Cipele i druga industrijski proizvedena obuća posle Drugog svetskog rata potisnula je opanke, ali su se ponovo vratili 90-tih godina kroz vraćanje naših ljudi tradiciji i fokloru. Tada je počeo da ih izrađuje i Predrag Nikolić Peka, jedan od poslednjih srpskih opančara.
Srbija bez opanaka ne bi postojala, Srbija bez njih nije Srbija, ističe jedan od poslednjih majstora ovog zanata u Srbiji, Svrljižanin Predrag Nikolić Peka, dok rukama spretno plete opanke koje će uskoro nositi igrači našeg poznatog folklornog ansambla.
"Cipele i druga industriji proizvedena obuća posle Drugog svetskog rata potisnula je opanke, ali su se ponovo vratili 90-tih godina kroz vraćanje naših ljudi tradiciji i fokloru. Tada sam ja počeo da ih izrađujem", govori Nikolić, poznatiji kao majstor Peka.
Prema njegovim rečima, u selima na području opštine Svrljig je pre Drugog svetskog rata svaka porodica imala svog opančara, odnosno člana porodice koji ih je za ostale izrađivao jer druge obuće nije bilo.
"Izrađivali su se od svinjske kože i to su takozvani 'pertlaši', sa jakim gaznim delom i kožnim pertlama koje su se omotavale oko noge. Često su domaćinstva klala svinje prvenstveno da bi imala kožu za 'pertlaše' i da bi imali šta da obuju."
Posle Drugog svetskog rata, dodao je, Svrljig je imao fabriku krzna, a u njoj su se pravili i opanci. Vremenom je proizvodnja ugašena jer su stari majstori otišli u penziju, a mladih nije bilo.
"Prvi opanak sam napravio iz radoznalosti. Već sam dugo radio kao obućar pošto sam završio obućarsku školu, gledao sam u jedan stari par i uspeo sam. Niko nije hteo da mi bilo šta pokaže, stari majstori nisu hteli nikada da prenesu drugome svoje umeće", priseća se Nikolić.
Vremenom, dodao je, naučio da izrađuje najrazličitije, sa "kljunom" i bez, šumadijske, vlaške, šopske, 'pertlaše' sa dlakama i bez njih. Za izradu gazišta koristi uglavnom svinjsku ili teleću kožu, a za izradu gornjeg dela jareću kožu.
"Svinjska koža omogućava da se opanak nosi i tokom jeseni i zime, jer ima dosta masnoće i ne propušta vlagu. Kvalitetna jareća koža kože daje majstoru mogućnost da u gornjem, pletenom delu pokaže svoje umeće. Nažalost, sve se teže dolazi do materijala i sve je skuplji."
Kako kaže, u izradi jednog opanka ima posla kao u pletenju jednog džempera, tako da majstor ovog zanata ne može biti neko ko ne voli taj posao.
"Posla ima za opančare jer opanke kupuju mnoga kulturno-umetnička društva, kao i naši ljudi, naročito oni koji žive u inostranstvu. Preko leta u moju radnju samo zbog njih dolaze naši ljudi koji žive u Australiji, Americi, Kanadi, sa svih strana sveta", rekao je majstor Peka.
Kupci traže najviše "pertlaše" i to žele da izgledaju što starije, kao oni koji su se pravili pre stotinak i više godina.
"Pravim i džinovske i male. Mali opanci su za priveske, imaju samo pet šest centimetara, a veliki su dužine jednog metra. Te džinovske kupuju etno kafane i restorani."
Nažalost, rekao je Nikolić, u našoj zemlji sve je manje opančara, a na jugu Srbije ih više i nema.
"Mladima posao nije zanimljiv jer ne mogu da se od njega obogate, mada država misli da mogu. Bilo je reči da će ljudi koji se bave starim zanatima biti oslobođeni od poreza, ali ništa od toga nije bilo. Nemamo ni škole za stare zanate, kao što to imaju Kinezi", navodi majstor Peka razloge za nestajanje starih zanata u Srbiji.
Da bi opstao, Nikolić u svojoj radnji u Svrljigu pored opanaka, pravi i popravlja cipele i drugu obuću, pravi kaiševe i okovratnike, bavi se i saračkim i tašnerskim poslovima.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
