu razgradnju, biorazgradive malč folije takođe povoljno utiču na povećanje sadržaja vode u zemljištu. Smatra se kako malč folije mogu podići temperaturu zemljišta, a na samu visinu temperature utiče boja malč folije. Povećanjem temperature zemljišta malč folije mogu ubrzati rast biljke, što dovodi do ranije berbe i u krajnjem slučaju do veće konkurentnosti na tržištu.
 Kod nas se folija još praktično ne primenjuje za zastiranje zemljišta u drvenastih voćaka, uglavnom zbog visoke cene folija i njene ograničene trajnosti (obično 1 - 2 godine).
 U voćarstvu se koristi tamna, najčešće polietilenska folija širine do 1 metra, debljine 0,15 - 0,20 mm. Postoje i PVC folije, koje traju do 4 godine i posle se uklanjaju.
 Najčešće se pokriva zemljište u redu, između voćki gde je otežana mašinska obrada. Folija se postavlja kod mladih i starijih zasada.
 Način postavljanja folija: Sa jedne i druge strane voćke se po dužini iskopa jarak 7 - 8 cm dubine i širine 10 - 15 cm. Zatim se folija nagrne prvo sa jedne strane u dužini 10 - 15 m, zatim se pređe na drugu stranu i pomalo zateže po širini i dužini i tako nagrne. Na mestu kada se naiđe na voćku vrši se presecanje folije do polovine tako da voćka ostane okružena folijom sa jedne i druge strane. Na tom mestu gde je folija presečena stavlja se zemlja kako je vetar ne bi pocepao. Između redova se obično ne postavlja, jer je na tim mestima moguća mašinska obrada u vidu jalovog ugara. Folija u redom prostoru voćaka dreba da zauzima širinu 1 m.
 Ovaj kombinovani sistem je pogodan za održavanje zemljišta, gde padne manja količina padavina u toku vegetacije. Osim toga, posle dve do tri ili četiri godine korišćenja folije mlada stabla dovoljno razviju snažan korenov sistem, te folija kasnije i nije potrebna. Suzbijanje miševa i drugih glodara ispod folije sastavni je deo agrotehnike pri primeni ovog kombinovanog sistema. Posle skidanja folije, moguće je redni prostor držati čistim od korova bočnim frezama - pipalicama ili upotrebom herbicida, što je najčešći slučaj. Upotreba herbicida u rednom prostoru i jalovi ugar u međurednom prostoru se najčešće kod nas primenjuje, naročito u gustim zasadima voćaka, ali ipak treba dati prednost kombinaciji jalovi ugar i malč folija.
 
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 3 nedelje

S i s t e m i g a j e n j a j a g o d e.

Jagoda se može gajiti na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru.
Jagoda se u svetu gaji na različite načine, od kojih su najznačajniji: njivsko gajenje sa pokrivanjem zemljišta plastičnom folijom, gajenje u tunelima i plastenicima.
Pri njivskom gajenju jagoda se može saditi u prostim redovima, pantljikama, lejama i u kombinaciji sa povrćem (salata, luk, šargarepa, kupus).
Za veće površine najpogodniji način sađenja je u prostim redovima, jer je moguće primeniti mehanizaciju i olakšati berbu plodova. Razmaci sadnje zavise od vlažnosti zemljišta i načina obrade (80 x 20 - 30 cm). Obično je rastojanje 80 x 25 cm i pri ovakvom sađenju stane 70.000 živića po ha.
Sađenje u pantljikama se primenjuje u uslovima navodnjavanja. Pantljika se sastoji od dva ili tri prosta reda. Razmak između pantljika je 80 - 100 cm, između redova u pantljici 40 - 50 cm, a između živića u redu 25 - 30 cm.
Sađenje u lejama primenjuje se na manjim površinama, u bašti i na okućnici. Leje su širine 120 - 150 cm, a dugačke prema potrebi. Između njih su staze širine 50 cm. Sadnja se obavlja u 3 - 4 reda na rastojanju 40 - 50 x 25 - 30 cm. Obrada je isključivo ručna.
Njivsko gajenje jagoda može biti i sa pokrivanjem zemljišta crnim ili belim folijama (PVC ili PE). Plastične folije se koriste radi povećanja toplote zemljišta, čuvanja vlage i onemogućavanja razvoja korova.
Gajenjem jagode na plastičnim folijama povećava se prinos jagode za 35 - 40 % i plodovi sazrevaju 3 - 10 dana ranije. Plodovi su čistiji i lakše se beru, nema okopavanja i borbe protiv korova, tako da je proizvodnja jeftinija za 30 - 40 % u odnosu na klasične načine gajenja.
Folije se postavljaju na prethodno pripremljene gredice (bankove). Širina folije zavisi od načina sadnje i gajenja jagode, ali je danas u upotrebi najviše folija širine 120 i 140 cm sa dva reda otvora. Primenjuju se i folije 130 cm širine, pakovane u rolne 60 - 80 kg težine. Potrebno je 600 - 700 kg/ha folije. Redovi su na međusobnom rastojanju od 30 - 40 cm, do ivice grede je 20 cm, a širina nagiba (banka) je 5 cm što ukupno predstavlja 80 - 90 cm, a po 20 - 25 cm služi za učvršćivanje folije tako što se na te krajeve stavlja sloj zemlje debljine pet do šest cm. Visina gredice (banka) je 15 cm. Rastojanje između bankova je 35 ili 50 - 60 cm. Na svakom banku sadimo, u trouglastom rasporedu (cik - cak), po dva reda jagoda sa rastojanjem od 30 - 40 cm između njih. Rastojanje između živića u redu je takođe 30 - 40 cm.
U savremenom gajenju postoje mašine koje dobro pripremljeno zemljište oblikuju u obliku gredica (bankova), preko postavljaju perforiranu foliju, a ispod folije cevi za navodnjavanje po sistemu "kap po kap". U principu kvalitetnije je postavljanje folije mašinski nego ručno.
Folije koje se sada koriste uglavnom su perforirane, a širina rupa je 6 cm ili eventualno 8 cm. Rupe većeg prečnika stvaraju više prostora za razvoj korova. Otvaranje rupa posle postavljanja folija je komplikovanije i praćeno sa oštećenjima folija. Rupe se otvaraju pomoću plinskog plamenika, koji se sastoji od male plinske boce (sa jednim kilogramom butan gasa), gumenog creva sa rukohvatom, ventila za regulisanje protoka plina, metalne cevi i plamenika sa metalnom šoljicom. Bušenje se izvodi cik-cak metodom, odnosno da jedno sadno mesto bude između dva na drugom redu. Najčešće primenjivana folija za dvo i trogodišnju proizvodnju je debljine 0,06 mm ili 0,05 mm. Za jednogodišnju proizvodnju koristi se folija debljine 0,03 do 0,04 mm.
Jagode najčešće sadimo od sredine jula do kraja septembra. Većina rezultata pokazuju da sadnja frigoživića treba da se obavi u julu, najbolje u prvom delu meseca. Za sadnju koristimo sertifikovan sadni materijal, naveden u poglavlju "Kategorizacija živića".
Ako se planira gajenje jagode na foliji najmanje dve ili eventualno tri godine, onda se zemljište mora dobro pođubriti stajnjakom (30 - 40 t/ha) i kompleksnim mineralnim đubrivom NPK 10:12:26 ili 8:5:24 + 1 % Mg u količini 800 kg/ha. Tek posle zaoravanja ovih đubriva pristupa se finoj pripremi zemljišta, pravljenju gredica i postavljanju folija.
Sadnja se obavlja posebnom rašljastom sadilicom, utiskivanjem korena u zemljište do visine korenovog vrata, uz neophodnost da koren po sadnji stoji uspravno.

Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

S i s t e m i g a j e n j a j a g o d e.
 
