Kultno mesto u selu: Od jedne čaše do kafanskog inventara

Bez obzira da li se zove kafana, krčma, mehana, bircuz, birtija, gostionica ili nekako drugačije, u pitanju je kultno mesto u selu. Negde kafanu sasvim ozbiljno zovu "biblioteka". U gradu je moguće otići u pozorište, bioskop ili muzej, dok je u većini sela jedino preostalo mesto za društveni život najčešće kafana i poljoprivrednici obično ne dolaze samo na kafu.

Tu se okuplja pretežno muško stanovništvo, vode se važni razgovori, ugovaraju poslovi, popije se alkoholno piće, jedno, dva ili više, gledaju se utakmice na TV ili uživa u nastupu lokalnog muzičkog sastava, tamburaškog ili nekog drugog orkestra.

Mač sa dve oštrice

Posle teškog rada, provođenje vremena u seoskom bircuzu je "stvar časti" za mnoge poljoprivrednike i oni ne dozvoljavaju da im ovaj oblik zabave i opuštanja iko ugrožava. Boravak u kafani može da bude mač sa dve oštrice, jedno piće se za čas pretvori u mnogo pića, a prijatan šaljiv razgovor postane svađa koju će prepričavati celo selo najmanje nedelju dana, ili čak prava tuča.

"Šljivovica. Samo me ta gospođa interesuje" - kako smo složno ispekli rakiju

Muzika u kafani je priča za sebe, obično trojica ili četvorica muzičara sviraju tamburice dangubice, harmoniku, kontrabas ili neki drugi instrument, jedan od njih ili svi u glas pevaju, a klijentela naručuje pesme. Kad nema "žive muzike", dobar je i radio aparat.

Inventar u seoskoj kafani

Pisci realisti i etnolozi ostavili su obilje građe o ovom delu seoskog života. Događalo se da poljoprivrednik, svejedno da li imućan ili siromašan, ostavi zdravlje i sav novac u krčmi plaćajući piće i svirače. Zato su žene u selu, baš kao i one u gradu, strahovale od mogućnosti da im muž ili sin postane inventar u seoskoj kafani.

U Šumadiji postoji izreka sa statusom poslovice "bolje najgora snaja (snaha) u kući nego neoženjen sin u kafani", a slične izjave zabeležene su u celom regionu. Da bi muža ili sina odvikle od previše pića, žene su preduzimale različite postupke, od molitve do diskretnih poseta lokalnim vračarama. Ako molitva ili čarolija postigne cilj, muškarac će, kao, ići u kafanu samo za praznik i naručivati samo po jedno piće.

Ova "ustanova" ovekovečena je u mnogim pesmama, narodnim i umetničkim, starim i novim: "Ima jedna krčma u planini", "Ej kafano muko", "Kafana je moja sudbina", "Stani malo kafanski sviraču" ,"Od kafane do kafane", itd.

"Na kraj sela čađava mehana"

Karakteristična je sudbina omiljene pesme "Na kraj sela čađava mehana". Ovo delo, sa veselom i prepoznatljivom melodijom, Srbi, Hrvati i Mađari smatraju svojom narodnom pesmom. U stvari je autor slavni pesnik Šandor Petefi (1823. -1849.). Međutim, pesma se tako dobro "primila" u narodu da je ušla u tradiciju mnogih ozbiljnih kafanskih orkestara, a mnogo kasnije stigla i u radijski i TV program.

Na srpski jezik preveo ju je takođe slavni pesnik Jovan Jovanović Zmaj, koji je, za razliku od mnogih pisaca svog ili savremenog doba, bio trezvenjak i jedan od stvarno retkih koji su pisali o štetnosti alkohola. Nije imao mnogo sledbenika. U selu i gradu, ljudi posećuju mesta gde se toči alkohol, a kad su već tu, onda moraju i da popiju.

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor