Ne morate da jedete veštačko meso, ima prirodna alternativa

Žive u svim mogućim šumama, na svim kontinentima, ima ih bar 100.000 vrsta, još ih ni nauka nije sve prebrojala, razlikuju se od kraja do kraja - pečurke ili gljive bile su i ostale važne za ljude, naročito za poljoprivrednike.

U biologiji se nalaze blizu biljaka, naročito povrća, ali, nisu povrće i nisu ih smatrali povrćem ni najdavniji preci današnjih kuvara. U prirodi, tu su, blizu, treba samo zaći u šumu. Negde su jelo, negde lek, negde začin, čak veoma skup. Uspešno zamenjuju meso u ishrani (zato ih negde zovu "šumsko meso"), lako su svarljive i prijatne za jelo. Mogu brzo da se pripreme i važno je da budu potpuno skuvane ili ispržene, jer sirove pečurke nisu bezbedne za jelo. 

Između gljive i drveta: Šta je trud?

U početku su rasle u šumama gde im je prirodno stanište, bez ikakvog uticaja ljudi, niko ih nije gajio. Kad bi naišla glad ili počeo post, neko bi već otišao u šumu da nabere pečuraka za šerpu, tiganj, lonac ili za prodaju na pijaci. Plemstvo ih je jelo kao specijalitet, a seljačka sirotinja, kad nije imala mnogo hrane da bira. Pored oko 300 vrsta jestivih pečuraka, postoje na hiljade vrsta nejestivih (jer su neukusne), a i onih ekstremno otrovnih, poznatih još antičkim narodima.

U ishrani koristi se oko deset vrsta. U Srbiji su poznate jestive gljive blagva, smrčak, vrganj, neke vrste tartufa, lisičarke, bukovače, a najpoznatiji su i u ishrani najzastupljeniji šampinjoni, radi svake sigurnosti. Oni se gaje na farmama i u poljoprivrednim domaćinstvima, a sa gljivama iz šume treba postupati s najvećim mogućim oprezom.

"Najeo se ludih gljiva"

Nije preporučljivo brati pečurke u sopstvenoj režiji, to treba da uradi stručnjak. Po narodnom verovanju, koje je nauka potvrdila, svaka jestiva pečurka ima svoju otrovnu bliznakinju.

Neke od ovih otrovnica, na primer muhara i ludara, ušle su u narodne izreke - "govori kao da se najeo ludih gljiva", jer zaista izazivaju halucinacije sa višesatnim besmislenim govorenjem ili smejanjem. Druge, naročito pupavke, mogu da budu smrtonosne čak i ako se otrovanom odmah ukaže pomoć.

Gljivarski kalendar: Kada se javljaju najpoznatije vrste gljiva u Srbiji?

Drevni narodi znali su za ove efekte pa su halucinogene gljive koristili u obredima kod kojih se pada u trans, a otrovne za eliminisanje onih koji su im smetali. U sok od otrovne pečurke potapali su vrhove svojih strela i bodeža. Za potpalu su koristili pečurku "trud", koja raste na drvetu, uopšte nije za jelo, ali je odlična kad treba brzo upaliti vatru.  

U čorbu, turšiju, gulaš

Jestive pečurke sadrže proteine, vlakna, antioksidanse, beta glukan, koji smanjuje rizik od dijabetesa, većinu vitamina B grupe, važnih za imunitet i pravilno funkcionisanje nervnog sistema, bakar i kalijum. Navodno, neke vrste mogu da uspore napredak Alchajmerove bolesti. Uz potrebne mere opreza, mogu da se jedu redovno. Pripremaju se u čorbama, varivu, kao turšija, ili jednostavno propržene pa servirane. U posnoj verziji pojavljuju se i na slavskim ručkovima i večerama.

Bolje snabdeveni marketi obavezno imaju u ponudi šampinjone, a ponegde i bukovače ili lisičarke. Sa ulaskom azijskih lekovitih pečuraka u modu, sve češće se viđa i gljiva šitake. Tartufi, cenjeni još od vremena Rimljana, po pravilu su dovoljno skupi da prosečan potrošač ne može da priušti sebi ni prah od njih, kao začin.   

Kapaciteti za gajenje pečuraka u Srbiji ni izdaleka nisu iskorišćeni, pa se ovaj posao javlja kao povoljna mogućnost za "mali" ili porodični biznis. Ova namirnica ne zahteva mnogo, a po pravilu nagradi odgajivača dobrim rodom u skromnim uslovima. Takođe, kao odlična zamena za meso, baš u vremenu kad se svi više govori o upotrebi veštačkog, može biti rešenje za večiti problem nedostatka kvalitetne hrane.