 Jagoda se može gajiti na otvorenom polju i u zaštićenom prostoru.
 Jagoda se u svetu gaji na različite načine, od kojih su najznačajniji: njivsko gajenje sa pokrivanjem zemljišta plastičnom folijom, gajenje u tunelima i plastenicima.
 Pri njivskom gajenju jagoda se može saditi u prostim redovima, pantljikama, lejama i u kombinaciji sa povrćem (salata, luk, šargarepa, kupus).
 Za veće površine najpogodniji način sađenja je u prostim redovima, jer je moguće primeniti mehanizaciju i olakšati berbu plodova. Razmaci sadnje zavise od vlažnosti zemljišta i načina obrade (80 x 20 - 30 cm). Obično je rastojanje 80 x 25 cm i pri ovakvom sađenju stane 70.000 živića po ha.
 Sađenje u pantljikama se primenjuje u uslovima navodnjavanja. Pantljika se sastoji od dva ili tri prosta reda. Razmak između pantljika je 80 - 100 cm, između redova u pantljici 40 - 50 cm, a između živića u redu 25 - 30 cm.
 Sađenje u lejama primenjuje se na manjim površinama, u bašti i na okućnici. Leje su širine 120 - 150 cm, a dugačke prema potrebi. Između njih su staze širine 50 cm. Sadnja se obavlja u 3 - 4 reda na rastojanju 40 - 50 x 25 - 30 cm. Obrada je isključivo ručna.
 Njivsko gajenje jagoda može biti i sa pokrivanjem zemljišta crnim ili belim folijama (PVC ili PE). Plastične folije se koriste radi povećanja toplote zemljišta, čuvanja vlage i onemogućavanja razvoja korova.
 Gajenjem jagode na plastičnim folijama povećava se prinos jagode za 35 - 40 % i plodovi sazrevaju 3 - 10 dana ranije. Plodovi su čistiji i lakše se beru, nema okopavanja i borbe protiv korova, tako da je proizvodnja jeftinija za 30 - 40 % u odnosu na klasične načine gajenja.
 Folije se postavljaju na prethodno pripremljene gredice (bankove). Širina folije zavisi od načina sadnje i gajenja jagode, ali je danas u upotrebi najviše folija širine 120 i 140 cm sa dva reda otvora. Primenjuju se i folije 130 cm širine, pakovane u rolne 60 - 80 kg težine. Potrebno je 600 - 700 kg/ha folije. Redovi su na međusobnom rastojanju od 30 - 40 cm, do ivice grede je 20 cm, a širina nagiba (banka) je 5 cm što ukupno predstavlja 80 - 90 cm, a po 20 - 25 cm služi za učvršćivanje folije tako što se na te krajeve stavlja sloj zemlje debljine pet do šest cm. Visina gredice (banka) je 15 cm. Rastojanje između bankova je 35 ili 50 - 60 cm. Na svakom banku sadimo, u trouglastom rasporedu (cik - cak), po dva reda jagoda sa rastojanjem od 30 - 40 cm između njih. Rastojanje između živića u redu je takođe 30 - 40 cm.
 U savremenom gajenju postoje mašine koje dobro pripremljeno zemljište oblikuju u obliku gredica (bankova), preko postavljaju perforiranu foliju, a ispod folije cevi za navodnjavanje po sistemu "kap po kap". U principu kvalitetnije je postavljanje folije mašinski nego ručno.
 Folije koje se sada koriste uglavnom su perforirane, a širina rupa je 6 cm ili eventualno 8 cm. Rupe većeg prečnika stvaraju više prostora za razvoj korova. Otvaranje rupa posle postavljanja folija je komplikovanije i praćeno sa oštećenjima folija. Rupe se otvaraju pomoću plinskog plamenika, koji se sastoji od male plinske boce (sa jednim kilogramom butan gasa), gumenog creva sa rukohvatom, ventila za regulisanje protoka plina, metalne cevi i plamenika sa metalnom šoljicom. Bušenje se izvodi cik-cak metodom, odnosno da jedno sadno mesto bude između dva na drugom redu. Najčešće primenjivana folija za dvo i trogodišnju proizvodnju je debljine 0,06 mm ili 0,05 mm. Za jednogodišnju proizvodnju koristi se folija debljine 0,03 do 0,04 mm.
 Jagode najčešće sadimo od sredine jula do kraja septembra. Većina rezultata pokazuju da sadnja frigoživića treba da se obavi u julu, najbolje u prvom delu meseca. Za sadnju koristimo sertifikovan sadni materijal, naveden u poglavlju "Kategorizacija živića". 
 Ako se planira gajenje jagode na foliji najmanje dve ili eventualno tri godine, onda se zemljište mora dobro pođubriti stajnjakom (30 - 40 t/ha) i kompleksnim mineralnim đubrivom NPK 10:12:26 ili 8:5:24 + 1 % Mg u količini 800 kg/ha. Tek posle zaoravanja ovih đubriva pristupa se finoj pripremi zemljišta, pravljenju gredica i postavljanju folija.
 Sadnja se obavlja posebnom rašljastom sadilicom, utiskivanjem korena u zemljište do visine korenovog vrata, uz neophodnost da koren po sadnji stoji uspravno.
 
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 3 nedelje

R e z i d b a v i n o v e l o z e.
 
 Glavni principi rezidbe:
 
 1. Kod vinove loze rodne su one mladice koje su se razvile iz zimskih pupoljaka jednogodišnje loze, a ova je smeštena na dvogodišnjoj lozi.
 2. Rodnost pupoljaka na jednogodišnjoj lozi nije jednolična: Pupoljci na osnovi i vrhu loze slabije su razvijeni i manje rodni ili nerodni, a pupoljci na srednjem delu loze razvijeniji su i rodniji. Stone sorte većinom su poznate po tome što im najniža okca na lastaru nisu rodna, dok kod vinskih rodna su čak, sa izuzetkom nekih i donja okca. Sorte koje daju slab kvalitet vina (plovdina, slankamenka) imaju rodna okca i pri samoj osnovi lastara. Kod visoko kvalitetnih sorti, pretežno pri osnovi lastara formiraju se nerodna okca, pa se zato pri rezidbi o ovim sortnim karakteristikama mora strogo voditi računa.
 3. Sorte sa velikim grozdovima režu se obično na kratko i srednje dugo rodno drvo; sorte sa malim grozdovima režu se većinom na dugo rodno drvo.
 4. Sorte bujne vegetacije režu se na dugo rodno drvo, dok slabo bujne sorte režu se kratko.
 5. Na starim ili oslabljenim čokotima mora se primeniti kratka rezidba.
 6. Stvaranje što manje i obimom što manjih rana pri rezidbi. Rane sa većim presekom od 1,5 cm ne mogu da zarastu, a ulaz su štetnim mikroorganizmima.
 7. Lastari koji se orezuju na reznike, kondire i lukove presecaju se na 1 - 1,5 cm iznad najvišeg ostavljenog okca, malo koso, sa suprotne strane od okca.
 8. Stari delovi čokota i dvogodišnja loza odbacuju se tako što se rez vrši okomito na osu (presek manjeg prečnika).
 9. U reonima sa velikom vlagom, pri rezidbi u jesen i u početku zime, da bi se sprečilo prodiranje vode u kondire, rezidba se vrši preko kolenca iznad najvišeg ostavljenog okca i to iznad dijafragme u kolencu jer ona sprečava prodiranje vode preko zime u kondir, čime se izbegava negativno dejstvo zimskih mrazeva.
 
 Za rezidbu koristimo makaze i testerice. Makaze se sastoje iz drške, kuke i sečiva. Kuka fiksira lastar, a sečivom se odseca. Sečivo se oštri samo sa njegove spoljne strane, u toku rezidbe najmanje jednom dnevno. Testera služi za odsecanje deblje i starije loze.
 Uobičajena rezidba je od druge polovine februara do početka aprila, a najbolje je izvesti rezidbu do polovine marta meseca. Dakle, rezidba se obavlja u proleće, pre kretanja ili za vreme kretanja sokova. Jalovak, kao nerodni lastar, orezan na 1 - 2 okca predstavlja reznik.
 Sistemi rezidbe se svrstavaju u 3 grupe:
 Ř Kratka rezidba ili rezidba na kondire, koja može biti:
 - rezidba na kratak kondir sa 1 - 3 okca,
 - rezidba na dugi kondir sa 4 - 5 okaca;
 Ř Duga rezidba ili rezidba na lukove, koja može biti:
 - rezidba na kratak luk sa 6 - 8 okaca,
 - rezidba na srednje dugi luk sa 9 - 12 okaca,
 - rezidba na dug luk sa 13 - 15 okaca;
 Ř Mešovita rezidba, koja može biti:
 - kombinacija kratkog kondira i kratkog luka,
 - kombinacija kratkog ili dugog kondira i kratkog, srednjeg ili dugog luka.
 
 Dužina rodnih elemenata, odnosno lukova i kondira, koje treba ostaviti na čokotu, ne sme biti proizvoljna. Zavisi od osobina sorti, uzgojnog oblika, rodnosti i planiranog broja ostavljenih rodnih okaca.
 Kada su u pitanju sorte čija su okca u osnovi lastara rodna ("prokupac", "plovdina"...) ostavljaju se samo kondiri s dva ili tri okca. To je kratka rezidba, kondir na kondir. Ako bi se ostavili dugi rodni elementi, loza bi prerodila, a grožđe bi bilo lošijeg kvaliteta.
 "Smederevka", "slankamenka", "kardinal", "vranac", "muskat hamburg" i sorte sličnih osobina orezuju se na kratke (2 - 3 okca) i duge kondire (4 - 5 okca), da bi se dobio veći prinos, jer imaju rodno treće i četvrto okce od osnove lastara. Naredne godine dugi kondiri se uklanjaju do osnove, a na kratkim se viši lastar reže na četiri do pet, a niži na dva okca. Tako se uspešno sprečavaju polaritet vinove loze i izduživanje rodnih čvorova.
 Duga rezidba se primenjuje u toplijim područjima, na uzgojnim oblicima visokog stabla. Odgovara i sortama koje zahtevaju mešovitu rezidbu. Na čokotu se ostavljaju samo lukovi, kratki (6 - 8 okaca) kod manje kvalitetnih, ali rodnijih sorti, a srednje dugi kod kvalitetnih umerene rodnosti. U svakoj narednoj godini, za novi rodni element ostavlja se prvi dobro razvijen lastar s prošlogodišnjeg luka. Posle rezidbe lukovi se savijaju naniže i vezuju za žicu, pa njihova osnova zauzima vršni, dominantan položaj na čokotu iz čijih se okaca razvijaju dobri lastari. Ne treba zaboraviti da posle ove rezidbe brže dolazi do izduživanja rodnih čvorova i deformisanja oblika stabla.
 Mešovita rezidba se preporučuje za sorte čija su okca u osnovi lastara slabije rodnosti. Na čokotima se ostavljaju i kratki i dugi rodni elementi. Kondiri s dva okca služe za zamenu, a lukovi za dobijanje roda. "Afus-ali, "muskat italija", "traminac", "kaberne sovinjon", "merlo" i "rizling rajnski" dobro rađaju samo ako dugi rodni elementi imaju 10 - 14 okaca (dugi lukovi). "Game crni", game bojadiser", burgundac crni", "rizling italijanski" i slične sorte imaju rodna okca u osnovi lastara, ali razvijaju sitne grozdove. Zbog toga lukovi treba da imaju 8 - 10 okaca.
 U narednoj godini lukovi se uklanjaju do osnove. Na prošlogodišnjim kondirima, vršni lastar se orezuje na luk koji se vezuje za žicu, a niži na kondir za zamenu. Ako se na kondirima nisu razvili dobri lastari, kao novi luk mogu poslužiti i razvijeni lastari iz osnove prošlogodišnjeg luka.
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 4 nedelje

P r a v i l n a k o s a p a l m e t a.

