Između udice i mita: Šaran duži od metra, som od sto kila

Prve ribolovačke priče nastale su u doba kad je ljudski rod izmislio dve važne stvari: udicu i govor. Od tada tradicija pripovedanja o događajima u ribolovu raste, postajući u međuvremenu specifičan pripovedački žanr. Voda je ipak drugi element, ponekad tako hladan i strašan, naročito kad se uzme u obzir da su preci današnjih ribolovaca bili uglavnom neplivači. Nikad se ne zna šta se krije ni u bistrom brzaku, a kamoli u dubokim mutnim rekama, jezerima i barama.

Zato je omiljena i najčešća ribolovačka priča ona o ribi koja nije ulovljena ni uz sav trud i muku, nego je pobegla ostavljajući za sobom uništene udice, štapove i mreže. Nikad to nije sićušna štuka ili malena deverika, uvek mora da bude šaran duži od metra ili som teži od sto kilograma koji nestaje u dubinama nakon što je najpre najstrašnije namučio ribolovca. Ta potreba za pravim trofejom, za najvećom ili najređom ribom, u samoj je suštini ribolovačke strasti: čovek želi da ulovi ono što će sve zadiviti.

Legende i zlatna ribica

Za dunavske morune pričalo se da mogu da narastu kao prava čudovišta, a povremeni izlov zaista velikog primerka samo je dodavao začin u legendu koja se čuje po ribljim pijacama i kafanama u blizini ribarskih naselja. Tek izgradnjom hidroelektrane Đerdap, kad je morunama presečen dotadašnji put kojim su putovale da bi se razmnožavale, prestale su i priče o dunavskim čudovištima.

Kečige u vodama oko Apatina takođe su u ribolovačkim pričama dostizale neviđene razmere, naročito od kad je ova vrsta zakonom zaštićena i lov zabranjen. Kečiga je živi fosil, preživela je sva moguća ledena i sušna doba, pa će i zabrana lova svakako uticati da se ova vrsta oporavi i dostigne nekadašnje razmere, veće od čoveka, ako je verovati ribolovcima.

Jedini na Balkanu - oprema za uzgoj veoma traženih kečiga Branislava Kalmara iz Bečeja

O zlatnoj ribici koja ispunjava želje u ovim krajevima nema mnogo priča - to jest, niko ne tvrdi da ju je sreo ili sa njom razgovarao - ali zato ima viceva na stotine. Upecala, tako, zločesta devojčica zlatnu ribicu, a ribica kaže: "Obično ispunjavam tri želje, ali, pošto si zločesta devojčica, imaš pravo na samo jednu želju". "Crkni", odgovori zločesta devojčica, koliko za ilustraciju da zlatna ribica ne bi imala previše šansi.

Tisa opasnija od Dunava?

Druga vrsta priča odnosi se na razna čudna bića koja obitavaju u vodi, a nisu ribe. To su najčešće mitološka stvorenja o kojima ribolovci pričaju tako ozbiljno kao da su ih sreli u stvarnosti. U nekim delovima Velike Morave živeo je, a možda i danas živi, vodeni bik, praveći strašnu buku kad se tope snegovi. Priča je, nema sumnje, stara, iz vremena kad ljudi nisu poznavali ćudi i promene velike reke.

U barama i jezerima često živi krilati konj, koji izlazi iz vode da malo trči po suvom tlu, obično u noćima kad je jasna mesečina, baš kao Pegaz iz grčke mitologije ili Jabučilo iz narodne pesme. U Dunavu, osim moruna, žive vodene vile i susret sa njima obično je smrtonosan za ribolovca. U svim pričama na ovu temu ljudi se dave ne zato što ne znaju da plivaju, nego zato što su ih vile odnele u svoje podvodne stanove. Zanimljiva je u tom pogledu Tisa, koju bije glas da je opasnija od Dunava, jer u njoj takođe žive vodeni duhovi koje niko nije video niti opisao, ali strah od njih sprečava ljude da mnogo pričaju o njima.

Duh vode će, tvrdili su ribolovci, ponuditi čoveku nagodbu: da može da upeca kad i koliko hoće, samo što mu ribe same ne uskaču u torbu, ali, zauzvrat, taj ribolovac će jednog dana morati da se udavi u vodi. Najčudnije je što su neki ribolovci, prema lokalnim legendama, prihvatili nagodbu, nastojeći, s promenljivim uspehom, da kasnije nekako izvrdaju svoj deo pogodbe, obično tako što bi se u crkvi pokajali i upalili veliku sveću da se spasu od nečiste sile.

Drugi nisu bili te sreće, pa su savremenici pričali da ih je "Tisa uzela" što je samo dodavalo nov sloj u sav horor i folklor. Bilo je i slučajeva da državne vlasti, koja god država bila u pitanju, kažnjavaju ovakve priče tretirajući ih kao pronošenje neproverenih glasina.

Proverljive priče

Svejedno, ribolovačke priče opstaju i pričaju se uz vodu, uz logorsku vatru i prilikom svakog okupljanja blizu mesta gde ljudi pecaju nadajući se da će baš oni uhvatiti pravi trofej.

Upoznajte Katarinu Pavlović - nastavnicu nemačkog i državnu prvakinju u sportskom ribolovu

I, najzad, postoje i one proverljive ribolovačke priče, one o susretu sa stvarnom životinjom ili osobom. Susretali su tako ribolovci blizu vode velikog psa, jazavca, odbeglo goveče, komšiju koji je izašao da puši jer mu žena zabranjuje cigarete u kući, prijatelja ili protivnika, razbojnika ili švercera. Nema ozbiljnog ribolovca koji nije sreo i "iznenadio" par koji se povukao u prirodu radi ljubavnih aktivnosti.

Obavezno je u tom paru bar jedna ličnost opštepoznata u sredini gde se priča širi, a da se proširi što dalje, pobrinuće se već svi koji su je čuli. Jer, priči su potrebni slušaoci bar koliko i pripovedač.