Kad stara kuća na selu čeka da se vlasnici vrate iz grada. I vratiće se - kad u stanu postane tesno

Novosadski Poljoprivredni sajam blista u svetlu ponude i potražnje. Iza bogato uređenog štanda istrčava žena u elegantnom kostimu, probija se kroz gužvu da bi stigla prolaznika, njenog vršnjaka upadljivo duge kose, koga je "sasvim slučajno" primetila među posetiocima.

- Oooo školski, prolaziš, a ne javljaš se?

- O, ti si. Pa nisam te poznao. Uvek si nosila farmerice i dukseve.

- Mora se, školski, prilika je takva, Sajam, izlagača mnogo, a mi reklamiramo naše malo, ali sve veće gazdinstvo. Dođi da se poslužiš, ima svega.

- Ne bih da te zadržavam...

- Kakvo zadržavanje, sad će i moji stići, tu su, razgledaju okolo. Krenulo nam, pa sin pazari neke mašine. Izvoli sedi.

Posle kratkog oklevanja, muškarac počinje da se služi slanim i slatkim kolačima. Žena ga posmatra nedokučivo.

- Što si tako ubledeo, školski? Ljubavni jadi? Uvek si bio...tražen.

- Ma kakvi. Od kad se tata razboleo, uništeni smo. Psihički, finansijski, svakako. Tri godine se lečio, ležao u krevetu, da bi ga na kraju otpustili. A obožavao je svoj posao. Ja ne radim, mama radi u trafici, a snajki nisu produžili ugovor kad je trebalo da se vrati sa porodiljskog. I tako, sad nas sedmoro živimo u onom našem stanu. Sa dve plate, od kojih bratova stalno kasni, a mamina nije ni za račune. Iz kože da iskočiš. Idem u beli svet, radiću na građevini u Nemačkoj, imam tamo neke drugare...

Što nećeš u selo?

Njegova školska drugarica brzo misli.

-Ti si, ono, beše, profesor geografije?

- Da. To sam voleo, to sam završio, sad mogu da se slikam. Samo neke zamene. A život prolazi...

- A mama?

- Radi u trafici, rekao sam ti.

- Ma ne pitam to, nego šta je po struci?

- Pa bila je tehnolog, mlečni proizvodi, dok nije ta fabrika propala. Novi vlasnik je otpustio pola zaposlenih, a nju prvu, zbog godina.

- Sram te bilo, školski!

- Što mene?

- Škola će nam se u selu zatvoriti, nemamo nastavnike! Niko neće u selo! A vi u gradu bez posla, sedmoro u stanu ko u zečinjaku, umesto da se vratite u svoju kuću. Tamo reka, šuma, čist vazduh i tata bi ti se brže oporavio.

- Pazi stvarno, tata nije hteo ni da čuje da se ta kuća proda. Komšije obilaze.

- Misli malo na budućnost! Imate bebu u porodici. Možda bi bratu i snajki bilo lakše da ti i roditelji odete u selo, a njima ostavite više prostora?

- Ne znam... Niko to nije ni pomenuo.

- Hajde ti sa mnom u selo, vozim te.

- Zašto?

- Na razgovor sa direktorkom škole.

- Tako, sad odmah?

- Javi se kući, a ja odoh da popravim šminku i krećemo.

U selu sve znamo o svima

- Direktorku škole, halo! Slušaj sad, dovodim ti nastavnika geografije. Iz našeg je sela, kuća im je tu na velikom sokaku. Da, on. Naš nekadašnji đak generacije. Ima u familiji još prosvetara, sve ostalo bez posla, rade u trafikama, strašno. Lepo da ga dočekaš. Zdravo.

- Tetka Ilonka? Danas će Steva doći u selo i kod Vas. Molim Vas da mu kažete kako više ne možete da im održavate kuću. Ma, znam da možete, Vi ste zmaj, ali, hoćete li, onako, malo da se napravite da ne možete? Sve ste shvatili. Hvala.

- Školska, voziš ko oluja. Kako tebi muž daje ovako "besna" kola?

- Da si ti živ i zdrav, Stevo, udovica sam već šest godina. Mnogo ste neobavešteni vi iz grada. Mi u selu sve znamo o svima. Čekaj samo, o tvom dolasku ima da se priča celog leta.

- Školska?

- Kaži?

- Nisi popravila šminku.