Krošnja pravilne palmete s kosim granama sastoji se od centralne produžnice na kojoj su pravilno raspoređeni spratovi bočnih grana. Na svakom spratu se nalaze po dve bočne grane, a obično ima 3 - 4 sprata. Bočne grane se razvijaju pod uglom 45 - 60° u odnosu na vođicu, za koje se se mladari odabiraju u julu, a ostali povijaju ili zakidaju. Ukoliko se po ovom sistemu gaje jabuke i kruške okalemljene na slabijim vegetativnim podlogama neophodna je stalna potpora od stubova i žica. Stubovi se postavljaju na 10 m jedan od drugog, prvi red žice na 50 - 60 cm iznad zemlje, a ostala 3 - 4 reda na razmaku od po 50 - 60 cm.
Pravilna ili regularna palmeta primenjuje se najviše u gajenju jabuke, kruške i breskve, a u manjoj meri kod ostalih voćnih vrsta. Osnovne skeletne grane pružaju se u jednoj ravni u rednom prostoru. Širina krošnje najčešće je 80 - 150 cm. Potrebno je obezbediti dobro obrastanje osnovnih skeletnih grana poluskeletnim i obrastajućim razgranjenjima. Formiranje traje 3 do 4 godine.
Razmak između prvog i drugog sprata (etaže) osnovnih grana nešto je veći nego između drugog i trećeg sprata grana jer je u vršnim delovima bolje osvetljavanje. Inače, razmaci između spratova osnovnih primarnih grana, zavisno od bujnosti sorte i podloge, kreću se od 60 do 120 cm. Skeletne grane prvog sprata otklanjaju se od provodnice, tako da u osnovi zatvaraju ugao od 45 stepeni. Na drugom spratu osnovne skeletne grane jače se otklone, tako da sa provodnicom zatvaraju ugao od 50 stepeni. Skeletne ramene grane trećeg sprata otklonimo još jače, tako da sa provodnicom zatvaraju ugao od 60 stepeni. Dakle, idući prema vrhu, povećava se ugao otklona skeletnih grana.To je važno zbog toga što je snaga rasta u vrhovima veća, a većim otklonom se usporava, odnosno na taj način se održava ravnoteža rasta između svih skeletnih grana na voćki.
Razvođenje skeletnih grana postiže se uz pomoć armature (potpore) od trske, motki ili najčešće pomoću armaturne žice (betonski stubovi).
Gajenje voćaka u obliku pravilne palmete odavno se praktikovao, ali su se mnogo pre na skeletnim granama prvog reda učestalim rezom, uključivši i rez na zeleno, podržavali oblici kratkih rodnih izbojaka.Te su se palmete zvale klasične. Danas se na skeletnim granama prvog reda formiraju ogranci dugih rodnih izbojaka ili grančica na kojima se više i bolje zameću cvetni pupoljci, te je veća i redovna rodnost. Kod breskve se na skeletnim granama prvog reda formiraju kraći ogranci drugog reda, raspoređeni u vidu "riblje kosti", koji na sebi nose jednogodišnje izbojke.Taj se oblik gajenja tačnije naziva Baldassarijeva palmeta. Bočne grane drugog reda su naizmenično raspoređene na osnovnim granama prvog reda, tako da po izgedu liče na "riblju kost". Pravilna palmeta posebno je namenjena breskvi, jer one rađaju na jednogodišnjim izbojcima, koji se rezidbom stalno obnavljaju. Zbog toga je važno da se rezidbom ne pravi mnogo rana na skeletnim granama prvog reda, već na ograncima ili granama drugogo reda.
Još je važno napomenuti da voćke najčešće uzgajamo u obliku pravilne palmete, ako su sorte kalemljene na bujnim i srednje bujnim podlogama.
Orezivanje u punoj rodnosti je odozgo pa naniže. Prvo se prekraćuju produžnice skeletnih grana poslednjeg sprata na spoljnu grančicu, pri čemu se vodi računa da skeletne grane imaju približno istu dužinu. Ako je jedna od njih slabija, onda joj se daje više uspravni položaj da bi ojačala i na taj način se uspostavlja ravnoteža. Zatim se na obe skeletne grane do osnove uklanjaju svi bujni letorasti, koji su izbili sa gornje i donje strane, tako da ostanu samo grane i letorasti sa strane, koje zatim valja prorediti na 20 - 30 cm razmaka. Kada je reč o jabuci i krušci, grančice koje su u prethodnoj godini donele rod proređuju se ili sasvim odstranjuju, radi podsticanja razvijanja novih rodnih grančica. Grančice koje su stare preko 3 godine i koje su usled rađanja iscrpljene treba do osnove ukloniti. Na ovaj način se režu i ostali spratovi. Rezidbom u proleće treba obnavljati 10 - 14 % rodnih grana i grančica.

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

P r a v i l n a k o s a p a l m e t a.
 
 Krošnja pravilne palmete s kosim granama sastoji se od centralne produžnice na kojoj su pravilno raspoređeni spratovi bočnih grana. Na svakom spratu se nalaze po dve bočne grane, a obično ima 3 - 4 sprata. Bočne grane se razvijaju pod uglom 45 - 60° u odnosu na vođicu, za koje se se mladari odabiraju u julu, a ostali povijaju ili zakidaju. Ukoliko se po ovom sistemu gaje jabuke i kruške okalemljene na slabijim vegetativnim podlogama neophodna je stalna potpora od stubova i žica. Stubovi se postavljaju na 10 m jedan od drugog, prvi red žice na 50 - 60 cm iznad zemlje, a ostala 3 - 4 reda na razmaku od po 50 - 60 cm.
 Pravilna ili regularna palmeta primenjuje se najviše u gajenju jabuke, kruške i breskve, a u manjoj meri kod ostalih voćnih vrsta. Osnovne skeletne grane pružaju se u jednoj ravni u rednom prostoru. Širina krošnje najčešće je 80 - 150 cm. Potrebno je obezbediti dobro obrastanje osnovnih skeletnih grana poluskeletnim i obrastajućim razgranjenjima. Formiranje traje 3 do 4 godine.
 Razmak između prvog i drugog sprata (etaže) osnovnih grana nešto je veći nego između drugog i trećeg sprata grana jer je u vršnim delovima bolje osvetljavanje. Inače, razmaci između spratova osnovnih primarnih grana, zavisno od bujnosti sorte i podloge, kreću se od 60 do 120 cm. Skeletne grane prvog sprata otklanjaju se od provodnice, tako da u osnovi zatvaraju ugao od 45 stepeni. Na drugom spratu osnovne skeletne grane jače se otklone, tako da sa provodnicom zatvaraju ugao od 50 stepeni. Skeletne ramene grane trećeg sprata otklonimo još jače, tako da sa provodnicom zatvaraju ugao od 60 stepeni. Dakle, idući prema vrhu, povećava se ugao otklona skeletnih grana.To je važno zbog toga što je snaga rasta u vrhovima veća, a većim otklonom se usporava, odnosno na taj način se održava ravnoteža rasta između svih skeletnih grana na voćki.
 Razvođenje skeletnih grana postiže se uz pomoć armature (potpore) od trske, motki ili najčešće pomoću armaturne žice (betonski stubovi).
 Gajenje voćaka u obliku pravilne palmete odavno se praktikovao, ali su se mnogo pre na skeletnim granama prvog reda učestalim rezom, uključivši i rez na zeleno, podržavali oblici kratkih rodnih izbojaka.Te su se palmete zvale klasične. Danas se na skeletnim granama prvog reda formiraju ogranci dugih rodnih izbojaka ili grančica na kojima se više i bolje zameću cvetni pupoljci, te je veća i redovna rodnost. Kod breskve se na skeletnim granama prvog reda formiraju kraći ogranci drugog reda, raspoređeni u vidu "riblje kosti", koji na sebi nose jednogodišnje izbojke.Taj se oblik gajenja tačnije naziva Baldassarijeva palmeta. Bočne grane drugog reda su naizmenično raspoređene na osnovnim granama prvog reda, tako da po izgedu liče na "riblju kost". Pravilna palmeta posebno je namenjena breskvi, jer one rađaju na jednogodišnjim izbojcima, koji se rezidbom stalno obnavljaju. Zbog toga je važno da se rezidbom ne pravi mnogo rana na skeletnim granama prvog reda, već na ograncima ili granama drugogo reda.
 Još je važno napomenuti da voćke najčešće uzgajamo u obliku pravilne palmete, ako su sorte kalemljene na bujnim i srednje bujnim podlogama.
 Orezivanje u punoj rodnosti je odozgo pa naniže. Prvo se prekraćuju produžnice skeletnih grana poslednjeg sprata na spoljnu grančicu, pri čemu se vodi računa da skeletne grane imaju približno istu dužinu. Ako je jedna od njih slabija, onda joj se daje više uspravni položaj da bi ojačala i na taj način se uspostavlja ravnoteža. Zatim se na obe skeletne grane do osnove uklanjaju svi bujni letorasti, koji su izbili sa gornje i donje strane, tako da ostanu samo grane i letorasti sa strane, koje zatim valja prorediti na 20 - 30 cm razmaka. Kada je reč o jabuci i krušci, grančice koje su u prethodnoj godini donele rod proređuju se ili sasvim odstranjuju, radi podsticanja razvijanja novih rodnih grančica. Grančice koje su stare preko 3 godine i koje su usled rađanja iscrpljene treba do osnove ukloniti. Na ovaj način se režu i ostali spratovi. Rezidbom u proleće treba obnavljati 10 - 14 % rodnih grana i grančica.
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 mesec

Vitko vreteno (Slender Spindle).

Vitki vretenasti žbun (vitko vreteno) je konična (kupasta) kruna sa vertikalnom centralnom produžnicom (vođicom), po kojoj su spiralno raspoređene slabije bujne rodne i nerodne grane, koje su idući od osnove ka vrhu sve kraće, dok se između njih mogu nalaziti kratke rodne grančice i slabiji mladari.
Razlika između vitkog vretena i vretenastog žbuna je u tome što je vitko vreteno slabije bujnosti (visina voćke 2 - 2,5 m), užeg oblika (prečnik osnove krune 1 - 1,6 m) i nema jake skeletne grane koje karakterišu vretenasti žbun. Kao podloga za jabuku koristi se uglavnom M 9 i M 27 za bujne sorte (džonagold i melroz), a u manjoj meri M 26, MM 106 i MM 104 - koje mogu da se koriste za slabo bujne sorte jabuke (tipa ajdareda) i sper tipove. Za sorte krušaka (prednost dati Vilijamovki i Krasanki) kao podloga koristi se neki klon dunje - bilo MA, Ča 7, R5 ili BA 29 ili još bolje dunja MC, najkržljavija podloga za krušku.

Posađene sadnice se pred početak vegetacije skrate na 75 - 90 cm iznad zemlje (zavisno od bujnosti sorte) i vezuju za naslon. Važno je napomenuti da se kod sadnica sa prevremenim grančicama prekraćivanje vrši na 30 cm iznad poslednje dobro razvijene prevremene grančice.
Iz pupoljaka na voćkici izbiće mladari. Kada oni, a posebno pri vrhu, dostignu dužinu od oko 10 cm, ostavi se samo vršni, a dva do tri ispod njega uklone se do osnove, zbog konkurencije. Istovremeno treba ukloniti i sve mladare izbile od zemlje pa sve do 40 cm visine, odakle počinje krošnja voćke, odnosno žbun. Ukoliko su ostali mladari na centralnoj osi gusti, valja ih prorediti, pri čemu se nastoji da oni koji ostanu budu spiralno raspoređeni. U toku maja - juna ostavljeni mladari se razvode pod uglom 60 - 65° ili u horizontalan položaj ili blago nadole. U prvoj fazi (mladari dugi 10 - 15 cm i još nelignificirani) razvođenje se vrši štipaljkama, čačkalicama ili odbojnicama, a u drugoj fazi ako ima bujnih lastara, onda i malim tegovima od betona sa štipaljkama. Ukoliko se prva intervencija izvede na vreme, efekat je vanredno dobar jer letorast dobija otvoren ugao (i do 90°), čime se potencira i formiranje rodnih pupoljaka, pa otud rod već u II godini.
U proleće druge godine po sađenju nastavlja se s obrazovanjem oblika. Tom prilikom se vođica odnosno vršna produžnica ne skraćuje, već se ostavlja onakva kakva je. Jedino, ako je suviše bujna (80-90 cm), onda se skraćuje na 70-80 cm. Daleko je bolje ako se vodilica ukloni i prevede na pavodilicu (konkurenciju vodilici), da bi se dobilo krivudanje centralne produžnice, radi boljeg obrastanja rodnim grančicama po celoj dužini. Takođe, u toku vegetacije kao i u prvoj godini se izbacuju mladari koji konkurišu produžnici (vođici), kao i oni koji konkurišu produžnicama na prvim ramenim granama koje su ostavljene u prošloj godini. Uspravno rastući letorasti se uklanjaju ili povijaju ukoliko ih nema dovoljno na prvim ramenim granama. U ovoj godini neke sorte jabuka i krušaka doneće malo roda. Stoga treba voditi računa da se slabije mlađe voćkice ne opterećuju mnogo rodom.
U proleće treće godine po sađenju vođica se ne skraćuje ili prevodi na pavodilicu (ukoliko je bujna), uklanjaju se samo letorasti uspravnog porasta (na centralnoj produžnici i bočnim granama) i oni u sredini koji krošnju čine suviše gustom. Ostali letorasti se ne skraćuju, već se samo produžnice bočnih grana prevode na horizontalne letoraste, a kod bujnih sorti u donjih skeletnih grana vrši se izolacija vršnog letorasta i blago povijanje. U toku vegetacije uklanjaju se mladari koji rastu uspravno ili ako ih nema dovoljno, razvode na zeleno kako je već opisano. Važno je da idući od osnove ka vrhu skeletne grane budu sve kraće, kako bi kruna zadržala koničan oblik.
U četvrtoj godini vođica se prevodi na slabiju bočnu granu i vrši se uklanjanje svih bujnih letorasta i starijeg drveta (grana) na patrlj pogotovo iz donjih delova krune. Idući nagore, skeletne grane se ostavljaju sve kraće kako bi se zadržao koničan oblik, ali se ipak vodi računa da se popuni prostor između voćaka u redu. Kod bujnih sorata izbacivati grane sa izrazito oštrim uglom, a ostale povijati. Počev od ove godine rezidba se obavlja na rod.

Orezivanje u punoj rodnosti

U punoj rodnosti orezivanje se vrši radi obnove rodnog drveta, zbog čega se uklanja određen broj grana. Tom prilikom se vodi računa da se uklanjaju najbujnije grane, jer ako se one ostave onda se narušava osnovna koncepcija vitkog vretena. Da bi se održala uravnotežena rodnost potrebno je da na voćki budu zastupljena po 1/3 jednogodišnjih, 1/3 dvogodišnjih i 1/3 trogodišnjih grana. Vodi se računa da ne postoje stalne (skeletne) grane, već samo centralna grana, na kojoj se posle svake treće godine bočne grane rezidbom skraćuju na patrlj dužine 1-1,5 cm, sa nagnutim presekom (rezom) prema stablu na gore, tako da iz donjeg okca patrlja izbije mladar pod povoljnijim (otvorenijim) uglom. Najbolje je da se donjem delu krune ostave 3-4 osnovne grane, a sva ostala razgranjenja čine "rodni čvorovi". U svakom "rodnom čvoru" nastojati da bude jednogodišnji letorast, dvogodišnja rodna grana i trogodišnja rodna grana, koja se orezuje na patrlj. Međutim, skraćivanje grana na patrlj se vrši u četvrtoj, petoj godini kod bujnih sorti, čime se uklanja starije poluskeletno drvo. Pošto kod bujnih sorti obnova drveta nije problem, orezivanje na patrlj nije nužan pomotehnički zahvat.
Rodni čvorovi, po potrebi, mogu se zamenjivati jednogodišnjom grančicom u neposrednoj blizini, ukoliko zakržljaju, budu oštećeni od prouzrokovača bolesti ili štetočina ili ako po položaju njihova zamena (jednogodišnja grančica) bude adekvatnije rešenje (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014).
Kod sorata gde se vrši uklanjanje poluskeletnog drveta na patrlj za preporuku je premazivanje preseka voćarskim voskom ili santar-em pastom, jer je moguća pojava na presecima jabukinog staklokrilca i krvave vaši.
Zelena rezidba i intervencija na zeleno više utiče na smanjenje bujnosti voćaka nego zrela rezidba.
Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Vitko vreteno (Slender Spindle).
 
 Vitki vretenasti žbun (vitko vreteno) je konična (kupasta) kruna sa vertikalnom centralnom produžnicom (vođicom), po kojoj su spiralno raspoređene slabije bujne rodne i nerodne grane, koje su idući od osnove ka vrhu sve kraće, dok se između njih mogu nalaziti kratke rodne grančice i slabiji mladari.
 Razlika između vitkog vretena i vretenastog žbuna je u tome što je vitko vreteno slabije bujnosti (visina voćke 2 - 2,5 m), užeg oblika (prečnik osnove krune 1 - 1,6 m) i nema jake skeletne grane koje karakterišu vretenasti žbun. Kao podloga za jabuku koristi se uglavnom M 9 i M 27 za bujne sorte (džonagold i melroz), a u manjoj meri M 26, MM 106 i MM 104 - koje mogu da se koriste za slabo bujne sorte jabuke (tipa ajdareda) i sper tipove. Za sorte krušaka (prednost dati Vilijamovki i Krasanki) kao podloga koristi se neki klon dunje - bilo MA, Ča 7, R5 ili BA 29 ili još bolje dunja MC, najkržljavija podloga za krušku.
 
 Posađene sadnice se pred početak vegetacije skrate na 75 - 90 cm iznad zemlje (zavisno od bujnosti sorte) i vezuju za naslon. Važno je napomenuti da se kod sadnica sa prevremenim grančicama prekraćivanje vrši na 30 cm iznad poslednje dobro razvijene prevremene grančice.
 Iz pupoljaka na voćkici izbiće mladari. Kada oni, a posebno pri vrhu, dostignu dužinu od oko 10 cm, ostavi se samo vršni, a dva do tri ispod njega uklone se do osnove, zbog konkurencije. Istovremeno treba ukloniti i sve mladare izbile od zemlje pa sve do 40 cm visine, odakle počinje krošnja voćke, odnosno žbun. Ukoliko su ostali mladari na centralnoj osi gusti, valja ih prorediti, pri čemu se nastoji da oni koji ostanu budu spiralno raspoređeni. U toku maja - juna ostavljeni mladari se razvode pod uglom 60 - 65° ili u horizontalan položaj ili blago nadole. U prvoj fazi (mladari dugi 10 - 15 cm i još nelignificirani) razvođenje se vrši štipaljkama, čačkalicama ili odbojnicama, a u drugoj fazi ako ima bujnih lastara, onda i malim tegovima od betona sa štipaljkama. Ukoliko se prva intervencija izvede na vreme, efekat je vanredno dobar jer letorast dobija otvoren ugao (i do 90°), čime se potencira i formiranje rodnih pupoljaka, pa otud rod već u II godini.
 U proleće druge godine po sađenju nastavlja se s obrazovanjem oblika. Tom prilikom se vođica odnosno vršna produžnica ne skraćuje, već se ostavlja onakva kakva je. Jedino, ako je suviše bujna (80-90 cm), onda se skraćuje na 70-80 cm. Daleko je bolje ako se vodilica ukloni i prevede na pavodilicu (konkurenciju vodilici), da bi se dobilo krivudanje centralne produžnice, radi boljeg obrastanja rodnim grančicama po celoj dužini. Takođe, u toku vegetacije kao i u prvoj godini se izbacuju mladari koji konkurišu produžnici (vođici), kao i oni koji konkurišu produžnicama na prvim ramenim granama koje su ostavljene u prošloj godini. Uspravno rastući letorasti se uklanjaju ili povijaju ukoliko ih nema dovoljno na prvim ramenim granama. U ovoj godini neke sorte jabuka i krušaka doneće malo roda. Stoga treba voditi računa da se slabije mlađe voćkice ne opterećuju mnogo rodom.
 U proleće treće godine po sađenju vođica se ne skraćuje ili prevodi na pavodilicu (ukoliko je bujna), uklanjaju se samo letorasti uspravnog porasta (na centralnoj produžnici i bočnim granama) i oni u sredini koji krošnju čine suviše gustom. Ostali letorasti se ne skraćuju, već se samo produžnice bočnih grana prevode na horizontalne letoraste, a kod bujnih sorti u donjih skeletnih grana vrši se izolacija vršnog letorasta i blago povijanje. U toku vegetacije uklanjaju se mladari koji rastu uspravno ili ako ih nema dovoljno, razvode na zeleno kako je već opisano. Važno je da idući od osnove ka vrhu skeletne grane budu sve kraće, kako bi kruna zadržala koničan oblik.
 U četvrtoj godini vođica se prevodi na slabiju bočnu granu i vrši se uklanjanje svih bujnih letorasta i starijeg drveta (grana) na patrlj pogotovo iz donjih delova krune. Idući nagore, skeletne grane se ostavljaju sve kraće kako bi se zadržao koničan oblik, ali se ipak vodi računa da se popuni prostor između voćaka u redu. Kod bujnih sorata izbacivati grane sa izrazito oštrim uglom, a ostale povijati. Počev od ove godine rezidba se obavlja na rod.
 
 Orezivanje u punoj rodnosti
 
 U punoj rodnosti orezivanje se vrši radi obnove rodnog drveta, zbog čega se uklanja određen broj grana. Tom prilikom se vodi računa da se uklanjaju najbujnije grane, jer ako se one ostave onda se narušava osnovna koncepcija vitkog vretena. Da bi se održala uravnotežena rodnost potrebno je da na voćki budu zastupljena po 1/3 jednogodišnjih, 1/3 dvogodišnjih i 1/3 trogodišnjih grana. Vodi se računa da ne postoje stalne (skeletne) grane, već samo centralna grana, na kojoj se posle svake treće godine bočne grane rezidbom skraćuju na patrlj dužine 1-1,5 cm, sa nagnutim presekom (rezom) prema stablu na gore, tako da iz donjeg okca patrlja izbije mladar pod povoljnijim (otvorenijim) uglom. Najbolje je da se donjem delu krune ostave 3-4 osnovne grane, a sva ostala razgranjenja čine "rodni čvorovi". U svakom "rodnom čvoru" nastojati da bude jednogodišnji letorast, dvogodišnja rodna grana i trogodišnja rodna grana, koja se orezuje na patrlj. Međutim, skraćivanje grana na patrlj se vrši u četvrtoj, petoj godini kod bujnih sorti, čime se uklanja starije poluskeletno drvo. Pošto kod bujnih sorti obnova drveta nije problem, orezivanje na patrlj nije nužan pomotehnički zahvat.
 Rodni čvorovi, po potrebi, mogu se zamenjivati jednogodišnjom grančicom u neposrednoj blizini, ukoliko zakržljaju, budu oštećeni od prouzrokovača bolesti ili štetočina ili ako po položaju njihova zamena (jednogodišnja grančica) bude adekvatnije rešenje (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014).
 Kod sorata gde se vrši uklanjanje poluskeletnog drveta na patrlj za preporuku je premazivanje preseka voćarskim voskom ili santar-em pastom, jer je moguća pojava na presecima jabukinog staklokrilca i krvave vaši.
 Zelena rezidba i intervencija na zeleno više utiče na smanjenje bujnosti voćaka nego zrela rezidba.
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 mesec

IZBOR TERENA ZA PODIZANJE VOĆNJAKA.

Kod izbora terena mora se voditi računa o kvalitetu i plodnosti zemljišta (sadržaj humusa, makro i mikro elemenata), pH vrednosti, sadržaju aktivnog kreča, sadržaju alkalnih soli, dubini zemljišta, granulometrijskom (mehaničkom) sastavu, zatim o klimi reona, reljefu terena, ekspoziciji parcele, blizini vodenih površina, zaklonjenosti od hladnih vetrova, itd. Pri izboru položaja za podizanje voćnjaka, mora se voditi računa i o transportabilnosti plodova.
Zemljište je sredina koja predstavlja primaran činilac egzistencije, produktivnosti i dugovečnosti voćaka te mora pružiti optimalne toplotne i vodno vazdušne uslove korenovom sistemu. Zbog toga aktivni sloj zemljišta mora odgovarati sledećim zahtevima:
• Dubok oranični sloj (zavisno od voćne vrste, minimum za jagodu - 0,5 m; ostalo jagodasto voće - 1,0 m; vegetativno razmnožene voćke - 2,0 m, generativno razmnožene voćke - 3,0 m),
• rastresit, propustljiv i strukturan oranični sloj zemljišta,
• Da podzemna voda nije visoka (najveća visina podzemne vode u trajanju maksimalno dva dana, varira u zavisnosti od dubine korenovog sistema, jagoda - 0,3 m; ostalo jagodasto voće - 0,7 m; vegetativno razmnožene voćke - 1,0 m, generativno razmnožene voćke - 1,5 m),
• Da je pH reakcija zemljišta pogodna (najpogodnija za većinu voćnih vrsta je slabo kisela do neutralna sredina, kiselo zemljište zahteva borovnica, pitomi kesten),
• Da zemljište sadrži dovoljno makro i mikro elemenata,
• Da zemljište ne sadrži toksične za biljku materije.
Uticaj reljefa na voćke - reljef je skup oblika terena zemljišta i karakteriše ga nizina i uzvišenja koji manifestuje ekološke (zemljište i klima) i fitotehničke (mogućnosti primene mehanizacije) uslove za gajenje voćaka. Za podizanje voćnjaka najčešće se koriste srednji delovi ravnih i prostranih padina, sa različitim nagibom. Voćkama najviše odgovaraju blago brežuljkasti tereni. Veliki nagib poboljšava toplotne uslove, ali smanjuje upotrebljivost zemljišta zbog jake erozije kao i mogućnost korišćenja mehanizacije.
Na velikim nagibima voćke se sade po izohipsama.
Uticaj ekspozicije terena - najviše utiče na temperaturu i vlažnost područja, generalno su najtopliji i najsuvlji u severnoj hemisferi južni položaji, a u južnoj hemisferi to su severni položaji. Međutim, uticaj ekspozicije terena zavisi u velikoj meri i od ostalih činilaca (geografska širina i dužina, nadmorska visina, jačina nagiba). Uticaj velikih vodenih površina - usporava kretanje vegetacije te su voćke otpornije na pozne mrazeve, u jesen su uslovi za sazrevanje povoljniji, tokom zime su ublaženi nagli i jaki prelazi temperature).
Uticaj nadmorske visine - zbog jakih zimskih mrazeva i kraće vegetacije, velike nadmorske visine nisu pogodne za voćarstvo, a gornja granica zavisi od voćne vrste. Idući ka severu, smanjuje se nadmorska visina na kojoj se voćke mogu uspešno gajiti.

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

IZBOR TERENA ZA PODIZANJE VOĆNJAKA.
 
 Kod izbora terena mora se voditi računa o kvalitetu i plodnosti zemljišta (sadržaj humusa, makro i mikro elemenata), pH vrednosti, sadržaju aktivnog kreča, sadržaju alkalnih soli, dubini zemljišta, granulometrijskom (mehaničkom) sastavu, zatim o klimi reona, reljefu terena, ekspoziciji parcele, blizini vodenih površina, zaklonjenosti od hladnih vetrova, itd. Pri izboru položaja za podizanje voćnjaka, mora se voditi računa i o transportabilnosti plodova.
 Zemljište je sredina koja predstavlja primaran činilac egzistencije, produktivnosti i dugovečnosti voćaka te mora pružiti optimalne toplotne i vodno vazdušne uslove korenovom sistemu. Zbog toga aktivni sloj zemljišta mora odgovarati sledećim zahtevima:
 • Dubok oranični sloj (zavisno od voćne vrste, minimum za jagodu - 0,5 m; ostalo jagodasto voće - 1,0 m; vegetativno razmnožene voćke - 2,0 m, generativno razmnožene voćke - 3,0 m),
 • rastresit, propustljiv i strukturan oranični sloj zemljišta,
 • Da podzemna voda nije visoka (najveća visina podzemne vode u trajanju maksimalno dva dana, varira u zavisnosti od dubine korenovog sistema, jagoda - 0,3 m; ostalo jagodasto voće - 0,7 m; vegetativno razmnožene voćke - 1,0 m, generativno razmnožene voćke - 1,5 m),
 • Da je pH reakcija zemljišta pogodna (najpogodnija za većinu voćnih vrsta je slabo kisela do neutralna sredina, kiselo zemljište zahteva borovnica, pitomi kesten), 
 • Da zemljište sadrži dovoljno makro i mikro elemenata,
 • Da zemljište ne sadrži toksične za biljku materije.
 Uticaj reljefa na voćke - reljef je skup oblika terena zemljišta i karakteriše ga nizina i uzvišenja koji manifestuje ekološke (zemljište i klima) i fitotehničke (mogućnosti primene mehanizacije) uslove za gajenje voćaka. Za podizanje voćnjaka najčešće se koriste srednji delovi ravnih i prostranih padina, sa različitim nagibom. Voćkama najviše odgovaraju blago brežuljkasti tereni. Veliki nagib poboljšava toplotne uslove, ali smanjuje upotrebljivost zemljišta zbog jake erozije kao i mogućnost korišćenja mehanizacije.
 Na velikim nagibima voćke se sade po izohipsama.
 Uticaj ekspozicije terena - najviše utiče na temperaturu i vlažnost područja, generalno su najtopliji i najsuvlji u severnoj hemisferi južni položaji, a u južnoj hemisferi to su severni položaji. Međutim, uticaj ekspozicije terena zavisi u velikoj meri i od ostalih činilaca (geografska širina i dužina, nadmorska visina, jačina nagiba). Uticaj velikih vodenih površina - usporava kretanje vegetacije te su voćke otpornije na pozne mrazeve, u jesen su uslovi za sazrevanje povoljniji, tokom zime su ublaženi nagli i jaki prelazi temperature).
 Uticaj nadmorske visine - zbog jakih zimskih mrazeva i kraće vegetacije, velike nadmorske visine nisu pogodne za voćarstvo, a gornja granica zavisi od voćne vrste. Idući ka severu, smanjuje se nadmorska visina na kojoj se voćke mogu uspešno gajiti.
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 mesec

PROCENA VREDNOSTI VOĆNIH ZASADA.
 
