Sezona je vrganja, na šta obratiti pažnju?

Ako bi gljivarima, ali i običnim zaljubljenicima u prirodu, postavili pitanje koju gljivu najviše vole da beru i konzumiraju, verovatno bi većina odgovorila - vrganj. Razlozi su brojni, a pre svega treba istaći da je to jedna od najpoznatijih gljiva na našim prostorima te da je i oni sa skromnim poznavanjem gljiva mogu lako raspoznati.

Takođe, radi se o veoma ukusnom i jestivom šumskom plodu, bogatom hranljivim sastojcima sa niskim udelom masti i kalorija. Vrganj se ne može uzgojiti te ga jedino možemo pronaći na njegovom prirodnom staništu.

Pretpostavlja se da je poznato više od 100 vrsta vrganja, a najzastupljeniji na našim prostorima su: pravi vrganj (Boletus edulis), ispucali vrganj (Boletus reticulatus), gorki vrganj (Boletus radicans), crni vrganj (Boletus aereus) i borov vrganj (Boletus pinophilus).

Gde i kada ih tražiti? 

Za početak, trebalo bi znati šta je to neophodno pre odlaska u potragu za gljivama. Za hodanje po šumi potrebna nam je udobna obuća koja osigurava noge od ujeda zmije. Korpa od pruća je poželjna za branje gljiva jer je prozračna i propušta micelije na tlo. Nikako ne bi smeli da koristite plastične vreće, kese i sično, jer dolazi do gnječenja i oštećenja gljiva te potparavanja. Poželjan alat za čišćenje je mali nožić koji nosimo u korpi.

Vrganj na našim prostorima može da raste od aprila do novembra, ali ga najviše ima u periodu od kraja maja do kraja septembra. Kao i većina drugih gljiva živi u partnerskoj zajednici sa određenom vrstom drveća te je taj odnos poznat kao mikoriza. Prolećni raste u listopadnim šumama najčešće u bukovoj. Pravi vrganj za stanište ima četinarske i listopadne šume, posebno mu odgovara grabova šuma, Borov vrganj nalazimo u borovim, ali i bukovim šumama.

Ono što je najbitnije da znamo jeste da uopšteno voli kišni period sa visokim temperaturama, tako da je razdoblje s padavinama nakon kojeg usledi sunčani period idealno vreme za njegov porast. Iskusni berači će vam reći da u šumama voli predele sa mahovinom, lišćem, ostacima stabala i tlo bogato humusom. Često se nalazi na rubovima šuma dok ga na livadama i čistinama retko možemo naći.

Najčešće greške u prepoznavanju 

Za one iskusnije gljivare je dovoljno da pogledaju dršku i šešir te na osnovu vizuelnog zapažanja izvrše determinaciju vrste vrgnja. Za manje poznate vrste gljiva je potrebno puno više za identifikaciju počevši od staništa, boje, oblika, uzdužnog preseka gljive, građe donje strane šešira, izgleda micelija itd.

Oni nešto manje iskusni bi trebalo pre pohoda kroz šumu da pročitaju neku knjigu o gljivama i za početak u šumu ići sa nekim iskusnijim. Kada su u pitanju gljive, najmanja greška može biti kobna i rezultirati trovanjem koje može dovesti do zatajenja nekih vitalnih organa, u nekim slučajevima i do smrtnog ishoda.

Marinirani ili ajvar sa vrganjima: Kako preraditi ovu gljivu na više načina?

Kod manje iskusnih ljubitelja vrganja, često se dešava zamena sa brezovim dedom (Leccinum scabrum) i grabovim vrganjem (Leccinum griseum), a posebno kod mlađih primeraka gde se klobuk (šešir) nije dovoljno razvio. Ipak, razlike u debljini drške, boji i obliku šešira su presudne za raspoznavanje ove vrste. Treba napomenuti da su i ove gljive jestive.

Pazite na ludare

Ono što mnogi ne znaju je da nisu svi vrganji jestivi, tako se susrećemo sa leponogim vrgnjem (Boletus calopus) koji se odlikuje drškom čiji je vrh žućkast, a ispod njega sve do baze je purpurnocrvene boje. Cevčice i pore su žute boje, a pri dodiru menjaju boju u plavozelenu. Ova vrsta nije jestiva.

Najveća greška sakupljaču vrgnja se može dogoditi ukoliko ubere ludaru (Boletus satanas). Za iskusne, prepoznavanje ne bi trebalo predstavljati problem. Vrlo je slična npr. leponogom i fehtnerovom vrgnju. Pore cevčica su u mlade gljive žute, a posle kako biljka stari pore poprimaju jarko crvenu boju. Ova gljiva je otrovna i izaziva jake želudačne tegobe.

Na kraju, srećno svim sakupljačima gljiva, a posebno početnicima.