Gradnja akumulacija kao rešenje za sušu - isplativa investicija?

Akumulacije od nekoliko stotina kubika vode po jednom hektaru mogle bi da budu rešenje za sušne periode koji će, po svemu sudeći, biti sve jači. Nameće se i pitanje, koji sistemi za navodnjavanje su bolji za pojedine grane poljoprivredne proizvodnje?

Na predratnoj televiziji Zagreb, pre tridesetak godina, emitovana je emisija sa tadašnjim stručnjacima u kojoj se govorilo o klimatskim promenama, pričao mi je jedan kolega, voćar. Stručnjaci su priseća se, nagovešatavali kako će prostor tadašnje Jugoslavije imati klimu kao Grčka, a da će Sredozemlje, odnosno, zemlje na obalama mora, biti pustinja.

Stručnjaci predvideli sušu

Najbolje će, kako su rekli, proći zemlje srednje Evrope, koje će imati najbolju klimu, sa dovoljno kiša. I dan danas, svako malo, kolega se seti te emisije, a kada ju je slušao, nije mogao da veruje da će se to dogoditi. Najgore je, kaže, što je to dočekao. I on, već drugu godinu, muku muči sa sušom koja pogađa stabla krušaka u njegovom voćnjaku.

Izgleda da su stručnjaci u zagrebačkom studiju bili u pravu. Vremena o kojima su oni pričali došla su i dešavaju se sada.

U poslednje dve godine suša čini veliku štetu u svim voćnjacima, naročito u onima u kojima nema navodnjavanja. To je ona najgora, kada puca zemlja, lišće gubi boju, plodovi se suše, a kompletna stabla propadaju. Baš kao u Grčkoj, ali, šta je još gore? Zbog klimatskih promena, viška ugljen dioksida, metana (krave su krive, zar ne?), stanjenog ozonskog omotača, sunčevi zraci još su jači, jednostavno, prže plodove, naročito u gornjim etažama krošanja. Bez protivgradnih mreža i navodnjavanja plodovi dobijaju ožegotine od sunca, najviše u pomenutim, gornjim delovima stabala.

Rešenje je u akumulacijama?

A kako rešiti problem navodnjavanja? Reke, zbog manjka padavina, imaju sve niže nivoe, snega je zimi sve manje, izvori se ne pune u dovoljnoj meri, a poljoprivredne kulture traže mnogo vode. Zato zalivanje iz reka ne bi trebalo da dođe u obzir, osim u slučaju gradnje velikih akumulacionih jezera, što opet dovodi do ekoloških problema i sukoba sa ljubiteljima ili zaštitnicima prirode. Jedan veliki voćar u Republici Srpskoj rešio je problem navodnjavanja svojih nekoliko stotina hektara, izgradnjom akumulacionih jezera. To je rešenje i za sve ostale voćare, naročito one koji imaju manje površine.

Pojednostavljeno rečeno, svaki voćar trebalo bi da ima svoju akulumaciju koja bi se, tokom jeseni, zime i proleća, punila kišama, otapanjem snega ili potocima, ako postoje u blizini. Najbolje bi bilo da se iskopaju u šumi, ako je blizu, ili na vrhu parcela, ako je brežuljkast teren. Za jedan hektar voćnjaka, n primer krušaka, tokom vegetacije, dovoljna je akumulacija od minimalno 250 kubika.

Uz pretpostavku da će tokom aprila i maja biti padavina, sa 1.200 sadnica po hektaru, nešto više od dve stotine litara vode po sadnici, trebalo bi da bude dovoljno da izdrži sušni period. Još ako je u voćnjaku razvučena protivgradna mreža, sadnice će imati više šanse da prežive.

Relativno jeftina gradnja 

Akumulaciju od tri stotine kubika bager može da napravi za jedan dan. Uz ostale troškove, u koje spada sistem za navodnjavanje i pumpe, dolazimo do brojke da je 3.000 do 4.000 KM (oko 180.000 do 240.000 dinara), dovoljno za rešavanje velikog problema koji će biti sve više izražen u godinama koje su pred nama. Ako je glinovito zemljište, glina teško pušta vodu, za svaki slučaj mogu se na dno postaviti jedan do dva sloja najlona, a sa strane da se metaricama isti taj najlon učvrsti.

U slučaju da je zemljište kamenito, potrebno je betoniranje što poskupljuje gradnju za barem tri puta. Ipak, uz podršku nadležnih institucija koje bi podržale subvencijama gradnju akumulacija, taj iznos bio bi prihvatljiv za većinu voćara i za vrlo kratak period rešio bi se ogroman problem ne samo njima, već i povrtarima.

Suša uzima danak prinosima: Kreće žetva suncokreta?

Što se tiče ratarskih kultura, imajući u vidu da su u pitanju mnogo veće površine, problem bi mogao da se reši izgradnjom velikih sistema za navodnjavanje, što se već radi u istočnom delu Republike Srpske. Ko ima manje površine ili su parcele blizu reka, lakše će se izboriti sa sušom. Jeste da bi u akumulacijama dolazilo do transpiracije, odnosno, isparavanja vode, naročito ako bi bile na sred polja, ne u šumi. Ali i taj problem mogao bi da se reši pokrivanjem različitim materijalima, naročito manjih ili dotokom iz manjih vodotokova, dok ima vode u njima.

Jednostavno, svi bi morali da shvatimo da poljoprivreda nikada više neće biti ista i da će suša biti glavni problem svim granama. Ustvari, neće biti, ona je to već sada. Zemlja puca od suše, životinje su takođe žedne, a kiša u pojedinim mestima ne pada mesecima. Obezbeđenje vode trebalo bi da bude ključan zadatak svim nadležnim institucijama iz oblasti agrara.

Kap po kap ili orošavanje?

Na koji način navodnjavati kulture - sistemom kap po kap ili orošavanjem? Kod povrtarskih kultura sistem kap po kap pokazao se kao najbolji. Delotvorno je i orošavanje, ali je zbog osetljivosti na biljne bolesti, ipak praktičniji ovaj prvi. Još ako se primenjuje malč sistem oko povrća, efekat je bolji.

Kod ratarskih kultura navodnjavanje rasprskivačima sigurno je najbolji način dok enigmu predstavlja navodnjavanje voćaka. Izraelski izum dobar je za navodnjavanje, ali s obzirom na to da je u našim voćnjacima u velikoj meri prisutna glina, dolazi do stvrdnjavanja i stvaranja pokorice pa kap po kap sistemu treba više vremena da je probije i dođe do korijena. Nije u pitanju peskovito zemljište, kao u pustinji, pa da voda odlazi u dubinu bez problema.

S druge strane, korenove dlačice dalje su od debla, a oavj sistem navodnjava usko područje između dva stabla, što znači da sa dve strane stablo ne uzima vodu. Koren se širi između redova pa efekat ovog navodnjavanja nije dovoljno dobar i potrebno je mnogo više vode da se voćka snabde dovoljnom količinom.

Rasprskavači navodnjavaju celi voćnjak

Šta je sa sistemom za orošavanje? I tu treba više vode. Kada su mrazne noći potrebno je minimalno 500 kubika vode da bi se stabla zaštitila od mraza. Međutim, leti je vegetacija u punoj snazi, listovi su u punoj veličini i posredstvom stoma mogu da prime vodu koja dospeva na njih primenom orošavanja maglom ili rasprskivača, ako su krupnije kapi u pitanju. Nije istina da se gubi voda, jer ona pada na stablo i između njih, odnosno redova. Takođe će i korenove dlačice, koje su između stabala i redova, lakše doći do vode. Ako je dugotrajna suša navodnjavanje rasprskivačima neće dovesti do pojačanog rasta trave, a ako se oko voćaka primenuju herbicidi, koren još više nema konkurenciju u iskorišćavanju vode.

U uslovima suše, dva navodnjavanja tokom leta rasprskivačima ili orošavanjem maglom, od 150 kubika, u večernjim časovima, mogu da, u velikoj meri pomognu voćkama. Zašto u večernjim časovima? Zato što već u 08.00 časova ujutro temperatura zna da bude vrlo blizu tridesetog podeoka što je, u slučaju tropskih noći, stres za biljku. Ako se navodnjavanje vrši uveče, više će biti vremena da biljka usvoji vodu. Osim toga, male su šanse da dođe do razvoja bolesti jer je kratak period za izbacivanje spora gljivica, a njima je potreban duži period vlaženja. Ako je akumulacija veća, na primer 500 kubika, za hektar voća pod jabukama, kruškama, šljivama, to bi trebalo da bude dovoljno za spas od suše.

Dakle, i jedan i drugi sistem daju rezultat, ali se uvidom na licu mesta u pojedinim voćnjacima, nakon primene rasprskivača i sistema kap po kap, pokazalo da je bolje da se, ukoliko je moguće, primeni navodnjavanje pomoću rasprskivača. Najvažnije je ipak da se obezbedi dovoljno vode, što više, to bolje.