 Procena pojedinačnih voćnih stabala ili čitavih voćnih zasada skoro se svakodnevno vrši, uglavnom radi utvrđivanja visine štete pričinjene bilo od ljudi, stoke, grada, oluje ili poplave, bilo zbog eksproprijacije zemljišta pod voćkama za podizanje društveno važnih objekata, kao što su za podizanje termoelektrana, aerodroma, značajnijih fabrika, magistrala, železničkih pruga, voćnih rasadnika i sl. Ova procena je prilično složena i predstavlja veoma odgovoran posao kako za sud tako i za zainteresovane stranke. Stoga procenu vrednosti voćnih stabala ili zasada treba da vrše samo iskusni voćarski stručnjaci - procenitelji.
 Način procene voćnih zasada može, u zavisnosti od njihove starosti, da se podeli na tri grupe:
 1) Voćke u investicionom periodu (podizanje i nega mladih voćaka);
 2) Voćke u rodu koje nisu prešle polovinu prosečnog života i
 3) Voćke u rodu koje su prešle polovinu prosečnog života.
 
 Procena vrednosti mladog voćnjaka u investicionom periodu
 
 Procena voćaka iz ove grupe je lakša i sigurnija nego procena rodnih stabala nakon investicionog perioda. Vrednost mladih voćaka se sastoji od visine ulaganja za pripremu zemljišta za podizanje voćnjaka (uređenje zemljišta, đubrenje, rigolovanje ili kopanje jama, nabavka i vrednost voćnih sadnica i sađenje), zatim visine troškova nege za redovno održavanje i visine interkalarne kamate na pomenuta ulaganja, kao i visine inflacione stope za period od momenta procene pa dok se nova voćna stabla ne dovedu u stanje u kakvom se nalaze u periodu procene.
 Procena vrednosti mladog voćnjaka u investicionom periodu obračunava se po obrascu:
 
 F o r m u l a I
 
 V1 = (A1 + B1 + C1 + D1) - E
 V1 = procenjena vrednost mladog voćnjaka
 A1 = troškovi podizanja voćnjaka
 B1 = troškovi nege voćnjaka u investicionom periodu
 C1 = iznos interkalarne kamate
 D1 = iznos inflacije
 E = vrednost proizvedenih plodova u investicionom periodu
 
 Procena vrednosti voćnjaka u rodu koji nije prešao polovinu 
 prosečnog života
 
 Za ovu procenu važno je da se što realnije ustanovi vrednost voćnih stabala ili voćnjaka. Stoga treba što tačnije odrediti njihov prosečan čist (neto) dohodak, odnosno ustanoviti razliku između vrednosti proizvodnje i troškova proizvodnje za naprimer 6 narednih godina, koliko ustvari iznosi vrednost izgubljenog roda, ako je voćnjak (u primeru jabučnjak) u momentu procene bio starosti 6 godina.
 Ovde je:
 Dg = Pg - Tg ............. godišnji čist (neto) dohodak po stablu;
 Pg = C x N .............. bruto godišnji prihod u dinarima od jednog stabla, pri prinosu N (kg) i ceni jabuka C (din/kg);
 Tg ............. troškovi proizvodnje u dinarima po jednom stablu u toku godine; 
 B2 = Dg x s x n .............. vrednost izgubljenog roda (neto dohotka) ukupnog broja procenjivanih stabala (s) za period od 6 godina (n);
 Naime, prosečna vrednost voćnjaka u rodu koji nije prešao polovinu prosečnog života (V2) predstavlja zbir (1) investicionih ulaganja za podizanje zasada i negu u prve tri godine posle sadnje (V1), (2) ukupne vrednosti izgubljenog roda (neto dohotka) za period za koji se procena odnosi (B2) i (3) vrednosti drveta voćaka, kao ogrevnog drveta (C2). Drugim rečima, procena se obračunava po obrascu:
 
 F o r m u l a II
 
 V2 = V1 + B2 + C2
 
 Procena vrednosti voćnjaka u rodu koji je prešao polovinu prosečnog života
 
 Procena, odnosno vrednost izgubljenog roda izračunava se po istim formulama kao i za stabla koja nisu prešla polovinu svog života.
 Obrazac za procenu vrednosti voćnjaka u rodu koji je prešao polovinu prosečnog života (V3) je:
 
 F o r m u l a III
 
 V3 = B3 + C3
 
 B3 = procena vrednosti izgubljenog roda (neto dohotka) za period od kada se vrši procena do kraja preostalog perioda rodnosti
 C3 = procena vrednosti drveta voćaka, kao ogrevnog drveta
 
 Posmatrano u celini, najveća je vrednost voćnjaka u rodu koji nije prešao polovinu prosečnog života. 
 
 NAPOMENE: Ukoliko je šteta učinjena u trećoj godini i ukoliko voćka još nije počela da rađa, odlaže se plodonošenje za tri godine, a to je za oštećenog gubitak trogodišnjeg čistog dohodka. U ovoj proceni vrednosti voćnog zasada izloženi su osnovni principi procene i kao takvi podložni su korekciji.
 Interkalarna kamata je kamata koja se obračunava i naplaćuje samo od momenta kada vam se odobri kredit do momenta kada počnete da ga otplaćujete, tj. do naplate prve rate. U stvari, ovu kamatu banka naplaćuje od momenta kada se odobri kredit do momenta naplate prve rate. Period u kojem se obračunava interkalarna kamata naziva se grejs period ili period počeka i u opštem slučaju zavisi od dogovora između banke i klijenta.
 
 Izvod iz knjige "Voćarstvo", Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 mesec

USLOVI USPEVANJA PŠENICE.

Optimum gajenja pšenice je od 30 - 50 O s.g.š., a dopire do 70 O s.g.š., a na jugu do 10 O s.g.š. i sve do 4.000 m nadmorske visine.
Klijanje počinje na minimalnim temperaturama od 1 - 2 OC, a nicanje na optimalnim temperaturama od 12 - 15 OC.
Pšenica prolazi jarovizaciju (proces koji omogućava prelazak iz vegetativnog u generativni stadijum) na nižoj temperaturi (0 - 10 OC), u trajanju 30 - 35 dana, dok jara pšenica prolazi jarovizaciju na višoj temperaturi (10 - 15 OC) za 7 - 12 dana. U prvoj fenofazi (klijanje - nicanje), pored jarovizacije, pšenica prolazi "kaljenje" (proces postepenog privikavanja na niske tO) pri dnevnim temperaturama od 5 - 10 OC i noćnim do - 2 OC.
Bokorenje i ukorenjavanje je u jesen i s proleća na temperaturi iznad 4 - 5 OC. Bokorenje počinje u periodu podfenofaze 3 stalna lista, otprilike 15 dana posle nicanja.
Optimum od vlatanja (porast u stablo) do zrenja je temperatura 16 - 20 OC. Na temperaturi preko 25 OC usporava se porast biljaka, a toplotni udar se javlja na temperaturama iznad 28 OC, mada pšenica ima dobru otpornost na visoke temperature vazduha (30 - 40 OC). Da bi se javio toplotni udar potreban je topli (suvi) vetar, mala relativna vlaga i dr. faktori.
Pšenica bez snežnog pokrivača izmrzava na - 15 do - 17 OC, pod snegom izdrži i do - 30 OC. Temperatura ispod snežnog pokrivača viša je za 10 do 15 OC nego iznad.
Transpiracioni koeficijent (količina transpirisane vode u L potrebna za izgradnju kilograma suve materije biljke) je 400 - 600. Za pšenicu je potrebno 600- 700 mm vodenih taloga da padne u toku vegetacije, pravilno raspoređenih.
Povećana potrošnja vlage od strane pšenice vezana je za fenofazu porast stabla i formiranje lisne površine, a naročito klasanje, cvetanje i oprašivanje. Kritični period za vlagom je 15 dana pred klasanje i 6 dana posle klasanja. Cvetovi, u kojima se nalaze polenova zrna zahvaćena sušom, postaju sterilni. Prinos zrna u ovakvim uslovima se smanjuje.
Relativna vlaga vazduha treba da se kreće od 40 - 70 % (min. 25, max. 85 %), a optimalna vlažnost zemljišta od 70 - 80 % PVK (poljski vodni kapacitet),
Zemljišta, na kojima se uspešno proizvodi pšenica, su: neutralna, slabo kisela, slaboalkalna, fizički srednje teška, duboka i rastresita. Takva zemljišta su: černozem, aluvijum, gajnjača i razni prelazni tipovi. Teška, podvodna, laka i peskovita zemljišta pšenica ne podnosi.
pH (kiselost sredine, odnos H+ i OH- jona) = 6,5 - 7,5.
Pšenica je biljka dugog dana. Za prolaženje svetlosnog stadijuma (porast stabla, 15 - 30 dana) potrebno je najmanje 14 časova dnevnog osvetljenja.

Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

USLOVI USPEVANJA PŠENICE.
 
