"Da ideš u tri...sitna konca": Psovke su srž jezika

Da li ljudi u selu više psuju od onih u gradu? Nekada su etnolozi sasvim ozbiljno smatrali da su seljaci poprimili ružnu naviku psovanja od građana, zato se i kaže "psuje kao kočijaš" (jer kočijaši su radili u gradovima).

Koekude i po duši te

Vuk Karadžić i njegovi sledbenici bili su spremni da se zakunu kako je u njihovo vreme bilo čestitih poljoprivrednika koji u životu nisu opsovali, smatrajući da su takve reči i izrazi pravi i veliki greh. Zato je Karađorđe govorio "koekude", a Miloš Obrenović "po duši te", barem kako je zabeležio njihov biograf već pomenuti Vuk Karadžić. Kako su ova dvojica vladara, obojica u mladosti trgovci svinjama, zaista psovali kad biografi nisu beležili, nije moguće utvrditi.

Gorak život, težak svakidašnji rad, svakojake nevolje, sve je to moglo da bude povod za pravu oštru psovku u redovima seljaštva. Psovalo se - sve, do najbližih srodnika i svega što je čoveku najpreče. Maštovitost u izmišljanju "onih reči" i njihovih kombinacija zadivljuje čak i stručnjake.

Šta se na selu valja, ne valja, a u čemu ima nešto?

Psovke, ako je verovati lingvistima, spadaju u "srž" jezika, to jest u kategoriju najstarijih reči koje se najsporije menjaju. Ako poljoprivrednici pre dva veka nisu imali izraz "mobilni telefon", jer nije ni bilo mobilnih telefona, reči koje znače psovku imali su u izobilju, kao i danas, a te reči nisu promenile značenje do danas. S obzirom da su postojale, te reči su nesumnjivo i korišćene, uz manje ili veće društvene sankcije.

Borba protiv psovki

Prema legendi iz davnih vremena, sama carica Marija Terezija (1717. - 1780.) smatrala je psovku jednim od temelja zločina i svakog nasilja, jer je jednom kao mlada vladarka krenula "među narod“, na neki sajam, obučena kao mlekarica i tom prilikom videla i čula žestoku svađu između dvojice poljoprivrednika. Psovke su se nizale sve gore i strašnije, pa su na kraju jednog od učesnika odveli u zatvor, a drugog odneli kod lekara sa britvom zabodenom među rebra.

Zato se Habsburška monarhija, kasnije Austrougarska, borila protiv psovki konkretnim merama - kaznama. Na taj način, smatralo se, ubijaju se dve muve: em se narod odučava od ružne i štetne navike, em se budžet puni novcem od naplaćenih kazni.

Nastavak priče o razvodima na selu: "Jao, kad se setim noći s njom u ataru, traktorom nas izvačili"

Osmansko carstvo takođe je kažnjavalo psovke i razne uvrede, naročito prilikom javnih skupova i raznih proslava i naročito ako bi dovelo do tuče i nemira. Istoj praksi priklonio se i Miloš Obrenović čim je došao na vlast i doneo propise protiv psovanja u javnosti. Pritom su psovke na adresu vlasti i "prvaka narodnih" donosile veću kaznu od onih koje bi siromašni ljudi uputili jedni drugima. Stanovništvo je naravno nastavilo da psuje, možda tišim glasom i tek pošto bi se uverilo da pripadnici "zemaljskih vlasti" nisu u blizini, uvek spremni da osude na novčanu ili zatvorsku kaznu.

"Idi u podrum da vidiš da l' sam tamo"

Upravo zbog zabrane psovanja, nastala je čitava kategorija izraza koji zamenjuju psovku, a ipak saopštavaju šta je na duši onom ko ih izgovara. Kaže se "ideš u peršun" umesto prave psovke - ili "ideš u tri lepe šargarepe", "u dedin prusluk" (prsluk), "u tandariju", "u vražju mater", "u tri sitna konca", "u Trantaliju", "u podrum, da vidiš da li sam tamo" i slično.

Danas se praksa ovakvih "ublaženih" psovki posmatra kao nešto smešno, iako nije: Sonja Bajandićeva Jovanović u knjizi "Teraj kera lutko moja bela" navodi da izraz "u peršun" uopšte nije prijateljski, pošto se peršun koristio kao sredstvo za ilegalni abortus. Dakle, reći nekom da "ide u peršun" značilo bi "bolje da se nisi ni rodio", a moguće je da slično samo nepoznato značenje imaju i drugi slični više i manje zaboravljeni izrazi koji nisu psovke, a kao da jesu.

Inače, zemlja Trantalija postoji. Zove se Banat.

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor