A gde je pečat? Koji je epilog protesta?

Poštovani poljoprivrednici, u kakvom raspoloženju dočekujete Novu godinu? Da li razmišljate o unapređenju vaše proizvodnje, nabavci nove opreme, novim tehnologijama, unapređenju agrotehnike...? Ako ovo nisu vaše ambicije za naredni period, onda je jasno da se nalazite u problemu. Zbog toga, bojim se da je gorak ukus vašeg nezadovoljstva dominantno osećanje u
ovim prazničnim danima.

Mnogo toga se dešavalo u godini za nama. Čovek prosto ne zna odakle da krene. Da li je to jedna potpuna šizofrenija na svetskom tržištu žitarica i uljarica ili je to potpuno u praksi primenjena pokazna vežba kako izgledaju posledice globalne promene klime, ili je to suočavanje sa apsurdom da imamo niske cene primarnih poljoprivrednih roba uz istovremeno visoke cene hrane u rafovima prodavnica ili je to ekstremna cenovna diskrepanca na relaciji visokih troškova proizvodnje u odnosu na tržišne cene roba primarnog poljoprivrednog sektora... Mnogo je razloga za razmišljanje i analizu na bazi ovih okolnosti.

Kad se digne kuka i motika 

Međutim, mislim da ćete se složiti sa mnom ako kažem da je osnovni utisak koji je obeležio godinu za nama, protesti poljoprivrednih proizvođača u celom regionu.

Srpski poljoprivrednici su svoje zahteve kroz proteste ispostavili još u maju mesecu, pa ih u septembru ponovo aktuelizovali, da bi protesti eskalirali u novembru mesecu kroz podsećanje države šta je obećano, a nije ispunjeno. Njihove nezadovoljne hrvatske kolege gotovo istovremeno u jedanaestom mesecu blokiraju glavne saobraćajnice i traže rešenje za nastali problem u svinjarstvu koji je nastao širenjem afričke kuge svinja. Poljoprivrednici u BiH su nešto blažim metodama u avgustu mesecu vršili pritisak na Vladu da se proglasi elementarna nepogoda čime bi se stvorio institucionalni prostor za naknadu štete od vremenskih neprilika.

Protesti nezadovoljnih (ne samo poljoprivrednika) jedan su od legitimnih načina iskazivanja nezadovoljstva i to samo u slučajevima kada država ne reaguje blagovremeno na izražene probleme pojedinih ugroženih grupacija. Protesti se organizuju u svrhu traženja reakcije države na ukazane probleme učesnika protesta. Ukoliko država adekvatno reaguje, dolazi do pregovora, pa potom i dogovora, odnosno sporazuma dve strane (demonstranata i države). Ti dogovori se procesuiraju kroz zakone, uredbe ili već druge forme u nadležnosti legislative. Tu bi trebao da bude kraj čitave procedure protesta.

To tako jednostavno zvuči, ali da li je u praksi baš tako. Pogotovo kod nas. Ne bi bilo loše zbog toga da "prođemo" kroz hronologiju poslednjih protesta poljoprivrednika u Srbiji da vidimo da li
smo bar blizu te matrice protesta kako je opisano u prethodnom pasusu. Dakle, protesti počinju sredinom maja meseca, ispostavlja se čitav set zahteva, pri čemu je uočljivo da su u prvom planu stočari i njihovi zahtevi za podizanjem cena mleka, premije za mleko, povećanjem subvencije za mlečne krave...

"U januaru ste rekli, lova u aprilu..."

Pored ovih tu su i tradicionalno prisutni zahtevi za povećanje subvencija po hektaru, povećanje limita sa 20 na 100 hektara za dobijanje subvencije, oslobađanje cene dizel goriva od akcize... Država reaguje tako što uglavnom udovoljava većini zahteva koji se odnose na stočarsku proizvodnju. Ratari se posle ove protestne kampanje osećaju zapostavljenim, pa najpre u septembru, pa potom mnogo radikalnije u novembru traže eksplicitne odgovore na ranije ispostavljene zahteve sa jasnim planom implementacije i to:

• Subvencije po hektaru od 300 evra, što je zahtev još iz protesta prošlog avgusta;
• "Plavi dizel" bez akcize za 100 litara po hektaru, odnosno dizel na svim pumpama bude bez akcize + PDV od prvog januara kako je i bilo po sporazumu iz maja;
• Premija za mleko 19 dinara po litri na osnovu dogovora iz maja, a ne 15 dinara kako se predlaže za 2024. godinu;
• Subvencija po kravi 40.000 dinara, što je bio dogovor u maju, da ostane u 2024. godini;
• Subvencionisani krediti od jedan odsto koji se mogu koristiti i za refinansiranje postojećih kredita;
• Sistemsko uređenje tržišta.

Nemoguća misija

Analizirajući ove zahteve, po ko zna koji put, ne mogu a da ne pomenem jednu suštinski dobru stvar u ovim zahtevima, a to je da se u njima možda i po prvi put pominju sistemska rešenja kao što je uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda. Doduše ovaj zahtev će biti manjkav ako se pod tim zahtevom ne podrazumeva sveobuhvatno rešenje. Dakle, ne samo uređenje robno berzanskog tržišta, već i uređen sistem javnih skladišta, transparentan i efikasan sistem državnih intervencija na tržištu, dosledna primena antimonopolskog zakona... i svih propisa koji tangiraju tržište.

Put do uređenog tržišta: Od protesta do razumevanja kako funkcionišu berze?

Za većinu zahteva od strane države na sada već kultnom sastanku u Kisaču, dat je pozitivan odgovor. Ali avaj, "a gde je pečat?" Poljoprivrednici očekuju "pečat", odnosno konkretna rešenja, potpisane dogovore, i njihovu realizaciju. Zbog toga se organizuje susret predstavnika protestanata i premijerke u samo predvečerje izbora, gde poljoprivrednici izlaze nezadovoljni, a Vlada poziva sva udruženja na dogovor.

Kako bi to izgledalo, možemo samo da zamislimo: predstavnici više od 60 udruženja sa jedne strane i Vlada sa druge strane u pregovaračkom procesu. Ruku na srce nekako ovo deluje kao "nemoguća misija".

Dokle će trajati ova telenovela i kakav će ishod biti zna (a možda i ne zna) samo režiser. Problem je utoliko veći što trenutno u uslovima Vlade u tehničkom mandatu u stvari i ne znamo ko je taj koji će dovršiti ili korigovati ili potpuno izmeniti scenario. Posle svega sledi pitanje: na čemu smo sada? Šta će realno biti sprovedeno? Ko i kada će to sprovesti? Ja - ne znam. Nisam siguran da to znaju i oni koji bi to trebalo da znaju.

"Neki ćete da poginete, al' neki ćemo da se vratimo"

Konačno, istine radi, pomenimo da izlazak na ulice nije "specijalitet" naših prostora. To je generalno demokratsko pravo koje se vrlo često koristi u mnogim zemljama širom sveta. Nekako najaktivniji su poljoprivrednici Francuske, Belgije, pa i Nemačke, često smo svedoci protesta lučkih radnika u Argentini,... Sve u svemu, legitimno pravo protesta je opšteprihvaćen model iskazivanja nezadovoljstva. Nekada su ti protesti izraženi u blažoj, nekada u oštrijoj, nekada čak i u radikalnoj formi, ali uglavnom svi protesti se završavaju sporazumom.

Zašto se onda protesti kod nas percipiraju kao sukob dve zaraćene strane? Zašto se kod nas pregovori uvek odvijaju u atmosferi opšteg nepoverenja? Zašto postoji tako oštra linija podele na "mi"  i "oni"? Konačno, zašto se stvara tako naglašeno takmičarska atmosfera gde neko mora da pobedi, a neko da izgubi?

Ovakvu atmosferu možemo delimično pripisati našem mentalitetnom sklopu, ali pre svega mislim da je u pitanju manjak demokratskog kapaciteta društva i nedostatak percepcije da su svi akteri u ovom procesu praktično na istom zadatku, a ne suprotstavljeni rivali gde će neko pobediti, a neko nužno izgubiti. Posle svega, posle dugotrajnog mrcvarenja i beskonačnih pregovora, ne verujem da će svi biti zadovoljni. Ustvari, svi će biti zadovoljni i svi će biti nezadovoljni.

_{Naslovna fotografija: Đorđe Lalić/Julijana Kuzmić}