 Optimum gajenja pšenice je od 30 - 50 O s.g.š., a dopire do 70 O s.g.š., a na jugu do 10 O s.g.š. i sve do 4.000 m nadmorske visine.
 Klijanje počinje na minimalnim temperaturama od 1 - 2 OC, a nicanje na optimalnim temperaturama od 12 - 15 OC.
 Pšenica prolazi jarovizaciju (proces koji omogućava prelazak iz vegetativnog u generativni stadijum) na nižoj temperaturi (0 - 10 OC), u trajanju 30 - 35 dana, dok jara pšenica prolazi jarovizaciju na višoj temperaturi (10 - 15 OC) za 7 - 12 dana. U prvoj fenofazi (klijanje - nicanje), pored jarovizacije, pšenica prolazi "kaljenje" (proces postepenog privikavanja na niske tO) pri dnevnim temperaturama od 5 - 10 OC i noćnim do - 2 OC.
 Bokorenje i ukorenjavanje je u jesen i s proleća na temperaturi iznad 4 - 5 OC. Bokorenje počinje u periodu podfenofaze 3 stalna lista, otprilike 15 dana posle nicanja.
 Optimum od vlatanja (porast u stablo) do zrenja je temperatura 16 - 20 OC. Na temperaturi preko 25 OC usporava se porast biljaka, a toplotni udar se javlja na temperaturama iznad 28 OC, mada pšenica ima dobru otpornost na visoke temperature vazduha (30 - 40 OC). Da bi se javio toplotni udar potreban je topli (suvi) vetar, mala relativna vlaga i dr. faktori.
 Pšenica bez snežnog pokrivača izmrzava na - 15 do - 17 OC, pod snegom izdrži i do - 30 OC. Temperatura ispod snežnog pokrivača viša je za 10 do 15 OC nego iznad.
 Transpiracioni koeficijent (količina transpirisane vode u L potrebna za izgradnju kilograma suve materije biljke) je 400 - 600. Za pšenicu je potrebno 600- 700 mm vodenih taloga da padne u toku vegetacije, pravilno raspoređenih.
 Povećana potrošnja vlage od strane pšenice vezana je za fenofazu porast stabla i formiranje lisne površine, a naročito klasanje, cvetanje i oprašivanje. Kritični period za vlagom je 15 dana pred klasanje i 6 dana posle klasanja. Cvetovi, u kojima se nalaze polenova zrna zahvaćena sušom, postaju sterilni. Prinos zrna u ovakvim uslovima se smanjuje.
 Relativna vlaga vazduha treba da se kreće od 40 - 70 % (min. 25, max. 85 %), a optimalna vlažnost zemljišta od 70 - 80 % PVK (poljski vodni kapacitet),
 Zemljišta, na kojima se uspešno proizvodi pšenica, su: neutralna, slabo kisela, slaboalkalna, fizički srednje teška, duboka i rastresita. Takva zemljišta su: černozem, aluvijum, gajnjača i razni prelazni tipovi. Teška, podvodna, laka i peskovita zemljišta pšenica ne podnosi.
 pH (kiselost sredine, odnos H+ i OH- jona) = 6,5 - 7,5.
 Pšenica je biljka dugog dana. Za prolaženje svetlosnog stadijuma (porast stabla, 15 - 30 dana) potrebno je najmanje 14 časova dnevnog osvetljenja.
 
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 1 mesec

BROKOLI - Brassica oleracea var. botrytis subvar. cymosa.
 
 M o r f o l o š k e o s o b i n e (vidi Tablu X, sl. 17 - var. Italica)
 
 Brokoli ili brokola je jednogodišnja povrtarska biljka, koja iste godine obrazuje vegetativne i generativne organe. Naime, u povoljnim uslovima cvetni pupoljci cvasti se otvaraju i obrazuje se razvijena cvast kao i kod karfiola.
 Po morfološkim osobinama brokoli ili brokola je veoma slična karfiolu. Od nje se razlikuje po tome što nema metamorfoziranu cvast, već je cvast (prečnika 6 do 10 cm) sastavljena od pravih cvetova. Cvasti imaju i debele cvetne drške (10 - 15 cm dužine), te se zajedno koriste za ljudsku ishranu. Takođe, razlika je i u tome što se nakon otkidanja glavne - vršne cvasti, iz pazuha donjih listova izrastaju sekundarne grane, koje na vrhu nose manje ljubičaste cvasti, koje se beru i koriste na isti način ili za preradu. Kako se bočne cvasti razvijaju kontinuirano tokom nekoliko nedelja, tako i berba može biti u više navrata. Cvasti su rastresite, zelene ili ljubičaste boje, najčešće sivkastoplavkastezelene boje, po čemu se razlikuju od karfiola, koji ima zbijene, kompaktne cvasti. Glavna mesnata cvast brokole ima 300 do 400 grama, dok bočne cvasti, koje sukcesivno stižu za berbu, imaju 150 do 200 grama. 
 
 U s l o v i u s p e v a n j a
 
 Optimalna temperatura za rast i razvoj brokole je 15 do 18 0C. Zbog toga njena je proizvodnja moguća samo u ranoproletnjem i postrnom (jesenjem) preriodu. Da bi formirala cvast, tokom vegetacije brokola mora proći određeni period izloženosti niskim temperaturama, najčešće nižim od 10 0C. To se posebno odnosi na jesenje gajenje, kada se zbog visokih temperatura znatno intezivnije razvija lišće, pa cvasti ostaju sitnije. U vegetativnoj fazi, brokola može podneti kratkotrajne niske temperature do - 10 0C, ali cvasti stradaju pri - 5 0C. Visoke temperature nepovoljno utiču na razvoj brokole, posebno tokom razvoja cvasti. Temperature više od 25 0C uzrokuju stvaranje sitnih, rastresitih cvasti, a cvetovi se veoma brzo otvaraju čime se gubi tržišna vrednost brokole. Usled visokih temperatura može doći do žućenja i propadanja pojedinih cvetova unutar cvasti.
 
 T e h n o l o g i j a p r o i z v o d n j e
 
 I z b o r h i b r i d a
 
 Hibridi brokole: Lucky F1 (vegetacije oko 70 dana od rasađivanja), Griffen F1 (vegetacije oko 75 dana od rasađivanja), Marathon F1 (vegetacije oko 85 dana od rasađivanja), Monopoly F1 (vegetacije oko 80 dana od rasađivanja);
 
 P l o d o r e d 
 
 Brokola se obavezno uzgaja u plodoredu, a uzgoj se na istoj površini, kao i kod ostalih kupusnjača, ne sme ponoviti barem 3 do 4 godine.
 
 G a j e n j e
 
 Brokola je biljka koja ima jaku vršnu dominaciju. Nakon berbe glavne (primarne) cvasti, iz pazuha listova mogu izbiti sekundarne grane koje takođe nose nešto manje cvasti, koje se koriste za preradu. Brokola ima manje zahteve u pogledu zemljišta i klime u odnosu na druge kupusnjače. Uzgaja se iz rasada, kada biljka ima 4 - 5 dobro razvijenih listova, a zemljište treba biti slabo kiselo do neutralno (pH = 6,0 - 6,5) i dobro drenirano (ocedno), jer brokola ne podnosi višak vode. Razmak sadnje biljaka u redu je 30 - 40 cm, a razmak između redova je 70 cm, čime se ostvaruje sklop od 35. 000 – 45.000 biljaka po hektaru ( Dr Zdravko Matotan, 2004.). 
 Ponoviću neke karakteristike, koje su jako bitne za gajenje brokole. Optimalna temperatura za rast i razvoj brokole je od 14 - 19 0C. Da bi formirala cvast, brokola mora proći određeno razdoblje niskih temperatura nižih od 10 0C. U suprotnom, ako su više temperature bilo u jesenjem gajenju ili u proletnjem biljka će formirati jaku lisnu masu i sitnije cvasti. Takođe, temperatura iznad 25 0C pogoduje razvoju rastresitih cvasti, tj. onih koje nisu zbijenije i kompaktnije. Stres usled visokih temperatura, te uz nedovoljnu količinu vode može izazvati žućenje cvasti i jednostavno njihovo propadanje. Pravilno đubrenje se postiže poznavanjem sadržaja osnovnih biljnih hraniva u zemljištu. Brokola, kao i ostale kupusnjače, ima plitak koren, te je potrebno osigurati dostupno i redovno đubrenje tokom vegetacije. 
 Za prinos od 25 t/ha brokola iznosi celom biljkom 116 kg/ha azota (N), 41 kg/ha fosfora (P2O5), 209 kg/ha kalijuma (K2O), 39 kg/ha kalcijuma (CaO) i 26 kg/ha magnezijuma (MgO), prema Haifi. Ovim iznetim količinama hraniva treba se pridržavati prilikom određivanja normi đubriva, s tim da fosfor (P2O5) možemo prilikom đubrenja podići na nivo od 100 kg/ha. Ne treba izgubiti iz vida da se najtačnije đubrenje useva brokole dobija na osnovu agrohemijske analize zemljišta.
 
 B e r b a
 
 Brokola se bere kada su cvasti potpuno razvijene, a pre početka otvaranja cvetova. Bere se odsecanjem centralne cvasti sa petnaestak centimetara zadebljalom stabljikom, svaka 2 do 3 dana. Nakon berbe primarnih cvasti tokom 2 do 3 nedelje, posebno pri jesenjem gajenju, na bočnim granama za berbu dospevaju sekundarne cvasti kojih ima veći broj, ali su znatno sitnije. One se uglavnom koriste za preradu, prethodnim smrzavanjem. Cvetovi brokole mogu se i nakon berbe razvijati, te da ne bi došlo do njihovog otvaranja, cvasti treba čuvati u rashladnim prostorima na temperaturi do 4 0C. Na temperaturi 0 0C i uz relativnu vlagu vazduha 90 do 95 % moguće je brokolu skladištiti do dve nedelje.
 Cvasti brokole pakuju se pojedinačno u tanku prijanjajuću foliju, da bi se sačuvale od gubljenja vlage.
 Prinosi brokole primenom savremenih uzgojnih postupaka kreću se uglavnom od 12 do 15 t/ha.
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
pre 2 meseca

