• Pogled u prošlost
  • 18.10.2020. 14:00

Klik za restart - da li treba da se vratimo na ralo i volove?

Samodovoljnost na imanju nekadašnjeg seljaka i zavisnost od tehnologije savremenog - gde nas je dovela? Da li smo mi napredovali, a sve oko sebe unazadili i da li bi trebalo da se podsetimo etnoloških zbirki, saznajte dalje u tekstu.

Foto: Narodni muzej Aranđelovac
  • 840
  • 1.595
  • 1

Nedavno smo objavili tekst o takmičenju DOT-a kanadske Rejven industrije i mašine za oranje stare preko 100 godine. Moja laička procena je da DOT-ova grdosija 'orala' širu površinu parcele, ali za nijansu pliće i sporije, dok se čini da je traktor star 102 godine sa prikačenim plugom išao brže i orao dublje sa boljim prevrtanjem zemlje.

Iako bi tehnološka revolucija trebalo da uštedi na vremenu obavljanja posla i radnoj snazi, a donese efikasnost u radu, nezavisnost od vremenskih uslova i preciznije određivanje potencijalnih prinosa, nekako se čini da je uzela i veliki danak. Svima je vrlo dobro poznato da smo intenzivnom poljoprivredom, teškom mehanizacijom i pesticidima ispostili zemlju. Stručnjaci su otkrili kako čak 90 odsto konvencionalno obrađenog zemljišta stanjuje, proređuje, a 16 odsto ima produktivni životni vek kraći od 100 godina.

Gornji sloj zemljišta nestaje: Koje mere očuvanja mogu da pomognu?

Godine 1949. u Industriji motora Rakovica proizveden je prvi traktor u Srbiji, a i u duhu vremena nazvan "zadrugar", a nakon Privredne reforme 1964. godine, većina indivudualnih domaćina počela je da kupuje traktore za svoju proizvodnju. Međutim, sa volovima i drvenim plugovima još uvek se u ruralnim područjima sa otežanim uslovima oralo i 70-tih godina XX veka. 

Danas se čini da smo apsolutno zavisni od tehnologije, a da je nekadašnjem primitivnom načinu obrade zemlje mesto samo u muzeju i etnološkim zbrikama. Ali, mnogi ne znaju, koliko je zapravo domaćin na svom gazdinstvu gradio samodovoljnost, uzimao od zemlje koliko joj je i davao, a zaduživao se jedino u mobama.

Ralom i volovima uz brazdu

Muzejski savetnik etnolog u Kragujevcu Svetlana Radojković u jednom svom radu podsetila je da se nekada oralo drvenom ralicom bez daske koju je kasnije nasledila ralica sa gvozdenim raonikom. Početkom prošlog veka primenjivali su se plugovi panjaši, sakovci, livenjaci, obrtači...

Stari gvozdeni raonik

I dok se oralo ralicom i plugom, stari način podrazumevao je samo ralicu. Primitivnija vrsta ove alatke zadržala se u selima podno Rudnika u vreme kada je Petar Ž. Petrović objavio zbornik "Život i običaji narodni u Gruži" davne 1948. godine. Plugovi su dobili imena po svojim osobinama, gore pomenutim. I onda, a i danas, mada malo manje poznato pod tim imenima, oralo se na slog i razor.

Plug obrtač koji je dobio ime po svojoj osobini obrtanja na levu i desnu stranu 

Zaprega u oranju i drljanju bili su volovi, goveda, a ređe konji, đubrilo isključivo se stočnim đubretom.

Kako se nekad štitilo seme?

Ono što mi je naročito bilo interesantno, pisao je dalje Petrović, jeste da pre nego što se nakon prve kiše poseje pšenica u jesen, seme se "poprži" ili "čini", odnosno pomeša sa negašenim krečnim prahom i pepelom, da se zaštiti od insekata. Nakon toga se sipa u vreće, a iz vreća u bisage, da bi ga sejač po taktu svojih koraka razbacivao rukom. Potom se seme zavlašilo branom, prostijom drljačom sa dve krajnje binije i dve prečage, između kojih je upleteno trnje i granje da "vlači" po oranju. Sa tom branom se, dakle, "zavlačuje" seme bačeno po oranju.

Drljača koja se ponegde i danas može naći bačena na nekom zapuštenom imanju, a koja je model savremenoj imala je dve krive i šest pravih binija i 48 drvenih zupca, a kasnije gvozdenih.

Najpre se koristila drljača sa drvenim, a kasnije sa gvozdenim zupcima

Nekada se govorilo je da najbolja pšenica posejana oko Miholj dana (12. oktobar) i to u prašinu, odnosno u suvo oranje.

Dakle, zaključujemo - alatke su se pravile od prirodnih materijala, da ne kažemo ono što je nicalo uokolo (brana od hrastovog, bukovog ili leskovog granja), đubrilo se izmetom od uzgajanih domaćih životinja, a seme tretiralo opet prirodnim sredstvima.

Radovi su se obavljali bez zastoja, a sve što se kvarilo, popravljalo se na licu mesta.

Gde smo danas zakazali?

Kako reče Morfej iz popularnog firma "Matriks" - kroz ljudsku istoriju naš opstanak je zavisio od mašina, ali karma nije, izgleda, bez osećaja za ironiju (slobodan prevod). Gde je tehnologija osmišjena umom, a napravljena ljudskom rukom dovela poljoprivredu i njene resurse? Sve veći traktori i priključne mašine, sve na "klik" i bešumno, sve veće površine i sve veća potrošnja hrane i sve više ugrožena prirodna dobra koja su stvarana i pre nas.

Intenzivna poljoprivreda zagađuje prirodu

Možda na pogrešan način primenjujemo sada svima dostupnu tehnologiju, možda nemanje strategije upotrebe prirodnih resursa je to što nas najviše košta. Možda nije rešenje da se vratimo na ralo i volove, ali poslednje istraživanja stručnjaka pokazuje da je najbolji način za spas površinskog sloja zemljišta, pretvaranje obradivog zemljišta u šumu! Dakle, potreban nam je klik za "restart".

Nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic je govorio da je ovo najbolji od svih svetova - pitamo se, kako smo došli dotle da više sada gubimo u poljoprivredi, nego što u nju ulažemo.

Naslovna fotografija: Joel M. Halpern, Orašac 1954. godine, iz foto-dokumentacije Narodnog muzeja u Aranđelovcu


Foto prilog


Tagovi

Tehnologija u poljoprivredi Ralo i volovi Oranje zemljišta Ralica Plugovi Ralica Svetlana Radojković Jovan Erdeljanović


Autorka

Julijana El Omari

Više [+]

Diplomirani novinar specijalizovan za agro novinarstvo. U poslu i životu vodi se Ničeovom formulom sreće: jedno "da", jedno "ne", jedna prava linija, jedan cilj...