• Narodnja nošnja
  • 18.07.2021. 16:00
  • Pčinjski okrug, Vranje

Miki Anđelković: Izrada narodnih nošnji ravna je nauci

Miki Anđelković, tekstilčni inženjer iz Vranja, na razboju tka predivne delove narodnih nošnji za kulturno umetnička društva iz zemlje i inostranstva.

Foto: Gordana Nastić
  • 744
  • 1.375
  • 2

Čim Vranjanac Miki Anđelković, koji je po profesiji tekstilni inženjer, uđe u svoju radionicu u koju izrađuje narodne nošnje i iza sebe zatvori vrata, kreće prava čarolija. A kada sedne za razboj i počne da među niti sabija vunu obojenu u raznim bojama, on zaboravi na sve svoje probleme. Tada se potpuno prepusti poslu i njegove ruke kao po komandi, počnu da relizuju sve ono što je zacrtao u glavi.

Diplomirao na tkanju i ponovo učio

I dok od raznobojne vune tka predivne šare na tkanini za izradu pojedinih delova narodnih nošnji koje su mu naručile vođe folklornih anasambala iz zemlje i inostranstva, on se uvek seti ručnih radova svojih baka diveći se u mislima predivnim šarama koje su one na razboju matematički precizno izrađivale. Toliko su bile vešte u tome da su iako su bile nepismene znale tačno da izračunaju koliko im treba osnove za ono što su želele da izatkaju. A tkale su sve počevši od ćilima, donjački, pojaseva, kecelja, platna za košulje, suknje, pantalone, marame za na glavu.

Po profesiji tekstilni inženjer i "majstor" za narodne nošnje

"Ovaj proces izrade narodnih nošnji, koji je u suštni prava nauka, one su imale u malom prstu i znalački, same sprovodile od početka do kraja", priča Anđelković.

Toga je on bio pogotovo svestan kada je i sam rešio da se oproba u izradi narodnih nošnji posle odlaska iz jedne poznate vranjske tekstilne firme gde je bio stalno zaposlen. Iako je kao student diplomirao na tkanju i odlično poznavao ovaj proces proizvodnje morao je da nauči još mnogo toga kako bi bio u stanju da napravi gotovo sve tipove narodnih nošnji koje se nose u našoj zemlji.

Jeleci - mala remek dela

Zato se okružio mrežom saradnika počevši od onih koji se bave sličnim poslom, etnologa pa do zaposlenih u Muzeju koji mu uvek izađu u susret kada pođe u potragu za narodnim motivima na osnovu kojih će da napravi traženu narodnu nošnju. I prilikom izrade svake narodne nošnje uvek se potrudio da ona zadovolji određene kriterijume kada je gustina šare u pitanju kako bi se istaklo njeno pravo bogatstvo. Tada on ništa ne prepušta slučaju nastojeći da svaki konac, gajtan, vunica…nađe svoje mesto na delu narodne nošnje koju izrađuje.

Mora biti zadovoljen kriterijum kada je gustina šare u pitanju

Pojedini jeleci koje on ručno radi za profesionalna kulturno umetnička društva su prava mala remek dela. Toliko na njima ima gajtana i veza da se prosto ni tkanina ne može videti. Gajtan se tako lepo uklapa sa vezom da samo dobro oko može da primeti da je reč o ručnom radu. Privilegiju da nose takve nošnje danas imaju samo profesionalni ansambli. Svi ostali kada ih naručuju nastoje da se ukope u postojeći budžet i tada mora da dođe do njenog takozvanog skrnavljenja.

Šalvare nisu deo vranjske gradske nošnje

Anđelković je inače, veoma zaslužan što je vranjsko Kulturno umetničko društvo "Sevdah" počelo na svojim nastupima da nosi gradsku vranjsku nošnju koja se kod žena sastoji od libade i svilene košulje, uske tkanice koja je vezana sa paftom, velikom metalnom kopčom koju su nekada pravile kujundžije i zlatari, dugačke suknje, nanula ili cipela i fesa za na glavu.

Muška gradska nošnja obavezno podrazumeva turlije pantalone, veoma široke u predelu tura, stegnute jako širokim pojasom dužine i preko tri metra u kome su muškarci u starom Vranju nosili novac i zadevali oružje. Za razliku od gradske, seosku nošnju za muškarce čine klašnjene na brič pantalone, košulja, jelek optočen gajtanom i šajkača na glavu, dok žensku čini futa, braon ili crne boje, bela marama za na glavu, jelek i košulja.

U okviru seoske muške nošnje obavezna košulja sa vezom

"Na ovaj način pokazali smo javnosti kako zapravo izgleda prava vranjska nošnja i da šalvare nikako ne mogu biti sastavni deo nje jer su ih Turci sa sobom doneli. One jesu deo vranjske tradicije, ali nisu naše."

Priča pčinjskog pojasa

Prema njegovim rečima, sva naša narodna nošnja ima svoj pojas ili tkanicu, kako je u narodu još poznatiji. Samo Vranje ima seoski pojas koji se nosi u klašnjene čakšire, odnosno pantalone, koga krase sitne šarice. Pojasevi koji se nose u vranjskom kraju pogotovo se razlikuju od pojaseva koji se nose u Trgovištu, ali i u Pčinjskom okrugu.

"Pčinjski pojas je vrlo komplikovan za izradu, pogotovo ženski. On ima toliko šarica u sebi da to prosto običan čovek ne može ni da zamisli. U principu ženska nošnja iz Pčinje je najkomplikovanija za izradu zato što treba na razboju izatkati taj njihov pervaz, koji ovu nošnju čini specifičnom, a koju može da izatka samo pravi majstor tkanja", kaže naš sagovornik i dodaje da se na sadašnim razbojima ne može postići kvalitet tkanja kao što se to recimo radilo pre više od pedeset godina.

Ženski pojas naročito težak

Nisu ista ni prediva, brda i nabrdila na razbojima koja privlače potku, pa su oni koji se bave pravljenjem narodnih nošnji prinuđeni da rade verne kopije koje moraju da ispunjavaju određene kriterijume. Naš sagovornik se uvek potrudi da ih ispoštuje do kraja i zato na turskom tržištu pažljivo bira materijale za izradu narodnih nošnji.

Kaže da u Srbiji može da pronađe kvalitetnu vunu ofarbanu u svim bojama, ali da i sada žali za našim materijalima koji su nekada proizvodile tekstilne fabrike u Leskovcu i Grdelici, a koji su bili izvanredni za pravljenje narodnih nošnji.


Tagovi

Narodna nošnja Tkanje Miki Anđelković Jelek Šara Tkanice


Autorka

Gordana Nastić

Više [+]

Dugogodišnja novinarka koja je zanat pekla na tekstovima iz oblasti poljoprivrede. U potrazi za novim temama rado obilazi poljoprivredna gazdinstva, ustanove, polja, voćnjake, sajmove.