V r e t e n a s t i ž b u n (Spindel Busch).
Vretenasti žbun je u stvari kržljava modifikacija piramide, odnosno žbunasto vreteno, na čijoj su vertikalnoj produžnici spiralno rasporeñene skeletne i poluskeletne grane u horizontalnom i približno horizontalnom položaju. Skeletne i poluskeletne grane su sve kraće idući od osnove prema vrhu voćke. Za pravilno formiranje ovog oblika potreban je naslon od stubova i 3 - 4 reda duplih žica. Koristi se u proizvodnji jabuka i krušaka, u savremenim zasadima i na okućnicama, uz upotrebu voćnih sadnica okalemljenih na nekoj kržljavijoj vegetativnoj podlozi i na
srednje bujnoj podlozi za jabuku (MM 106).
Za obrazovanje vretenastog žbuna se koriste jednogodišnje ili dvogodišnje sadnice.
Ukoliko se koriste jednogodišnje sadnice, u proleće prve godine po zasađivanju sadnica se skrati na
oko 80 cm iznad zemlje. Sadnice koje su dobro obrasle letorastima ili prevremenim grančicama se
skraćuju na oko 30 cm od poslednje dobro razvijenog letorasta. Kad vršni letorast dostigne oko 10 cm,
treba ukloniti 2 - 3 njegova konkurenta, kao i sve mladare do 40 cm od površine zemlje. U slučaju potrebe vođicu treba privezati uz naslon da bi uspravno rasla. Od ostalih letorasta ispod vodilice odabrati najbolje za ramene grane, na rastojanju oko 30 cm jedan od drugog, pa ih saviti u vodoravan položaj i privezati uz žicu ili kolac. Navedena intervencija je moguća primenom odbojnika i štipaljki kojima se mladari dovode u horizontalan
položaj. Nakon dve do tri nedelje dolazi do zdrvenjavanja osnove mladara, te se odbojnici mogu ukloniti. Definitivno razvođenje se potom može lako obaviti pošto je stvoren otvoren ugao.
U proleće druge godine nastavlja se sa obrazovanjem oblika. Tom prilikom vođica se ne skraćuje, izuzev ako su se na njenom vrhu obrazovali cvetni pupoljci, u kom slučaju se ona skrati do prvog najrazvijenijeg pupoljka ili za 1/3. Ukoliko je suviše bujna, moguće je prevođenje na njenu konkurenciju. U sadnica koje su bile sa prevremenim grančicama ili letorastima na kojima se već formirao rod, na početku druge godine se vrši izolacija vrhova. Prošlogodišnje letoraste ne skraćivati. U toku vegetacije na gornjem delu vođice razviće se mladari, koji se, kad dostignu potrebnu dužinu, saviju u horizontalan položaj na već opisan način.
I u proleće treće godine vođica se ne skraćuje, već se samo uklanjaju njeni i konkurenti produžnica skeletnih grana, kao i bujni letorasti na centralnoj grani. Tom prilikom se proređuju bočne grane (ako su guste) tako da ostanu na razmaku od 15 - 30 cm. Ostavljene bočne grane skraćuju se tako da najniže budu najduže, a ostale ka vrhu sve kraće i kraće, tako da na kraju formiranja oblika krošnja dobije izgled kupe. Prilikom rezidbe skeletnog drveta, treba gledati da se letorasti koji idu ispod i iznad tih grana izbacuju. Vrh vođice se u proleće četvrte godine uklanja i ona prevodi na slabije bujnu bočnu granu koja će obrazovati rodno drvo. Visina vretenastog žbuna može da bude 2 - 3 m.
Orezivanje u punoj rodnosti.
Orezivanje voćnih stabala u punoj rodnosti, čije su krošnje formirane u vidu vretenastog žbuna, slično je orezivanju stabala oformljenih u vidu poboljšane piramidalne krune. Jedina je razlika u tome što se pri rezidbi nastoji da se donje bočne grane orezuju slabije, a one više sve jače, tako da oblik krošnje ima uvek oblik kupe, sa prečnikom osnove 1,8 - 2,2 m. Sem toga, ovde je orezivanje rodnog drveta nešto jače nego kod poboljšane piramide. Naime, rodne grančice se proređuju ukoliko su voćke dobro obezbeđene istim i uklanjaju prebujni, oštećeni i oboleli letorasti sa osnovnog skeleta. Skeletne grane se režu na bočnu grančicu u polje, radi održavanja uzgojnog oblika i omogućavanja stvaranja novih letorasta. Time stvaramo krunu, gde su osnovne grane od osnove krošnje prema vrhu sve kraće i koja nosi približno jednak broj jednogodišnjih grančica, dvogodišnjih i trogodišnjih grana. Četvorogodišnje i starije rodne grane rezidbom se potpuno uklanjaju (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014).
Kako je rečeno, dužina osnovnih grana od osnove prema vrhu postepeno se skraćuje kako bi se smanjilo zasenjivanje, a konačna visina voćke najbolje da ne prelazi 2,5 m. Vrh voćke održava se povijanjem vođice
ili se prevodi na niži umereno bujni izbojak ili granu. Prilikom rezidbe skeletnog drveta treba gledati da se letorasti koji idu ispod i iznad skeletnih grana izbacuju (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2020).
Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

V r e t e n a s t i ž b u n (Spindel Busch).
 Vretenasti žbun je u stvari kržljava modifikacija piramide, odnosno žbunasto vreteno, na čijoj su vertikalnoj produžnici spiralno rasporeñene skeletne i poluskeletne grane u horizontalnom i približno horizontalnom položaju. Skeletne i poluskeletne grane su sve kraće idući od osnove prema vrhu voćke. Za pravilno formiranje ovog oblika potreban je naslon od stubova i 3 - 4 reda duplih žica. Koristi se u proizvodnji jabuka i krušaka, u savremenim zasadima i na okućnicama, uz upotrebu voćnih sadnica okalemljenih na nekoj kržljavijoj vegetativnoj podlozi i na
 srednje bujnoj podlozi za jabuku (MM 106).
 Za obrazovanje vretenastog žbuna se koriste jednogodišnje ili dvogodišnje sadnice.
 Ukoliko se koriste jednogodišnje sadnice, u proleće prve godine po zasađivanju sadnica se skrati na
 oko 80 cm iznad zemlje. Sadnice koje su dobro obrasle letorastima ili prevremenim grančicama se
 skraćuju na oko 30 cm od poslednje dobro razvijenog letorasta. Kad vršni letorast dostigne oko 10 cm,
 treba ukloniti 2 - 3 njegova konkurenta, kao i sve mladare do 40 cm od površine zemlje. U slučaju potrebe vođicu treba privezati uz naslon da bi uspravno rasla. Od ostalih letorasta ispod vodilice odabrati najbolje za ramene grane, na rastojanju oko 30 cm jedan od drugog, pa ih saviti u vodoravan položaj i privezati uz žicu ili kolac. Navedena intervencija je moguća primenom odbojnika i štipaljki kojima se mladari dovode u horizontalan
 položaj. Nakon dve do tri nedelje dolazi do zdrvenjavanja osnove mladara, te se odbojnici mogu ukloniti. Definitivno razvođenje se potom može lako obaviti pošto je stvoren otvoren ugao.
 U proleće druge godine nastavlja se sa obrazovanjem oblika. Tom prilikom vođica se ne skraćuje, izuzev ako su se na njenom vrhu obrazovali cvetni pupoljci, u kom slučaju se ona skrati do prvog najrazvijenijeg pupoljka ili za 1/3. Ukoliko je suviše bujna, moguće je prevođenje na njenu konkurenciju. U sadnica koje su bile sa prevremenim grančicama ili letorastima na kojima se već formirao rod, na početku druge godine se vrši izolacija vrhova. Prošlogodišnje letoraste ne skraćivati. U toku vegetacije na gornjem delu vođice razviće se mladari, koji se, kad dostignu potrebnu dužinu, saviju u horizontalan položaj na već opisan način.
 I u proleće treće godine vođica se ne skraćuje, već se samo uklanjaju njeni i konkurenti produžnica skeletnih grana, kao i bujni letorasti na centralnoj grani. Tom prilikom se proređuju bočne grane (ako su guste) tako da ostanu na razmaku od 15 - 30 cm. Ostavljene bočne grane skraćuju se tako da najniže budu najduže, a ostale ka vrhu sve kraće i kraće, tako da na kraju formiranja oblika krošnja dobije izgled kupe. Prilikom rezidbe skeletnog drveta, treba gledati da se letorasti koji idu ispod i iznad tih grana izbacuju. Vrh vođice se u proleće četvrte godine uklanja i ona prevodi na slabije bujnu bočnu granu koja će obrazovati rodno drvo. Visina vretenastog žbuna može da bude 2 - 3 m.
 Orezivanje u punoj rodnosti.
 Orezivanje voćnih stabala u punoj rodnosti, čije su krošnje formirane u vidu vretenastog žbuna, slično je orezivanju stabala oformljenih u vidu poboljšane piramidalne krune. Jedina je razlika u tome što se pri rezidbi nastoji da se donje bočne grane orezuju slabije, a one više sve jače, tako da oblik krošnje ima uvek oblik kupe, sa prečnikom osnove 1,8 - 2,2 m. Sem toga, ovde je orezivanje rodnog drveta nešto jače nego kod poboljšane piramide. Naime, rodne grančice se proređuju ukoliko su voćke dobro obezbeđene istim i uklanjaju prebujni, oštećeni i oboleli letorasti sa osnovnog skeleta. Skeletne grane se režu na bočnu grančicu u polje, radi održavanja uzgojnog oblika i omogućavanja stvaranja novih letorasta. Time stvaramo krunu, gde su osnovne grane od osnove krošnje prema vrhu sve kraće i koja nosi približno jednak broj jednogodišnjih grančica, dvogodišnjih i trogodišnjih grana. Četvorogodišnje i starije rodne grane rezidbom se potpuno uklanjaju (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2014).
 Kako je rečeno, dužina osnovnih grana od osnove prema vrhu postepeno se skraćuje kako bi se smanjilo zasenjivanje, a konačna visina voćke najbolje da ne prelazi 2,5 m. Vrh voćke održava se povijanjem vođice
 ili se prevodi na niži umereno bujni izbojak ili granu. Prilikom rezidbe skeletnog drveta treba gledati da se letorasti koji idu ispod i iznad skeletnih grana izbacuju (obrada, dipl. ing. Stanko Nekić, 2020).
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Zadnje aktivnosti

Online korisnici

Promo

Korisnik

Autor