Nakon što pomeša ražano i pšenično brašno, dodaje prstohvat soli, kašiku meda i suvi kvasac. U smesu dodaje vodu i zamesi testo koje stoji najpre 12 sati. U sledećih osam do 10 sati testo još nekoliko puta premesi.
Tain, posebna vrsta hleba, koja je pomogla srpskoj vojsci u Velikom ratu da opstane, danas pomaže Dragani Bamdad da izdržava svoju decu. Životni put ove profesorke srpskog jezika i književnosti počeo je u Hrvatskoj. Rođena je u Dvoru na Uni. Kada je njena porodica prebegla u Srbiju, godinama je živela u Vojvodini na nekoliko desetina adresa. Posle mnogo podstanarskih soba i stanova odlučila je da se sa decom skrasi u Šumadiji.
Kupila je malo imanje u Đuriselu nadomak Kragujevca i tako počela novi život. Međutim, ubrzo je ostala bez posla u školi i morala je da istraži druge mogućnosti. Ne zna zasigurno da li je tain našao nju ili ona njega. Ipak, danas 'putuju' zajedno kroz život.
"Dosta sam istraživala taj period srpske istorije za vreme i posle Prvog svetskog rata. Svuda se provlačila ta priča o hlebu i to me je duboko ganulo. Otvorila sam na fejsbuku stranicu posvećenu tainu i počela da pišem o njemu. Na kraju sam došla do recepta i napravila ga. Kada sam objavila fotografije, mnogi pratioci su poželeli da ga probaju i tako su stigle i prve narudžbine", priča Dragana.
Tain, naša sagovornica, pravi od brašna samlevenog u vodenici ispod planine Rudnik. S poštovanjem ističe predusretljivost Miroslava Cicića, vlasnika vodenice iz Stragara, koja postoji više od tri veka. Mesi ga od brašna stare srpske sorte raži u kućnim uslovima, a peče u šporetu na drva. Od šest ujutru do ponoći njene ruke su u brašnu.
"Receptura za tain je narodna. Mesio se još u manastirima, a ja odlučila da oživim ovaj recept. Suština ovog hleba je u tome da daje snagu i vitalnost. Zbog toga je i bio vojnički hleb. Pravi se od ražanog brašna, 70 odsto, i oko trećine belog brašna. Peče se pod poklopcem u zagrejanoj peći i nakon toga dobije specifičnu braonkastu boju i hrskavu koru".
Nakon što pomeša ražano i pšenično brašno, dodaje prstohvat soli, kašiku meda i suvi kvasac. U smesu dodaje vodu i zamesi testo koje stoji najpre 12 sati. U sledećih osam do 10 sati testo još nekoliko puta premesi.
Iz poštovanja prema hlebu, koji je održao srpske vojnike, koristi i starinske posude, kakve su se nekad upotrebljavale.
"Pokušavam da oživim što više i jače mogu taj deo naše tradicije i kulture i uspomenu na zajedničkog pretka, Aleksu Zdravkovića, koji je ovaj hleb proneo kroz ceo Balkanski rat i Prvi svetski rat. Vratio ga je kući preko Albanije i Soluna, verujući da mu je on sačuvao život na golgoti. Iako skamenjen i dan danas stoji u muzeju u Pirotu. Komad njegovog hleba nije samo fizička hrana, on je i duhovno izvorište i vrsta amajlije", kaže Dragana.
Kada su majke ispraćale sinove u rat zavetovale su ih da ne pojedu prvo sledovanje hleba. To je značilo, ili je trebalo da znači, po narodnom verovanju, da će ih kuršum zaobići i da će ostati živi. Aleksa se u to uverio sam.
Napoleon je govorio da vojska maršira na svom želucu. Očigledno da je njegova floskula potvrđena i u Prvom svetskom ratu. Istorija svedoči da je austrougarska vojska imala obilnije obroke od srpskih vojnika. Međutim, zahvaljujući tainu, srpski vojnik hranio se zdravije. Mešavina ražanog i belog brašna, davala je hleb koji je dugo trajao i davao snagu.
Hleb u etno pekari u Mokrinu proizvodi se na starinski način
Tain za srpsku vojsku počeo je da se pravi odmah posle tursko-srpskih ratova. Nisu stavljali kvasac, kakvim ga mi danas poznajemo, već suvo kvasno testo - komin, a vojničko sledovanje je bilo 800 grama. Dragana tain pravi, skoro, po originalnoj recepturi, jer još uči kako da napravi kvasno testo ili komin.
"Domaći hleb podseća nas na majku i miriše na detinjstvo. Podseća nas na žrtvovano zrno koje je moralo da umre da bi se nastavio novi život. Zbog toga posebnu počast odajem hlebu, posebno tainu, koji sada hrani i moju decu", ponosno će sagovornica Agrokluba.
Foto prilog
Tagovi
Autorka